Plesna sloboda ulice

Velika popularnost uličnih umetnosti prisutna je širom sveta, pa tako i kod nas, a ulična plesna umetnost zauzima posebno mesto. Plesači, kolektivi, događaji i performansi sada su postali ne tako retka i neobična pojava, dok kvalitet domaćih plesača može da stane rame uz rame sa svetskim scenama. Iako je pola svog života proveo u Australiji, Predrag Dedić odlučio je da se vrati u Srbiju i svoje veliko znanje u plesovima poput hip-hopa i poppinga prenese mladima u našoj zemlji. Uz školu plesa, Peđa pleše i postavlja sopstvene koreografije u kojima spaja svoje znanje i umeće kroz inspiracije koje dobija iz muzike, filma i života uopšte. Njegova nova koreografija, minijatura, spojila je, potpuno neočekivano, muziku EKV-a s plesnim stilom koji neguje, što je rezultiralo novim uglom i perspektivom u plesu.

Kako je krenulo tvoje interesovanje za ples?

Ples mi je oduvek bio deo života. Imam snimke kako plešem još dok sam bio malo dete. Takođe, moja sestra je dosta plesala i slušala hip-hop i R&B muziku početkom 2000-ih, kada je to bilo baš popularno, i mislim da je sve to uticalo na mene. Tu su i neki filmovi koji su tada izlazili, i sve to zajedno me uvelo u svet urbanih plesova poput hip-hopa i poppinga. To je uvek bilo deo mog života – bukvalno kao što čovek diše, tako ja plešem. Ipak, ozbiljno sam počeo da se bavim plesom tek kada sam napunio nekih 16 godina.

Kada ljudi žele da nauče da plešu, obično odaberu neki plesni pravac i nađu odgovarajuću školu. Kako si ti usvajao znanja i veštine?

Obično ljudi upišu neku školu za ples, bilo da je to klasičan balet ili neka druga vrsta plesa. Ono što ja radim su urbani plesovi, poput hip-hopa i poppinga, ali do punoletstva nisam pohađao plesne škole – bio sam samouk. Moja 'plesna škola' bio je YouTube, gde sam kao manijak gledao snimke svojih omiljenih plesača, poput Majkla Džeksona, koji mi je zaista bio veliki uzor. Kasnije sam shvatio da bi bilo korisno da upoznam i druge plesače, pa sam pred kraj srednje škole upoznao Aleksandra Markovića Leksa, koji vodi školu '2Hot 4Stage,' i tu sam počeo da učim nešto novo. Nakon toga preselio sam se u Australiju i tamo nastavio da usavršavam ples kroz rad s različitim ljudima.

Vrsta plesa kojom se baviš kod nas je relativno kasno zaživela. Kakve razlike primećuješ između naših i australijskih plesača?

Mislim da danas razlike u suštini ne postoje, zahvaljujući nama plesačima koji smo se potrudili da za nekoliko godina podignemo scenu na viši nivo. Nekada je razlika bila ogromna, ali danas to više nije slučaj. Plesne scene i underground zajednice postoje svuda po svetu. Organizuju se takmičenja, betlovi, žurke i razni događaji na kojima se plesači nadmeću i pokazuju svoje znanje. Najviše sam naučio u Melburnu, gde sam proveo pola svog života. Tamo sam se upoznao s poppingom, vrstom 'robotskog' plesa koja je nastala u Americi krajem 60-ih. U Melburnu sam pronašao svoj plesni izraz, opustio se i značajno napredovao. Kada sam se vratio u Srbiju, želeo sam da svoja iskustva podelim s domaćom scenom.

Zanimljivo je da si spojio muziku EKV-a s ovako neočekivanim plesnim stilom. Kako nastaje nova koreografija?

Zavisi od vrste nastupa koji pravim. Nedavno sam imao premijeru minijature pod nazivom "Sedam dana". Tu mi je inspiracija došla iz priče benda EKV, koja me je duboko dirnula. Koreografije i pokreti dolaze kroz rad i osećaj. Ja sam plesač kome je baza improvizacija, što znači da moj kompletan stil dolazi iz spontanosti. Naravno, postoje tehnike koje treba savladati, ali kada ih usvojiš, ključ je u kreativnom izrazu – prikazivanju ideje na način kako niko do sada to nije uradio.

Kako ocenjuješ ples drugih ljudi?

Svaka osoba ima nešto zanimljivo da pokaže. Kada je reč o umetnosti, to je potpuno subjektivno. Neko će se više pronaći u mom nastupu, dok će neko drugi odabrati nešto sasvim drugačije i to je sasvim u redu. Što se tiče nastupa drugih ljudi, uvek pokušavam da pronađem nešto dobro, čak i kod onih čija tehnika nije na visokom nivou. Neki pokret, deo plesa ili način na koji interpretiraju muziku može da inspiriše. Ostati otvorenog uma je osnovna stvar za svakog umetnika i plesača. Ako vidim da mogu da pomognem, uvek ću ponuditi savet, ali samo ako osoba želi da čuje kritiku.

Koliko je izazovno imati sopstveni kolektiv?

Da bi imao kolektiv, pre svega treba da se družiš s ljudima koje poznaješ na dubljem nivou. Potrebno je mnogo energije i inicijative da bi se tako nešto pokrenulo. Događaji, motivacija i zajednički rad su ključni, ali najvažnije je sopstvenim primerom pokazivati šta sve može da se postigne kroz ples.

Kako izgleda organizacija plesnog hip-hop festivala?

Ako imaš malu ekipu, ne moraš odmah da praviš festival. Može to biti i žurka, što je mnogo lakše za organizaciju – prostor, tehnika, DJ i ljudi. Na tim događajima mogu se organizovati takmičenja ili performansi. Treba početi s malim koracima i bez velikih očekivanja. Kako se stvari razvijaju, dolaze sponzori i mediji, ali važno je ostati veran srži. U mom slučaju, to je ulični ples. Muzika je jako važna, ali najvažniji su ljudi – oni koji plešu i oni koji podržavaju.

Peđino gostovanje u emsiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija