Balkanski ritmovi u modernom ruhu

Očuvanje tradicionalnih vrenosti u umetnosti često se zamišlja i sporvodi kao povratak u vreme kada je neko delo nastalo. Time dobijamo slike i utisak o periodu o kom možemo samo da pretpostavljamo kako je izgledao, ali ne toliko i da ga osetimo. Upravo je zato Svetozar Krstić rešio, i pre deset godina ostvario želju, da formira plesni ansambl koji će negovati tradiciju, ali u današnjem vremenu i momentu gde će i publika i plesači, uz miks modernih i tradicioalnih ritmova istraživati i stvarati nova dela. Tako je natao plesni ansambl Una Saga Serbica koji na svojim nastupima nikog ne ostavlja ravnodušnim. „Una saga Serbica je moja ideja koja mi se javila još davne ’96. godine kada sam imao priliku da budem zaposlen u Walt Dizney World na Floridi. To je jedan park koji okuplja različite kulture različitih nacija koje se prezentuju u tom paku i tamo sam video da svet kreće ka nekoj stilizaciji svog nematerijalnog nasleđa, odnosno narodne igre. Tada sam, prvi put dobio ideju, 2004. godine sam je registrovano, a tek 2012. krenuo u pripremu prvog nastupa koji se desio godinu dana kasnije“, ispričao nam je Svetozar na početku našeg razogovra u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Kako si koncipirao ovaj muzičko-scensko-plesni izraz?

Učestvovao sam sa kompozitorom u izradi muzike i bio neka vrsta smernice u kom pravcu sve to treba da ide. Isto to sam radio i sa scenografima, kostimografima i u samoj izradi koreografija. Bio sam ruka vodilja koja sve njih treba da povede u nekom pravcu, a osnovno pravilo je bilo da spojimo nespojivo. Jedino na taj način, ako damo slobodu nekom umetniku, možemo da dobijemo neki novi proizvod i nešto što je inovativno.

U osnovi, muzički se oslanjate na tradiciju i ritmove Balkana?

Jeste. Prvi naš projekat zove se „Igre i zvuci Balkana“, a drugi „Magija Balkana“ tako da se mi oslanjamo i vezujemo na balkanski region, ali u suštini sve te igre i celo nasleđe se nalazi u Srbiji. Mi smo na geografskoj poziciji gde je dosta kultura uticalo na našu, a imamo i dosta manjina koje ovde u Srbiji čuvaju svoju bogatu tradiciju.

Kako se biraju igrači i učesnici u sastavu Una saga Serbica?

Prvi sastav, kada se formirala trupa, rađen je po principu audicije. Prijavilo se 250 igrača, a mi smo izabrali 50 za taj prvi projekat. Nakon toga smo ustanovili da svako ima priliku da se oproba. Mi zato nemamo više klasične audicije gde nakon nekih dvadesetak minuta procenimo kakav je ko igrač, nego dajemo probni period i igraču i nama da mi dokažemo ono što jesmo, a da igrač dokaže ono što ume. Konkurs je otvoren cele godine, igrači dođu, imaju probni rad od nekih mesec dana, a nakon toga sednemo i ispričamo se kakvi su njegovi utisci, kakvi su naši i da li možemo da ostvarimo saradnju. Tako da je to način kako neko može da postane član naše trupe.

Nastup koji su pre par dana posetioci Kulturne stanice Rumenka imali prilku da vide bio je fenomenalan i u stilu najboljih svetskih plesnih trupa. Zanimljiv je pristup i koncept dela koje se izvodi u miksu?

Meni je drago da to čujem i mi se zaista trudimo da budemo na svetskom novou i to je ono čemu težimo. Sama forma izvođenja narodnih igara za sebe karakteristična je po tome što ima svoj početak, sredinu i kraj, a na kraju svega poklon i sve to taje od tri do šest minuta. Mi smo hteli da pobegnemo iz te forme poređanih minijatura, pa smo napravili jedno scenskoi delo koje ima svoj tok, od početka do kraja. Takođe, nastup ima svoju priču kroz vizual, kostime i samu igru. Sve to daje koncept bliži baletu, ne stilski, igrački, nego samo kroz formu. Zadržali smo ipak minijature u smislu regiona koje izvodimo, tako da imamo spojeve, vezivno tkivo koje sve povezuje u jednu celinu.

Sve nas koji nismo u plesu uvek zanima kako plesači zapamte korake i pozicije, ali i kako se stvori jedna koreografija?

Sve to zavisi od inspiracije. Dešavalo mi se da u kolima, na putu do probe, osmislim novu koreografiju i na toj probi je postavim. Uvežbavanja za igrače nikad dosta, to je takva profesija i oni moraju redovno da vežbaju, što zbog fizičke kondicije, što zbog mentalne, odnosno pamćenja koraka koji slede. Kada se odigra neka koreografija, posle godinu dana ona ulazi u noge, odnosno ulazi u neki mehanizam našeg pamćenja gde ne moramo da razmišljamo šta ide sledeće, nego to ide po automatizmu.

Nastupate i na velikim binama poput Sava centra, ali u manjim prostorima. Koliko je teško prilagoditi se uslovima igranja?

Ansambl ima dosta iskustva nastupanja na različitim scenama. U zavisnosti od veličine pozornice i uslova, jer negde imamo dva, negde tri izlaza, moramo da skraćujemo i prekrajamo koreografije. Oni su se na to navikli. Mi smo neko ko putuje, nemamo svoju scenu, nemamo zakucane ulaze i izlaze, setove svetla i muzike, nego moramo da se prilagodimo prostoru u kom igramo.

Verujem da je bila jako puno nastupa, ali koje nastupe bi izdvojio kao neke posebno važne i zanimljive?

Natupali smo na jako puno mesta. Od Sava centra i SNP-a, preko raznoraznih mesta gde smo igrali na otvorenom poput Tašmajdana i Kalemegdana, ali i na dosta manifestacija, što u našoj zemlji ili inostranstvu. Mislim da je najmanja forma na nekih dvadesetak kvadrata, pa do najvećih scena. Igrali smo bukvalno gde god su nas pozvali.

Koliko često nastupate?

Ja volim da kažem da živim na točkovima. To je takav život i stalno ste na nekom gostovanju i na nekom putu, ako nije nastup onda ja idem sam i ugovoram nastupe. Meni je naravno drago zbog toga, jer smo napravili nešto što je očigledno kvalitetno, a ljudi to prepoznaju kao nešto što žele da vide. I nadam se da još dugo neću stati.

U jednom delu nastupa imate step, kako je došlo do toga da se i to uvrsti u koreografiju?

To je zanimljivo, jer step vezujemo za Irce, za Riverdance i Lord of dance, a ja kao igrač znam da su ti koraci koje oni koriste jedan mali, mali deo koliko mi imamo koraka u našem folkloru. Mi imamo vlaške stepove koje sam koristio u toj koreografiji, ali tu su i mađarski stepovi, Glamoč i još dosta toga. Od tih nekih kombinacija nastala je i ova koreografija koja uvek oduševi publiku.

Koliko razmišljaš o novim projektima?

Uvek se razmišlja o novim projektima, nekad u izradi, a nekad u mojoj glavi. Ove godine imamo dva projekta koje moramo da završimo. Jedan će biti naša desetogodišnjica koja će biti obeležena u decembru mesecu, gde planiramo kompletno novi program, a jedan projekat će biti u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu gde će 8. oktobra biti premijera, a nakon toga i premijera u SNP-u, pa idemo u Beč i dalje. Stvaranje kod umetnika mora da dođe iz njega samog. Postoji uvek i ona lična strana svakog od nas, da moramo nešto lično da ugradimo u svaki taj nastup.

Jovan Vanja Marjanović

foto: SLADOJEV photography

Svetozarovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde: