Društvo / Intervju
Rad, odmor i burnout kao inspiracija za savremeno umetničko stvaralaštvo
“Kao da mirovanja nikada nije bilo. Kao da smo uvek hodali i trčali, bez prestanka i bez milosti. Kao da smo strahovali šta će biti ako se zaustavimo. Taj trenutak tišine i bespomičnosti. Kao neka smrt. Zato mora da se hoda dalje, da bismo dokazali da smo živi, da nas drugi vide, i da nas neće izbrisati iz svojih sećanja”.
Predstava 'O iscrpljivanju', foto: Aleksandar Danguzov
Ovim rečima započinje opis plesnog performansa "O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica", koji je nedavno održan u SKCNS Fabrika u Novom Sadu, u sklopu TanzPlatz festivala. U performansu učestvuje petoro mladih izvođača koji kroz njega ispituju svoje izvore iscrpljivanja, pitaju se imamo li snage za otpor kroz zaustavljanje i tokom predstave nude i publici mogućnost kolektivnog mirovanja.
U predstavi su učestvovali Miloš Janjić, Ana Obradović, Anđela Žugić, Isidora Poledica i Simonida Žarković, dok produkciju potpisuje Grupa “Hajde da…”.
Nakon performansa u Fabrici, razgovarali smo sa Milošem Janjićem, multimedijalnim umetnikom, članom kolektiva Stereovizija i saradnikom Stanice Servisa za savremeni ples.
S obzirom na to da je performans "O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica" nastao kao vid ispitivanja o tome kako društveni, ekonomski i radni uslovi života utiču na iscrpljivanje, kako je za tebe lično izgledao proces pripreme ove predstave i šta si novo saznao o sebi?
Bilo mi je veoma bitno da saznam na koje načine svi mi percipiramo iscrpljivanje i iscrpljenost, i da zajednički propitujemo i istražujemo kakav odnos imamo prema tome i kako se sa time nosimo pojedinačno. Svako od nas nije čak ni uviđao da postoje različite stvari koje ga iscrpljuju, sve dok ih nismo dobro “pretresli”. Mi smo, inače, ovom temom počeli da se bavimo 2021. godine, ali smo kasnije želeli još dublje i konkretnije da je istražimo. Svako od nas ima svoju jedinstvenu istoriju bavljenja savremenim plesom i umetničkim radom. I kada smo sve to spojili, dobili smo spektar najrazličitijih praksi nošenja sa iscrpljenošću i najrazličitije načine na koje se ona ispoljava. Na kraju smo našli zajednički činilac, tj. ono što smo mogli da ponudimo publici, a to je kolektivno mirovanje.
OBRATI PAŽNJU
Nakon Novog Sada, nastupate u Peći, u okviru RegLab projekta regionalne razmene Kulturnog centra Magacin iz Beograda i Kinema Jusuf Gervalla iz Peći. Koliko tebi kao mladom umetniku znači taj oblik kulturne razmene, zahvaljujući kojem možeš predstaviti svoj rad i van Beograda, Novog Sada i sličnih velikih kulturnih centara?
Mislim da je svima nama važno ne samo da se bavimo kulturnom i umetničkom razmenom, nego razmenom na bilo kakvom nivou, jer razmena uvek stvara dijalog i omogućava deljenje. Kada govorimo o Peći, znam da u tom gradu trenutno nema ni pozorišta, jer se ono rekonstruiše, samim tim građani nemaju priliku da pogledaju ni plesne predstave, osim možda ako odu u Prištinu, Tiranu ili Skoplje kao veće gradove u okolini. Zbog toga mi je jako važno da se regionalna razmena umetničkih dela i kulturnih procesa i produkata odvija, jer ona doprinosi umrežavanju, ali i jačanju dijaloga i boljem upoznavanju. Veoma mi je drago što sam do sada u procesu upoznavanja sebe i rada u kulturi imao prilike da sarađujem sa najrazličitijim kolegama iz zemalja iz okruženja. Jer, nekako, ako ne upoznaš prvo svoje dvorište, svoje okruženje, džabe ti da letiš tamo negde na drugi kraj sveta. Mislim da pre svega moramo da jačamo u tom koru, pa da kasnije zajednički i solidarno idemo dalje po svetu.
Koliko prostora kao savremeni umetnik imaš da se baviš burnoutom, ali i drugim socijalno angažovanim temama u Srbiji?
Imam i nemam. Odnosno, imaš prostora ako se snađeš, a to “snađeš” naravno da može da ima različita značenja. Ne kažem da treba da budeš super snalažljiv i lukav i izmigoljiš se svuda. Zapravo, najbitnije je da su ti takve teme zaista važne i da ih osećaš kod sebe. Kada ih osvestim kod sebe, makar u mom slučaju, važno mi je da napravim prostor za razgovor o tim temama kroz umetnički rad ili umetnički proces. To mi je neka baza. Tako u poslednje vreme primećujem da me intrigiraju teme kao što su prostori za rad, resursi za rad, radni procesi, fenomeni odmora i formalnog i neformalnog, kapaciteti za rad…. Na primer, drugačije je kad na nečemu radi troje ljudi, drugačije je kad radi jedna osoba, drugačije je kad radiš prvi put sa nekim i drugačije je kada radi čitav veliki kolektiv.
(S)nalazim se - Rad na odmoru, foto: Trčanje za kulturom
Pošto ćeš učestvovati i na Bijenalu mladih ovih godine, gde se takođe baviš temom radnog prostora, možeš li nam reći nešto više o tome? Zbog čega je za tebe kao umetnika i kulturnog radnika toliko važno pitanje radnih uslova u kojima se odvija kreativno stvaralaštvo?
Da, trenutno imam rad koji se izlaže na Bijenalu mladih. Reč je o prostornoj instalaciji koja se zove “(S)nalazim se - Rad na odmoru” i napravio sam je u saradnji sa mojom sestrom Olgom Markalovom. U okviru ovih instalacija obrađujemo dve teme koje su usko vezane. Olga se bavila temom zaposlenja nakon završenih umetničkih studija, a ja sam se bavio temom prostora za rad mladih umetnika i kulturnih radnika. Te dve teme smo zajedno “provukli” kroz estetiku kancelarije i različite instalacije. Olga se prilično cinično i ironično poigravala sa svim procedurama pronalaženja posla, od raznih upitnika, oglasa, gde je tokom istraživanja dolazila do nekih interesantnih podataka. Radove smo stavljali u registratore, štampali ih na šolje za kafu, podmetače za miševe, pravili motivacione postere i to smo sve napravili u jednoj velikoj prostoriji koja je na kraju postala otvoreni coworking prostor i prostor za umrežavanje i upoznavanje. Tu ljudi mogu doći, ostaviti svoj kontakt ili čak doneti svoje radove. Bilo nam je jako bitno da “hakujemo” galerijski prostor, jer u gradu ima mesta gde možeš predstaviti svoj rad, dok u mnogo manjem broju slučajeva imaš prostor gde možeš da napraviš taj rad koji ćeš kasnije predstaviti. Osvrnuo bih se tu i na ovogodišnje rezultate konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture, gde je podržano mnogo godišnjih programa galerijskih prostora, ali nisu podržani sami umetnici koji bi napravili te radove. Dakle, hteli smo da pokažemo i to da galerija ne mora da bude samo prostor za izlaganje, nego i za interaktivnu razmenu i stvaralački proces.
Ceo intervju poslušajte u plejeru:
Irena Čučković
