Na zalasku snova: gde se susreću stihovi i stvarnost

Viđenje sveta na neki drugačiji način večita je želja umetnika. Koliko god taj svet bio ličan, ukoliko ipak ne komunicira i ne dotiče se svakog ponaosob, ostaje u svom hermetičkom svetu – nerazumljiv i neshvaćen. Da li je važno šta je umetnik hteo da kaže ili je možda važniji osećaj i emocija svakog konzumenta umetnosti ponaosob? Zbirka pesama Mustafe Jusufa pod nazivom Na zalasku snova jeste lična, ali je u isto vreme i opšta – i daje mesto susreta pisca i čitaoca.

Šta se nalazi Na zalasku snova?

Zbirka pesama Na zalasku snova jeste jedna vrsta proviđenja, jedno metafizičko iskustvo – ako mogu tako da kažem – gde sam ja, bukvalno, u jednoj popodnevnoj dremci sanjao i, u stvari, video te svoje snove, pesničke, pa i lične, kako lebde na samom zalasku. I onda, kad sam se probudio, nekako je bilo krajnje logično da to bude i naziv zbirke. Bilo je tu mnogo naslova u opticaju, dosta kliše naslova, ali ovaj je imao najviše smisla.

Šta nakon naslova očekuje jednog čitaoca?

Nakon naslova, čitaoca može da sačeka sve ono što prožima mene kao pesnika i čoveka, a samim tim i knjigu. To je nekako izmešano i sadrži elemente i metafizičkog i ovozemaljskog. To je, pre svega, ono što može da sačeka čitaoca. Rekao bih da je u toj knjizi svakako prisutno i duhovno – mada se to može povezati sa metafizičkim. Onaj ko je emotivan i ima senzibilitet može sigurno da se identifikuje s onim što sam pisao. To govorim na osnovu iskustava čitalaca koji su mi prilazili i govorili manje-više slične stvari i utiske. A to je svakako ta emocija koja se prenosi – pesnički senzibilitet. Mnogi kažu da sam romantičar po prirodi. Ipak, ne bih svrstavao svoju poeziju nigde određeno. Ne mislim da je to zahvalno, jer poeziju ne treba smeštati u kalupe. Naravno, možemo da govorimo o periodima i epohama, ali poeziji treba dati slobodu – jer je ona veća i od samog pesnika. O tome je govorio i moj veliki uzor Matija Bećković.

Stihovi su, kako kažu, oči i ogledalo duše. Ogledalo pesnika i onoga što on oseća – ne samo u datom trenutku, već kroz ceo svoj život. Mada sam još uvek mlad, važno je napomenuti da je moja zbirka nastajala i razvijala se tokom pet godina. To je delo koje je sazrevalo zajedno sa mnom.

Koliko je važno da čitalac shvati šta je tačno pesnik hteo da kaže u određenoj pesmi?

To je pitanje koje se provlači kroz sva dela, ne samo kroz poeziju. Važno mi je da ljudi razumeju šta je pesnik hteo da kaže, ali mislim da to nikada nije moguće u potpunosti – osim ako se ljudi ne identifikuju s pesmom i ne uđu u njenu srž, u njen puls. Mislim da je taj puls ono što pesmi daje život. Nakon što nastane, veoma je važno prepoznati taj puls. On može pomoći publici da shvati šta je pesnik želeo da prenese. Naravno, tumačenja su individualna – i tu leži lepota poezije. Svi imaju neko svoje gledište, a univerzalni zaključak zapravo ne postoji. U tome je poenta, suština i lepota poezije. 

Koliko je danas važno lično predstavljanje umetnika, takozvani PR, da bi ljudi lakše konzumirali tvoje pesme?

To je izuzetno važno. Nisam bio svestan toga dok knjiga nije „zaživela“. To je kao kada se adolescent prvi put susretne sa životom. Knjiga sada ima skoro tri godine od objavljivanja i prolazi svoj razvojni put. U tom procesu, pronašla je i svoju publiku. Važnost predstavljanja svog rada je ogromna – i nisam toga bio svestan sve do ove godine. Često čujemo da su pesnici za života neprimećeni i neshvaćeni. Ipak, moramo shvatiti da pesnici mogu pronaći svoje mesto pod suncem – ukoliko prihvate i prigrle svoju sudbinu.

Koliko je mladim pesnicima danas u Srbiji teško da dođu do svog prvog izdanja?

Sigurno je teško. I ja sam imao popriličnu torturu kada sam objavljivao svoje pesme i kada sam prvi put objavio knjigu. Traženje izdavača bilo je pravo putešestvije – išao sam od vrata do vrata, od kapije do kapije, od srca do srca, pokušavajući da doprem do ljudi na svaki mogući način. Tražio sam priliku da se razvijam i promovišem svoju poeziju. Izdavačka kuća „Nova poetika“ je trenutno moj izdavač i ovim putem želim da im zahvalim na prilici. Bilo je to putovanje preko trnja do zvezda. Za neafirmisane pesnike, u ovom modernom svetu prepunom žurbe, gotovo da niko nema vremena da zastane. A poezija upravo to traži – da zastaneš, da se razvijaš, da evoluiraš duhovno i intelektualno. To je introspekcija. Čovek mora da zađe duboko u sebe da bi mogao da stvara nešto plemenito.

Prošle su tri godine od prethodnog izdanja. Čemu težiš u novom radu i kada možemo očekivati novu zbirku?

Planiram da u skorijoj budućnosti objavim drugu knjigu. Neću još otkrivati naslov, iako ga imam, ali mogu reći da ima veze s izrekom „u vinu je istina“ – „in vino veritas“ – koju sam malo izmenio i prilagodio svom pesničkom svetu. Objavljivanje druge zbirke je blizu. Ne kažem da će to biti ove godine – realnije je da će se desiti sledeće. Ali svakako već radim na tome i to su sledeći koraci koje planiram. Tome se zaista radujem i jedva čekam da i ta knjiga ugleda svetlost dana.

Kada nisi pesnik, čime se najčešće baviš?

Pre svega, meni je važno da kao pesnik stihovima svedočim ono što sam živeo i što živim – a da to ostane i nakon mene. Kada nisam pesnik – to je odlično pitanje – rekao bih da sam, jednostavno, čovek. Neću previše objašnjavati – ljudi će razumeti. Sasvim sam običan čovek koji voli ono što vole i svi drugi ljudi. Druženje i sve one sitnice koje život čine velikim – iako su to, možda, male stvari i male sreće – upravo one čine život lepim, velikim i vrednim življenja i slavljenja. Ja sam čovek pun nade, vere i ljubavi, a rekao bih i da sam neko ko voli prirodu, ko joj se vraća. Smatram da je to nešto iskonsko i ono što nam zaista treba da bismo ostali ljudi.

Gostovanje Mustafe Jusufa u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija