Dobra pesma mora da ima novi ugao posmatranja

Do dobrih, kvalitetnih umetničkih dela često se stiže istaživanjem i “kopanjem” različitih sadržaja, ali nekad se jednostavno desi da vam neko preporuči određenog autora i ispostavi se da je to pravi trag koji treba slediti. U slučaju mladih autora teško je preneti informaciju, bez obzira da li ste konzument ili stvaralac, pogotovo kada je reč o autorima koji još uvek nisu uspeli da objave svoje prvo zvanično izdanje. Tako je i u slučaju Uroša Štulića, mladog beogradskog pisca i pesnika čija dela već postaju legendarna među njegovom generacijom, dok se šira, pa i stručna javnost još uvek nije upoznala sa njegovim radom. Uz to, prezime Štulić se vezuje za Džonija pa je i pretraga Uroševih radova gotovo nemoguća usled bezbroj sajtova kojim je zatrpan internet. Ipak, pravi kvalitet nađe svoj put

foto: privatna kolekcija

Kako si stvorio magiju koju si preneo svojim čitaocima pa oni listom svi hvale tvoje radave?

Pa, dosta toga je, ja bih rekao, pre šarm, nego kvalitet rada. Dosta sam fin prema njima i ja njima hvalim radove, pa je možde nešto uzrećeno. A u samoj poeziji rekao bih da je specifično kod mene to što se trudim dosta da svaram atmosferu u svojim pesmama i na specifičan način koristim slike. Rekao bih i da bežim od nekih ustaljenih stvari u nekoj modernoj poeziji, kolko mogu. Nisam baš tip za rimu i stih, ali neke druge sterotipe, recimo, takođe ne koristim u svom pisanju. Tako da mislim da je to nešto što se dopada kolegama.

Ti se zoveš Uroš Štulić i čim ukucaš “Štu...”, izlazi milion sajtova sa Džonijem i užasno je teško doći do tebe. Koliko ti je to problem za predstavnje svog rada?

Pa, do sada mi je to, zapravo, predstavljalo na neki način prednost, jer mogu da iskoristim to što se prazivam Štulić, da makar ostanem zapamćen ljudima. Kao, aha, to je on, pa kao možda je u srodstvu sa Džonijem (smeh). Na žalost nisam. Možda će mi praviti problem kada budem počeo ozbiljnije da promovišem svoj rad. Ipak, ko želi da sazna naći će put. Videće.

Zaminljivo je da čak ni na socijalnim mrežama, za razliku od mnogih madih, nisi previše aktivan. Koliko su danas te socijalne mreže važne za jednog mladog umetnika?

Mislim da su prilično važne. Sad, to što ja njih ne koristim baš najpametnije, to jest, ne koristim puno, to je moj problem, ali znam da je većinu mladih umetnika i koje pratim, pratim preko društvenih mreža. Tamo vidim gde i kada će biti događaj pa mi je to jedan od izvora informacija.

Jako je zanimljivo da postoji jedna mala zajednica, gde se vi nekako držite među sobom. Koliko je to važno da se stvori mala scena, gde ćete vi moći da jedni drugima pomažate i da se razvijate?

Mislim da je izuzetno važno. Mislim da je jedna od najtežnih situacija u kojoj možeš da se nađeš kao umetnik je da budeš sam. Trebaju ti prostori, da ti sebe pokažeš, da pokažeš ono što radiš. Mislim da, kada imaš takvu jednu zajednicu, koja jača iz godine u godinu, to može svim ljudima u toj zajednici da stvori jednu sigurnostnu mrežu, da kakogod i šta god se desi, oni mogu da kontaktiraju nekoga. Mislim da je to prijateljstvo jako bitno.

Koliko je teško kritikovati, ili, naravno, pohvaliti kolege. Šta je ono što tražiš u pesmi?

Mislim da je meni dosta bitno da mi pesma prenese neki novi osećaj ili neku novu sliku. Nešto što mi, što nisam već video, osetio. Takođe, bitno mi je da pesma više evocira to o čemu je, nego što ga jednostavno opisuje. Ako je ljubavna pesma, nemoj da mi napišeš, “ja sam nju mnogo voleo”, “imala je lepu kosu”, nego mi opiši tu emociju kroz druge slike i druge reči, tako da ja spontano osetim, bez da mi je u pesmi negde nametnuto. Mislim, naravno, pesme imaju temu o kojoj su, i to se razume kada se čita, ali mislim da je to ono što ja najviše volim na poeziji, kada mi da nešto novo, za što mogu da se uhvatim, i kada mi direktno prenese neku emociju ili atmosferu u sliku.

Mi koji konzumiramo umetnost često nismo sigurni šta je pisac hteo time da kaže. Koliko ti je važno da tvoj čitalac zna šta si hteo da kažeš?

Dosta puta mi se desilo da moji prijatelji, nakon što pročitaju pesmu, imaju bolju interpretaciju nego što je bila moja namera (smeh), što je nako prilično blamantan moment. Bitno je. Poezija sme da bude hermetična, ali mislim da je bitno da iza svih tih slojeva, ima neke konkretne poente. Meni je je to bitno. Da li će neko da razume ili ne, mislim da to često zavisi od broja čitanja, od toga koliko si upoznat sa nekim drugim stvarima, ali jeste mi bitno. Trudim se da moja poezija bude razumljeva čak i ljudima koji me ne poznaju, da nemam neke reference na sebe, svoj život, neke interne fore. Ja bih voleo da svako može da pročita moju pesmu i da razume odmah, ali to je nemoguće, tako da sa tim moram da se pomirim.

Često se u modernoj umetnosti srećemo da manjkom ideje, a viškom tehnike ili izvedbe. Kakva je situacija sa novom modernom poezijom, pa mogu da kažem i širom sveta?

Moj trenutni problem sa modernom poezijom je to koliko se nekako cela stvar razlabavila. Ovo možda važi za sve umetnosti, neka pravila i ograničenja postoje, i da, ti možeš da ih prekršiš. Možeš da pišeš u slobodnom stihu, možeš da radiš šta god hoćeš, ali to mora da bude sa nekom namerom. I što se toga tiće, mislim da neki tradicionalniji način, gde je dosta bitnija tehnika, da napraviš dobru metriku u stihu i dobro ubacič rimu, mislim da je to nešto što je danas u modernoj poeziji izgubljeno, zbog čega mi je prilično žao, jer dodaje nešto. Ograničenje će tebe usmeriti da razmišaš na drugi, kreativniji način, a ako skloniš sva ograničenja, ti ne moraš ni da razmišaš o tome što pišeš. Rekao bih da treba da se nađi neki balans između te kreativne slobode i nekih tradicionalnih načela, ali definitivno mislim da ta načela jesu bitna i treba ih imati u vidu kad ih pišeš, čak i ako ih kršiš.

Kolko često neke pesme baciš, počneš nešto pa shvatiš da to nije to što si želeo?

Prilično često, i tu imam groblje mojih bačenih pesama je u note-sepu, i tu imam više fajlova sa oznakom iks preko svake. Prilično često volim da se vratim, nakon par meseci, na neke pesme koje sam video da mi trenutno ne idu, da ne mogu ništa da sklepam, i da pokušam da ih nekako opet sastavim. Mada mislim da mi je glavni problem kada pesmu bacim, to što sam, u suštini, uzeo da je pišem bez neke preterane inspiracije. Ako krenem da pišem nešto, da bih, eto, napisao pesmu, najčešće ne ispada dobro. Ako baš osetim da treba da je napišem, moram da napišem, onda sve bude gotovo u pola sata.

Zaokruživanje jednog posla, i jedna stepenica gore, je svakako objavljivanje zbirke pesama. Kakva je situacija tu, kada će se to desiti, i koliko je teško danas da jedan mlad umetnik objavi svoju zbirku?

Pa ja bih voleo da se to desi što pre. Moj trenutni problem, pre problema sa izdavačama i svim tim stvarima, konkursima, je to što ja, od svoje poezije, ono što ja smatram dobrim, tu ima jedno 12 pesama. To nije dovoljno za zbiku. Imam naravno i pedeset drugih koje se meni više ne dopadaju. Nekima se sviđaju, nekima ne. Meni je većinski problem to što nemam trenutno dovolnjo samopozdanja da kažam, e, ovo je mojih, ne znam, 30 pesama koje bih ja objavio sad. Kada ja te pesme skupim, ja ću odletiti do prve izdavačke kuće i pokušati nešto da uradim, ali do tad je prilično nesigurno.

Koliko ima mogućnosti da, ipak, uživo pročitaš svoju poeziju i da se predstaviš uživo publici, jedan na jedan?

Pa, meni se čini da ima. Barem jednom mesečno sam viđao neke pesničke večeri, otvorena čitanja poezije, ili neka, kao, takmičanja. Tako da mislim da ima prilike, samo treba da vidiš gde i kad, da budeš uključen u to gde će ti događaji dešavati i koja su to mesta na nekoj alternativnoj sceni, gde su ta čitanja poezije česta.

Jovan Vanja Marjanović

Uroševo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod: