Kultura / Film
Putujuće trake: Kratka priča o kratkom metru
Iako se svake godine kod nas snimi ne tako mali broj kratkometražnih filmova, njihov životni put je, uglavnom, vezan za filmske festivale. Sa druge strane, na redovnim bioskopskim repertoarima ih po pravilu nema, kao ni na televizijama, koje su, hteli to da priznamo sebi ili ne, još uvek važne za promociju sedme umetnosti.
U uslovima domaće kinematografije oni predstavljaju i poligon za eksperimentisanje i prikazivanje drugačijih tema, atipičnih za naše uslove. To je i jedinstvena prilika za mlade autore da stvore sopstveni izraz, bilo da se radi o kameri, dramaturgiji ili režiji. Pronaći mesto za ovakva ostvarenja van festivala nije ni malo lako, priča rediteljka Katarina Krstić.
"Često je kratki metar vezan za studentske radove, ali inače smatram da je veoma važan, jer zaista može da u nekim kratkim okvirima pruži dobar uvid u neke veoma važne teme koje bi trebalo da se prosto dobiju svoje mesto kod publike. Mali je prostor gde zapravo autori, kada završe svoje studije i kada to više nisu studentski radovi, imaju priliku i prostor da prikažu svoje kratke filmove“, objašnjava ona.
OBRATI PAŽNJU
U Srbiji postoji više festivala posvećenih kratkom metru - poput Bašta Festa, Martovskog festivala, Filmskog fronta... Njihova publika je, koliko god se organizatori trudili to da promene, relativno ograničena. Kako bi bile vidljivije i promovisale svoj rad, šest mladih rediteljki - Una Bojić, Ružica Anja Tadić, Aleksandra Lazarovski, Katarina Krstić, Lana Radošević i Milena Grujić - odlučile su da pokrenu sopstveni festival pod nazivom "Putujuće trake“ i širom Srbije, uglavnom u alternativnim kulturnim centrima prikazuju svoje filmove.
"Ljudi su mnogo više otvoreni za razgovor o filmovima i komunikacija sa publikom je nekako neposrednija i sadržajnija. I uvek ima toliko pitanja da se ja iznenadim i tako mi bude drago. Uvek se setim zašto u stvari želim da se bavim filmom i umetnošću, zbog te komunikacije različitih ideja sa raznim ljudima. Stvarno je divno čuti toliko različitih impresija koje, eto, u Beogradu ne možemo da čujemo“, priča rediteljka Milena Grujić.
Putujuće trake u Subotici u prostoru Klara i Rosa (Foto: Anamarija Tubas)
"Putujuće trake" su do sada gostovale, između ostalog, u Nišu, Zrenjaninu, Subotici, Kragujevcu, ali i u Pragu, gradu u kom su se školovali neki od najznačajnijih domaćih reditelja starije generacije. Sve projekcije pratio je i razgovor sa rediteljkama, gde su posetioci imali priliku da čuju nešto više i o odgledanim filmovima, ali i o procesu njihovih nastanaka. Ta razmena utisaka je, ocenjuje Una Bojić, veoma važna.
"Ljudi su navikli na dugometražne filmove, mi nemamo distribuciju kratkometražnih filmova, osim što ti filmovi putuju po festivalima. Tako da su bili zaista oduševljeni i dolazili na te projekcije, što je bilo interesantno. Ja sam se baš pitala da li će biti publike a ona se odazvala u velikom broju, što je zaista lepo. Zašto ne bismo oživeli i neka manja mesta i obogatili ih ovakvim nekim programom?“, poručuje Una.
Una Grujić i Aleksandra Lazovski na projekciji u Subotici (Foto: Anamarija Tubas)
"Putujuće trake" su svoje utočište pronalazile uglavnom po alternativnim kulturnim centrima kojih je u poslednje vreme širom Srbije sve više. Uprkos brojnim izazovima sa kojima se vaninstucionalna scena suočava, čak i u velikim sredinama poput Novog Sada, ono postoji i živi i festivali poput ovog mogu biti dobar impuls njen dalji razvoj, priča Ružica Anja Tadić.
"Prostora uvek ima, ali mislim da treba da postoji i naša inicijativa i napor koji onda naiđe na odgovor. Veoma mi je drago da su te saradnje, pogotovo sa alternativnim centrima vrlo često dosta brze, kao što se svirke ugovaraju. Malo je prilike da gledamo savremene filmove, vrlo često i savremene domaće i mislim da je ovo dobra prilika da se publika upozna s nama i da mi negde upoznamo publiku, što je isto vrlo važno“, priča ona.
Film "Sve je dobro" Ružice Anje Tadić
Važan aspekt festivala je i promocija ženskog stvaralaštva. Ukoliko pogledamo istoriju domaće kinematografije, nećemo naći na puno filmova koje potpisuju rediteljke. Ako izuzmemo Sofiju Soju Jovanović, koja je svojim bioskopskim hitovima obeležila šezdesete godine i Gordanu Boškov, sve do devedesetih mesta za žene iza kamere nije bilo. To možda i najbolje ilustruje ocena legendarnog reditelja Slobodana Šijana da je "mizoginija suštinska odlika srpske kinematografije“.
Novu epizodu emisije "Pop up" u kojoj smo razgovarali o "Putujućim trakama" poslušajte ovde:
M. L.
