"Beskonačni": večna pitanja identiteta i generacijskog (ne)razumevanja

Nerazumevanje je jedan od najvećih problema i uzroka večite međugeneracijske borbe i sukoba. Možda smo malo zaboravili na to kako je bilo kada smo bili tinejdžeri, završavali osnovu školu, kretali u srednju, formirali se kao ličnost, shvatali odgovornost, ali i mogućnost da menjamo svet. Upravo zato, predstave poput one pod nazivom "Beskonačni", nastale pod rediteljskom palicom glumca Alekse Ilića, važna je za sve generacije. Svoju premijeru "Beskonačni" su imali početkom aprila, a uskoro će i šira publika moći da uživa u ovom ostvarenju.

"Mislim da je premijera prošla odlično, uspešno i koliko sam uspeo da popričam i sa kolegama, ali i sa posetiocima, mislim da imamo predstavu koja se generalno tiče jedne malo zapostavljene generacije. To su tinejdžeri, koji su u dobu kraja osnovne škole, srednje škole i početka fakulteta. Teško, valjda i večito pitanje sukoba generacija i nerazumevanja, pogotovo mladih, u tom uzrastu. Milsim da smo pomalo zaboravili šta smo u tom periodu želeli, a ova predstava se upravo time bavi. Pitanjem identiteta, društva, pripadanja, ko sam ja, šta doprinosim svom malom univerzumu, ko su mi prijatelji i zašto su važni, a koga treba da se klonim... To su pitanja koja se nameću svakom tinejdžeru. Sve to, još kroz prizmu depresije, anksioznosti, čak i suicida, to su teme koje su možda i škakljive i bolne, ali svakako veoma važne", ispričao nam je Aleksa na početku gostovanja u Dnevnoj sobi Oradija.

Kako si odabrao baš ovaj tekst i temu za svoju predstavu?

Po zanimanju sam glumac, nisam reditelj, ali sam Akademiju završio u klasi porfesora Nikite Milivojevića, koja je u suštini bila izmešana klasa glumaca i reditelja, često smo bili u dodirnim tačkama. Ne kažem, naravno, da sam reditelj, ali mogu da kažem da sam najbliži tome. Dugo sam imao želju da ispričam priču koja me se tiče i jedno dve godine sam tražio priču na kojoj ću raditi. Sasvim slučajno sam naleteo na film "Čarlijev svet" (The Perks of Being a Wallflower) i kada sam ga pogledao obuzela me je neka toplina, podsetio sam se kako je to biti osoba koja ima 16, 17 ili 18 godina. Shvatio sam da je to priča koja me zanima, koja me se tiče, koju želim da ispričam na svoj način i da je širim dalje.

Kako danas izgleda, bez obzira na to što si glumac i čovek iz pozorišta, postaviti jednu predstavu od ideje do realizacije?

Kada sam odgledao film, odmah sam dobio ideju i sve se poklopilo. Naravno, nakon ideje dolazi realizacija i večito pitanje novca i finansiranja projekta, jer danas ništa nije besplatno. Pošto sam verovao u ideju, a prethodno sam uštedeo nešto novca, sve to sam finansirao poptuno sam, iz svog džepa. Uopšte mi nije žao zbog svega, naprotiv. Želeo sam da radim sa mladim glumcima, pa sam zvao studente Akademije umetnosti u Novom Sadu i jednog momka sa prištinske akademije. To su Vladimir Beljić, Doroteja Vuković, Aleksandra Pavlović, Aleksandar Tobdžić i Luka Potparić. Takođe sam i za ostale saradnike na predstavi izabrao mlade ljude, scenografiju je radila Jelena Radić sa scenskog dizajna, producentkinja je Ema Bogosavljević. Genralno sam i ja od njih želeo nešto da naučim, a nadam se da su i oni naučili nešto od mene.

Aleksa Ilić

Nije ti strano da budeš u različitim ulogama, ali kako ti se sad čini uloga reditelja?

Imam veliko poštovanje prema rediteljima! (smeh). Sada to mnogo bolje razumem, izvinjavam se svim rediteljima unapred, razumem vašu patnju. Veliki je to posao. Kada sam počeo, razmišaljao sam o rediteljima sa kojima sam ja radio, divni su to ljudi, sve nekako lako izgleda i lako nastaje predstava. Međutim, kada se krene u taj proces, svi oko vas postavljaju pitanja koja su legitimna i naravno opravdana, ali ja na njih nemam odgovore u tom momentu i moram da se snalazim. Sada mi to deluje kao žongliranje, ne sa dve ili tri loptice, već sa 12. Uz sve to ja sam radio i muziku, u suštini sam učestvovao svuda - i u scenografiji i kostimima, ali mislim da sam na kraju izvukao dobru priču, koja se tiče ljudi. Dok sam iz lične perspektive shvatio rediteljski posao i mislim da sam dosta naučio, čak i o svom, glumačkom zanatu.

Muzičari imaju svoje instrumente koji mogu ono što mogu, slikari platno, veće ili manje ali koje ima svoj kraj, a pozorošna scena ima svoje gabarite, boju, zvuk. Koliko ti sve to dozvoljava da iskažeš svoje ideje, a koliko te ipak ograničava?

Uopšte me ne ograničava, čak mi daje neku beskonačnost. Na sceni je sve moguće. Kako bi to rekao Piter Bruk, ako se ne varam, dajte mi dva glumca i dve stolice i ja ću vam napraviti predstavu. Sve drugo je na nama, njima, priči i emociji.
 

Koliko ova priča ide u beskonačnost?

Pa, mislim da ide. Trudili smo se, iako sve deluje minimalistički, sve je na glumcima, njihovim odnosima i emocijama. Milsim da je to razlog zašto naša publika izlazi uplakana, ne od tuge, nego neke topline oko srca, jer suštinski shvata poentu priče, a to je da uvek postoji svetlo na kraju tunela u zavisnosti sa kim se kroz taj tunel vozimo. Ako smo okruženi ljudima koji nas vole i koji nas hrane, taj put će delovati mnogo manje, a svetlo na kraju mnogo bliže, dok ako smo sami u svemu onda je sve mnogo teže.

Ova predstava može da povuče razne sličnosti i paralele današnjeg društva i situacije u kojoj se naše društo nalazi. Kakva je situacija trenutno u pozorištima, deluje da se pozorišni radnici drže zajedno?

Glumci, umetnici, pozorišni radnici i generalno umetnici, uvek su bili glavna podrška kada je u pitanju bilo kakav bunt. Kako ne bismo i bili, kada je umetnost sama po sebi bunt i potreba da se protiv nečega boriš, da se nešto promeni na bolje. Bili smo u štrajku nedelju dana, imali smo jednočasovne štrajkove, otkazivali predstave, bili na prostestnim šetnjama i kao kolektiv i kao pojednici. Trenutno je situacija takva da se predstave igraju, ali ako postoji bilo koji način da se pomogne borba, mi smo, naravno, uvek tu. Međusobno smo u kontaktu sa drugim pozorištima, razgovaramo. Trenutno nam je glavni zadatak da pomognemo kolegama u Šapcu, koji su u veoma nezahvalnoj situaciji, koleginica im je dobila otakaz iz potpuno nejasnih razloga.

Teške situacije često donose novu energiju i ideje. Koliko sve ovo što nam se dešava tebe inspiriše i deluje kreativno ili naprotiv, destimuliše tvoj kreativni rad?

Kod mene je to neki love-hate odnos. Sve to me vrlo inspiriše, pogotovo kada je počelo i kada su naši studenti započeli borbu i ponovo nas vratili u život, bio sam veoma zagrejan, a to sam i danas. Nisam mnogo razmišljao u smislu mog posla, ali kako je prošlo neko vreme počeo sam mnogo više da razmišljam o tome kako kroz svoj posao mogu da dam neki doprinos, umetnički, kreativno. Loša vremena su stvarala neke sjajne umetnosti. Setimo se bombardovanja, pa onda sve ono što se dešavalo devedesetih, kakva se, na primer, muzika stvarala. Ali i ranije, kroz istoriju. Nisu samo umetnici kreativni, neverovatne su te parole koje su smislili studenti i građani, tačno se vidi da su to ljudi koji razmišljaju mozgom. Igra reči uopšte nije laka da se smisli. Ta kreativnost u ljudima i meni daje inspiraciju.

Šta ti kao glumcu najviše prija, koja je to vrsta dela koju najviše voliš da radiš?

Teško je reći, ja volim sve. Nemam neki poseban odgovor na to pitanje, iako ljudi sa strane kažu da sam dosta naklonjen komedijama. Volim i tragedije, farse, drame, naravno i komedije, ali i mjuzikle, lutkarsko pozorite ili pozorište za decu. Sve me zanima i sve volim da radim dokle god to ima nekog značaja na društvo, ljude, pa nas glumce.

I muzika je važan deo tvog života?

Osim glume, već jako dugo sviram bubnjeve, pevam, a umem malo i gitaru i bas da sviram. Trenutno sam u bendu Šlagvort, to su moje kolege glumci, sviramo muziku iz poznatih domaćih i stranih filmova i bukvalno od Silvane do Nirvane. Prosto, niko ne može da kaže da takvu muziku ne sluša, ima tu i rokenrola, panka, ska i disko muzike.

Predstava Beskonačni uskoro ponovo za novosadsku publiku?

Tako je, "Beskonačni" će se igrati 23. aprila, na maloj sceni Pozorišta mladih u 20 časova.

Aleksino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija