Društvo
Ritmom kroz vreme: Muzika nekad i sad
U novoj epizodi “Rose u podne” razgovarali smo o muzici. Kako smo je otkrivali, slušali i doživljavali nekad, a kako to radimo danas. Muzika je uvek bila deo identiteta, a način na koji je konzumiramo menjao se zajedno sa tehnologijom i društvom. Naši sagovornici su Bojana Stupar, urednica Šraf-a, udruženja za afirmaciju kulture i stvaralaštva kod dece i odraslih iz generacije X i Branko Ugrica, inženjer automatike, predstavnik generacije Z.
izvor: Pexels
Za Bojanu, otkrivanje muzike bio je interesantan poduhvat, a danas, Branko muziku otkriva algoritamski. Zanimljivo je da obe generacije pominju medije kao važne - nekad plakati i emisije, danas digitalne preporuke.
"U Srbiji 90-ih otkrivanje i slušanje muzike predstavljalo je prvenstveno način da izrazimo stav. Mi smo generacija ratova, sankcija i odlikovala nas je snalažljivosti zbog ograničenog pristupa i dostupnosti svetskih medija. Radio stanice B92, 021, 202, igrale su ključnu ulogu i ta navika slušanja radija je ostala kod generacije rođene 70-tih i dan danas. Rock'n'roll muzika koju smo slušali je bila dostupna i na TV-u jer su u to vreme postojale emisije u kojima su se predstavljali novi bendovi. Kasete smo kupovali na ulici, na pijacama i presnimavali jedni od drugih. Posebnu ulogu su imali fanzini i muzički časopisi koji su pokrivali alternativnu, rock i punk scenu", kaže Bojana.
Bojana Stupar, foto: lična arhiva
“Danas otkrivam muziku tako što pretežno puštam neke bendove koje volim preko YouTube-a ili bilo koje platforme preko koje se sluša muzika i onda me dalje algoritam navodi. U poslednje vreme sam zapravo pronašao dosta novih izvođača i pesama. I danas je isto - od prijatelja, ili preko neke promocije, videa, nekad čak i filmova i kroz emisije, kao što je i ranije bilo", priča Branko.
Muzika se čekala i slušala pažljivo, često u društvu, dok je generacija Z muziku izvukla iz zajedničkog prostora i stavila je u džep. Iako mesta slušanja nisu ista, ljubav prema muzici ostala je prisutna.
"Muziku smo najčešće slušali na kasetama, CD-ovi su se kasnije pojavili. Kasetama su prethodile ploče, ali ih je bilo teško nabaviti i tada su već kasete preuzele vodeću poziciju u slušanju muzike. Bilo je i dosta koncerata na kojima smo kao predgruge mogli čuti bendove koji još nisu bili afirmisani. U klubovima i domovima omladine širom Srbije organizovane su svirke, na primer beogradski KST, Akademija, Prostor, na Spensu se krajem godine održavao Koncert godine, postojao je i Mašinac. Sve su to bili centri urbane kulture", kaže Bojana.
izvor: Pexels
Nekada je muzika bila ograničena - kako fizički, tako i ekonomski. Danas je sve dostupno u jednom kliku.
"Slušanje muzike funkcioniše kao i sve danas. Sve je digitalizovano i možemo svemu da pristupimo kad god hoćemo i gde god hoćemo, samo je naravno bitno da imamo internet konekciju. Nikada mi se nije desila situacija da nemam pristup muzici, osim ako sam na nekim planinama kad putujem, pa izgubim signal", priča Branko.
"Postojalo je više prepreka, prvenstveno tehničkih, a potom i ekonomskih koje su uticale na dostupnost. Morali smo fizički da je nabavimo ili čekamo da bismo je snimili tokom emitovanja na radio stanici, jer smo zavisili od programske šeme. Bez obzira koliko to sad zvučalo kompikovano, smatram da je upravo zato imala veću vrednost – svaki album, svaka kaseta ili ploča bili su blago", smatra Bojana.
Ona dodaje da pamti čekanje, isčekivanje i ceo ritual slušanja jednog albuma, dok Branko ističe da se nekad vraća na ceo album, pa i ceo koncert, te da to pokazuje da su navike raznovrsne i ne nužno površne.
“S obzirom na to da je 'proces' slušanja muzike imao više koraka, pa samim tim bio i prilično dug, čekali smo da izađe album i bude u prodaji ili smo čekali emisiju na radiju ili TV-u, bez mogućnosti naknadnog gledanja ili vraćanja emisije. Više smo i cenili muziku jer su nam bili potrebni vreme i trud da dođemo do nje. Danas ta dostupnost dovodi do prezasićenja i površnosti", objašnjava Bojana.
Oba naša sagovornika se rado sećaju svojih prvih muzičkih uređaja. Bojana svog prvog Sonny walkmana sa sunđerastim slušalicama, a Branko:
"Ranije, jedan od mojih prvih uređaja preko kog sam slušao muziku je bio MP3 plejer. Tada sam imao neke pesme, nekako smo mi to prebacivali, što je meni sve tad bilo apstraktno, ali imalo je neku svoju čar. I onda smo posle dobili telefone, tačno se sećam, ti prvi telefoni imali su infrared prebacivanje podataka. Na taj način smo međusobno pronalazili nove pesme, neko je imao jednu, ja sam imao drugu i tako smo prebacivali sa jednog telefona na drugi i preslušavali ih. A danas, telefon mi znači sve što se tiče muzike, jer gde god da puštam muziku, najčešće se povezujem ili na slušalice preko telefona, ili na TV”, kaže Branko
Za Bojanu, koncert je bio čin bunta i zajedništva i predstavljao je ceo ritual, od kupovine karata, preko odevanja, pa i do samog odlaska na koncert, dok Branko navodi da bi voleo da je posetio više koncerata.
izvor: Pexels
"Prvi razlog je to što grupe koje slušam, ili nisu dolazile blizu ili su se raspale. Koncerti su danas pristupačniji, stalno se reklamiraju na društvenim mrežama i nešto se promoviše, lakše je kupiti karte, jer odmah možeš da odeš na sajt. Naravno, imamo i lokalne distributere i u par navrata sam išao tamo i fizički kupio kartu i to isto vuče neke čari za sobom, ali da se ne lažemo, dosta je jednostavnije kupiti preko interneta. Ranije je jedini način kako neko može da čuje neku grupu bio da ode na koncert, dok mi danas možemo da poslušamo bilo šta i da se vratimo u to vreme. Danas postoje ti rimasterovani koncerti 70-tih, 80-tih, tako da mislim da su ljudi u tom pogledu izgubili neku želju da idu. Ali opet, sve što se tiče muzike mislim da je i tada i sada prilično individualno. Voleo bih da sam išao na više koncerata, ali su mi oni na kojima sam bio ostavili takav utisak da je to neverovatno", objašnjava Branko.
I Bojana dodaje da sve zavisi od slušalaca, odnosno da je i nekada i danas bilo onih koji muziku slušaju duboko i onih koji je troše brzo.
"Zavisi od korisnika. Tehnologija je omogućila i površnost i dubinu, sve zavisi koliko je neko spreman da istražuje. Mladi, neafirmisani bendovi nisu u prednosti danas, jer će se za njih čuti samo u užim krugovima, ukoliko neko od prijatelja uputi poznanike, jer neće niko nasumice ukucati neko ime očekujući da se iza njega krije muzika koja će mu se dopasti. To je veoma težak put do slave. Mediji, TV i radio, štampani mediji, 90-tih su pružali dosta prostora svim muzičkim pravcima, samim tim i veću mogućnost da saznate da neki bend postoji", ističe Bojana.
Naši sagovornici se slažu u tome da je muzika nekad stvarana sa snažnim emocijama, autentičnim tekstovima i prepoznatljivim melodijama, koje su izuzetno popularne i danas.
"Pesme i bendovi ranije su mi bili prisniji, stvarali su bolju muziku, bili su bolji tekstovi i bolje melodije. Naravno, ne sporim da danas toga nema, ali definitivno je da velika većina pesama koje su trajne i za ceo život, postoje od ranije. Sve što slušam danas su stari bendovi. Jako volim alternativni rok i new metal, što je neki početak dvehiljaditih. Jedan od mojih omiljenih bendova je Linkin Park i njih možemo svrstati u to neko 'naše vreme', siguran sam da će te pesme ostati večne. Danas pesme brzo prođu i sve se brzo dešava, kao i sve u današnje vreme. Brze su pesme i površni su tekstovi, brzo se zaboravi”, kaže Branko.
Bez obzira na tehnologiju, formate i načine distribucije, muzika ostaje univerzalni jezik. Generacije se razlikuju u načinu slušanja muzike, ali osećaj koji ona budi ostaje isti. Za kraj, pitali smo naše sagovornike da li im nedostaje “konzumiranje” muzike nekad, odnosno da li bi voleli da se vrate u prošlo vreme.
"Ne nedostaje mi, jer mi je danas mnogo jednostavnije da dođem do muzike koju želim da čujem. Tada smo nagađali tekstove, preslušavajući nebrojano puta istu pesmu, danas tekstove imamo na internetu. Koncerti se organizuju često, danas smo u prilici da čujemo bendove koje tad nismo mogli. Sve je prilično jednostavnije, samim tim i slušanje muzike. Ja zaista uživam u muzici, a internet mi je samo olakšao to. A radio, kao i tada i danas je slušan u mom domu, i u autu i na poslu", smatra Bojana.
“Definitvno bih voleo da se vratim u to vreme i da vidim kako je bilo da se muzika stavi na ploču ili da odem do radnje po nju. Ceo taj proces dolaženja do muzike, jako bih voleo da iskusim, ali verovatno samo moja ideja o tome sve to nekako više diže u nebo. Jer da se ne lažemo, ja sad mogu da pristupim bilo čemu, mogu da pustim pesmu iz 60-te, 70-te, 80-te i mogu da nađem bilo koji bend. Što se tiče koncerata, definitivno bih se vratio nazad, jer pretežno slušam starije bendove i jako bih voleo da sam imao mogućnost da odem na neki koncert, da vidim kako je bilo tad, da vidim te ljude, jer mislim da je to nesvakidašnje”, zaključuje Branko.
Celu epizodu Rose u podne možeš poslušati na linku:
Jelena Bursać
