Društvo
Pravo žena na nasledstvo: Zakon kaže jedno, običaji drugo
“Uzela sam manji deo nasledstva na osnovu dogovora sa braćom.” “Dogovorili smo se.” “Odrekla sam se u korist ujaka.” “Odrekla sam se u korist brata.” “Odrekla sam se u korist sestre.” “Uzela sam svoj deo nasledstva.” “Brat je očekivao da se odreknem.” “Majčinu želju smo ispoštovali.” “Odrekla sam se u korist oca.”...
Ovako zvuče neka od svedočenja žena koje je prikupilo Žensko udruženje kolubarskog okruga u okviru kampanje “Koliki je moj deo?” čiji je cilj bio da istraži iskustva žena kada je reč o njihovim imovinskim pravima i procesu nasleđivanja.
Jedan od zabrinjavajućih trendova uočenih u ovom, ali i nekim drugim istraživanjima, jeste odricanje žena od nasledstva u korist muških srodnika. Na ovaj način mnoge žene ostaju bez imovine, ekonomski zavisne od svojih partnera ili drugih članova porodice.
Kako kaže predsednica Ženskog udruženja kolubarskog okruga (ŽUKO) Jelena Ružić, u toku kampanje “Koliki je moj deo?” primetili su da najveći broj žena donese odluku o odricanju od nasledstva pod uticajem ustaljenih tradicionalnih obrazaca koji muške članove porodice vide kao primarne naslednike.
“Najveći procenat žena nikada nije ni promišljao o tome da li je to ispravno ili nije, već su to neki društveni obrasci kojih se mi pridržavamo i, ukoliko primetimo da nešto nije u redu, onda imamo taj osećaj nezahvalne ili nedovoljno dobre ćerke ili sestre, koja je, eto, odlučila da se pobuni protiv nečega, iako se generacije žena pre nje nisu bunile”, kaže Ružić.
Tamara Vlaškalin iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS podseća da su prava žena i muškaraca izjednačena na našim prostorima još posle Drugog svetskog rata. Ovo se svakako odnosi i na pravo na nasleđivanje. Međutim, iako zakon o nasleđivanju već decenijama ne zna za pol, to ne važi za običaje koje je nekad veoma teško promeniti.
“Izgleda da su nekad običaji i tradicija i te kako veći zakoni od zakona na papiru koji regulišu ovu oblast. Mi pričamo o nekoj relativno skoroj prošlosti, od pre 60-70 godina, i to nije dovoljno vremena da se ti običaji i tradicionalni obrasci promene do danas. Izvesnih napredaka ima i to se vidi u nekim istraživanjima manjeg obima, mada lično smatram da je tih istraživanja i dalje nedovoljno. Uglavnom, različita istraživanja pokazuju da se između 45 i 60 posto žena u Srbiji odriče svog nasledstva”, kaže Vlaškalin.
Tamara Vlaškalin, foto: Siniša Grahovac
Razmere ovoga možemo videti i ako se osvrnemo na ljude u svojoj najbližoj okolini. Svaka od nas verovatno poznaje bar jednu žensku osobu koja se na ovaj način odrekla nasledstva.
“Pamtim jedan slučaj gde je muški član porodice dobio kompletno nasledstvo svojih roditelja, a njegova sestra se udala i otišla u drugu kuću. Ona je za svadbu kao poklon dobila nameštaj za spavaću sobu i taj poklon se decenijama prepričavao kao nešto veliko što je ona dobila od svoje porodice. Ne treba da kažem da je njen brat dobio i kuću, i okućnicu, i svu zemlju. Onda se desilo da su se roditelji razboleli kad su ostarili i ta ista ćerka je svakodnevno išla da brine o njima. To nije radio primarno sin, iako je živeo u istoj kući sa njima. Ona je na kraju ostala bez bilo kakvog nasledstva i ona i dan-danas smatra da je to pravedna i normalna stvar”, priča sagovornica Oradija.
Ono što takođe znamo iz nekih istraživanja jeste podatak da se žene na selu češće odriču nasledstva u odnosu na gradske sredine, kaže Jelena Ružić.
“Tu se radi o višegeneracijskim domaćinstvima, gde domaćinstvo generacijama ostaje u vlasništvu jedne porodice. Sa druge strane, primetno je da su u Vojvodini situacije kada žena prihvati svoj deo nasledstva mnogo češće, što verovatno ima veze sa uticajem austrougarske kulture i austrougarskih zakona koji su, kada je u pitanju nasleđivanje imovine, doneti mnogo pre nego zakon u Srbiji, odnosno u tadašnjoj Jugoslaviji”, ističe sagovornica Oradija.
Tamara Vlaškalin objašnjava šta zapravo odricanje od nasledstva znači za jednu ženu, kao i kako ovaj proces izgleda u praksi.
“U nasledničkoj izjavi žena može da prihvati nasleđe i može da ne prihvati nasleđe. U tom slučaju se pozivaju njena deca ili drugi srodnici koji su sledeći u redu nasleđivanja, tako da oni mogu da postanu naslednici te imovine. Ali isto tako, žena može da prihvati nasleđe i ustupi ga svom muškom članu porodice, i da tako to nasledstvo izgubi zauvek. Tada i njeni potomci to nasledstvo gube zauvek. I sada dolazimo do glavnog problema, a to je neznanje. Mislim da institucije u ovoj državi moraju ozbiljno da se pozabave time, da bi žene bile svesne posledica svojih odluka, da ne bi potpisivale nešto na prečac”, kaže sagovornica Oradija.
Jelena Ružić upozorava i da odricanje od nasledstva može nositi neke dalekosežne posledice u budućnosti i uskratiti ženama neka druga prava.
“Na primer, prema Članu 82 Zakona o socijalnoj zaštiti, osobe koje se odreknu nasledstva nemaju pravo na socijalnu pomoć u periodu u kom su mogli da se izdržavaju da je se nisu odrekli. To u praksi znači, ukoliko je vrednost imovine 20 hiljada evra, kada se to podeli sa iznosom socijalne pomoći, da nećete u narednih 20 i nešto godina imati pristup socijalnoj pomoći. To je u toku našeg istraživanja samo jedna žena znala. Taj podatak smo i mi saznale tako što nam se javila radnica centra za socijalni rad i rekla da su često u prilici da najčešće žene odbijaju za socijalnu pomoć”, priča sagovornica Oradija.
Jelena Ružić, foto: lična arhiva
Dostupni podaci nam govore da se žene najčešće odriču nasledstva u korist muških članova porodice. Kako kaže Jelena Ružić, iako nemamo precizne podatke o tome koliki procenat njih trpi direktne pritiske da to učini, ono što znamo je da postoje i određene vrste indirektnih uticaja, odnosno podrazumevanih običaja po kojima žena treba da se odrekne svog dela nasledstva.
“Moramo da razumemo društveni kontekst, gde su žene u jednom ranjivom položaju tokom celog života. Njima je ta podrška koju dobijaju od brata ili od oca jedan od najvećih oblika zaštite. Kada se suoče sa mogućnošću da izgube tu podršku od svojih muških članova porodice ukoliko se prihvate nasledstva, one odlučuju da se povinuju tim nepisanim pravilima i da se odreknu nasledstva’”, priča sagovornica Oradija.
Međutim, Ružić kaže i da su im se često javljale žene koje su se već odrekle nasledstva, a potom došle u nepovoljnu poziciju zbog toga, shvativšli da su izgubile imovinu koja im je zakonski pripadala.
“Najčešće nam se javljaju žene koje su već završile sa tim procesom. One su se odrekle nasledstva u korist muškog srodnika da bi zaštitile taj neki porodični mir, a onda se u međuvremenu taj mir narušio iz nekih drugih razloga i one su sad svesne da su se odrekle svega, a da su na kraju zbog neke rasprave unutar porodice ipak odbačene. Onda se javljaju sa pitanjem da li bi mogle da ponište svoju nasledničku izjavu, što je u praksi retko izvodljivo”, kaže Jelena Ružić iz Ženskog udruženja kolubarskog okruga.
Foto: Pexels
Tamara Vlaškalin iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS ističe i da je pitanje ženskog nasleđivanja direktno u vezi sa ekonomskim osnaživanjem žena. Ekonomska nezavisnost je ključna kada govorimo o situacijama u kojima se žene nalaze u nasilnim odnosima iz kojih treba da izađu, za šta često nemamo finansijske resurse. Tako je jedno istraživanje IDEAS-a pokazalo da se 70% ispitanica izjasnilo da nema mogućnost da samostalno plati stan za sebe i svoju porodicu ukoliko bi želela da napusti partnera koji je nasilan.
“Samo dve od deset žena u Srbiji koje su doživele rodno zasnovano nasilje zatraži pomoć, dok 53 odsto žena koje se trenutno nalaze u situaciji rodno zasnovanog nasilja izjavljuju da se osećaju finansijski zavisno od partnera i da nisu u ekonomskoj mogućnosti da izađu iz kruga nasilja. Mislim da su ovi podaci jako važni da integrišemo pitanje nasleđivanja i pitanje nasilja, diskriminacije i nejednakosti na jednom mestu”, kaže sagovornica Oradija.
Međutim, kako bi se situacija promenila, neophodni su sistemski napori od strane institucija.
“To ne mogu da rešavaju organizacije civilnog društva, to ne mogu da rešavam ja kao pojedinačna aktivistkinja, iako mogu da doprinesem i svako od nas može da doprinese. Ali ovaj problem je ipak sistemski i zbog toga mora da se rešava u institucijama”, ističe Tamara Vlaškalin.
Kada je reč o sistemskim promenama, ona ističe da nam je nophodna i promena svesti na nivou društva, jer nam trend odricanja žena od nasledstva pokazuje duboku ukorenjenost patrijarhalnih obrazaca u jednoj zajednici. A upravo ti obrasci nam šalju poruku da žena uvek treba najpre da gleda dobrobit drugih, a ne sebe.
“Čak i kada se žene koriste u nekim i političkim i institucionalnim kampanjama, one se predstavljaju u pozitivnom kontekstu kao osobe koje brinu, koje čuvaju, koje su odane, koje su vredne, koje se ne bune. One ćute, rade, vide dobrobit zajednice i društva. A ja pitam te iste institucije i političke partije - da li one vide šta je dobrobit za te žene? Plašim se da ne vide i da moramo da otovrimo oči i vidimo šta je dobrobit tih žena”, ističe Tamara Vlaškalin.
OBRATI PAŽNJU
Ono što je dobro je da se poslednjih godina u javnosti ipak sve više govori o ovoj temi, a po reakcijama koje ŽUKO dobija na društvenim mrežama oseti se i promena percepcije. Istovremeno, žene u digitalnom prostoru imaju mogućnost da podele svoja iskustva i ne osete se usamljeno.
“Od kada smo ušle u kampanju 'Koliki je moj deo?' dobijamo brdo poruka od žena koje uvek počinju svoje poruke sa: 'Hvala vam što se bavite ovom temom'. Mnoge od njih su pomišljale da nešto nije u redu sa njima ako misle da ne treba da se odreknu svega. A sada imaju priliku da čitaju o tome šta druge žene misle o tome i nisu više usamljene. Mislim da je to ključno, da je neko progovorio i da su žene počele da se ujedinjuju oko tog stava”, kaže Ružić.
Ona dodaje i da je rad sa mladima na ovu temu trenutno najvažnija stvar koju možemo uraditi kako bismo u budućnosti imali osvešćenije generacije.
“Mi radimo sa srednjoškolcima širom Srbije na temu rodne ravnopravnosti, ekonomskog osnaživanja žena i nasleđivanja. Meni se čini da jeste ključan taj rad sa mladima, kojima je ta tema i dalje daleka, baš u tom uzrastu od 16, 17 ili 18 godina. Mislim da je važno da tada počnu da promišljaju o svojim pravima. Pre svake radionice, mi im damo da popune jedan mini test i na pitanje o tome šta misle ko ima pravo na nasleđivanje, skoro 20 posto srednjoškolaca kaže da misli da ima samo muško dete, a oko 30 posto njih kaže da ne zna. Tako da tu postoji veliki prostor za rad, da bismo u budućnosti imali osvešćenije generacije”, zaključuje Jelena Ružić.
Celu epizodu Rodnopravnosti možeš poslušati u plejeru:
Irena Čučković
