Kultura / Film
Kad stereotipi diktiraju scenario: Filmski ekran kao ogledalo društva
Znate onu priču iz nekog filma, serije ili crtanog filma: ona je princeza koja čeka spas, a on neustrašivi heroj koji rešava problem i spašava stvar? Iako rodni stereotipi u filmovima možda više nisu tako očigledni kao u ovom primeru, oni svakako u njima i dalje opstaju u različitim oblicima. Zašto je to važno? Ukratko, jer sadržaji popularne kulture nisu samo zabava - oni oblikuju način na koji vidimo svet i šalju nam signale o tome šta su poželjni obrasci ponašanja.
Foto: Pexels
Kako kaže sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević, najčešći obrasci koje možemo videti u ovim sadržajima odnose se na binarno prikazivanje rodnih uloga. Tako će ženski likovi biti oni koji su pasivni, zavisni, emocionalni, koji su predstavljeni kao objekat ljubavi ili želje, ili pak kao žrtve.
“S druge strane, imamo muškarce koji su prikazani kao aktivni, kao racionalni, a veoma često i kao heroji u određenim žanrovima i zaštitnici tih žena koje su prikazane kao žrtve. Tu postoji jedna vrsta seksizma koji se takođe ogleda i kroz relacione uloge, jer će žena često biti prikazana kao majka i supruga, ili kao seksualizovana partnerka, dok sa muškarcima to nije slučaj - retko kad ćemo videti muškarca koji je postavljen u roditeljsku ulogu”, kaže sagovornica Oradija.
Kada govorimo o rodnim stereotipima u filmovima i serijama, filmska radnica Verica Arsić objašnjava da neke očigledne primere možemo otkriti pomoću Bekdelovog testa.
“Iako napravljen 80-ih godina, ovaj test je i dalje važan jer traži odgovore na tri pitanja - da li postoje bar dve junakinje u filmu ili seriji, da li one razgovaraju međusobno i da li razgovaraju o nečemu drugom osim o muškarcima. Zašto je to važno? Zato što jedan od obrazaca seksizma jeste ideja da žene razgovaraju isključivo o muškarcima i da je ženski razgovor uvek sveden na ono što podržava želje muškarca", priča Verica.
Verica Arsić
Naša sagovornica kaže i da možemo razlikovati dve vrste seksizma, direktni i indirektni.
“Direktni seksizam je onaj koji se lakše prepoznaje, koji se odnosi na govor koji je sveden na priču o muškarcima, ali i na uvrede koje su upućuju ženama. Indirektni seksizam je utkan u sam diskurs. Primer indirektnog seksizma su ljubavne priče, koje u filmovima najćešće vidimo u romantičnim komedijama u kojima su žene glavne junakinje. Dakle, imamo ceo jedan žanr koji određuje ženu prema njenom ljubavnom interesu”, kaže Verica Arsić.
Međutim, rodni stereotipi nisu uočljivi samo kada je reč o karakteru likova, već i kada je u pitanju njihov izgled. Tako u popularnoj kulturi postoji tendencija prikazivanja onoga što se smatra idealnim telima, bilo da govorimo o muškarcima ili o ženama.
“Tu ipak postoji jedna bitna razlika - ženska tela su mnogo češće seksualizovana, a muška tela su prikazana kao snažna, dominantna, pa čak i kao agresivna. Ono što je takođe zajedničko i za muškarce i za žene jeste da mi održavamo te idealizovane standarde lepote, tako da možemo da vidimo vitke, mlade likove, koji imaju belu kožu. Drugačija tela, koja će možda biti gojazna, trans tela ili tela sa hendikepom, to gotovo nikada ne viđamo”, objašnjava Hristina Cvetinčanin Knežević.
Svi ti stereotipi, bilo da govorimo o karakteru ili izgledu ženskih i muških likova, i te kako mogu uticati na naše poimanje rodnih odnosa i na naše samopouzdanje, posebno kada je reč o deci i mladima, kaže naša sagovornica.
“Kada je reč o devojčicama i mladim ženama, njima se šalje poruka da je njihov izgled najvažnijii, dok se dečacima i mladim momcima šalje poruka da moraju da budu snažni, neustrašivi i da im je apsolutno zabranjeno pokazivanje bilo kakvih emocija. To i te kako utiče na samopouzdanje, ometa razvoj jednog zdravog identiteta i ima negativne posledice na mentalno zdravlje. Mladima koji se ne uklapaju u dominantne predstave muškaraca i žena je gotovo nemoguće da se prepoznaju u ovim narativima, što dodatno produbljuje osećaj isključenosti”, ističe Hristina.
Hristina Cvetinčanin Knežević, foto: lična arhiva
Međutim, poslednjih godina svakako su se pojavili i neki pozitivni primeri filmova i serija koji nude drugačinu perspektivu i razbijaju ustaljene obrasce.
“Pomaci definitivno postoje, ali su oni i dalje izuzeci. Od serija bih izdvojila Sex Education kao posebno dobar primer, kao i Handmaid’s Tale. Kada govorimo o seksualnom nasilju, istakla bih i seriju I May Destroy You. Kada je reč o animiranim filmovima, tu su nam Encanto, Steven Universe… Ove primere navodim zato što oni promovišu inkluzivni pristup i učestvuju u dekonstrukciji rodnih stereotipa i uloga. Pored toga što su takvi primeri u manjini, sadržaji koji podstiču različitost i razvoj zdravih identiteta najčešće su rezultat rada autorki i najčešće su feministkinje uključene u kreiranje ovakvih sadržaja, kao i pripadnici i pripadnice marginalizovanih zajednica poput LGBT+ zajednice”, kaže Hristina Cvetinčanin Knežević.
I Verica Arsić smatra da poslednjih godina imamo neke pozitivne promene kada je reč o reprezentaciji rodnih tema u filmovima i serijama. Ipak, i dalje ostaje još dosta prostora za napredak.
“Imamo primere filmova koji se bave kritikom rodnih uloga, kao što su Barbi ili Supstanca, gde jasno vidimo progres u razgovoru uopšte o stereotipima. Potom imamo odlične serije koje uopšte ne žele da baziraju svoje junakinje na rodnim ulogama kao što su We Are Lady Parts, o pankericama u Londonu, ili Derry Girls, koja govori o ženskom prijateljstvu. Sa druge strane, imamo i novu seriju Adolescencija, koja problematizuje vaspitanje muškaraca. Iako postoje ti odlični primeri, napredak kada se govori o karakterizaciji žena ipak uvek vodi ka neoliberalnom feminizmu koji se završava na ideji da i žena može biti na poziciji moći, kao i na kritici ideala lepote. Naravno, vrlo je važno kritikovati kapitalistički ideal lepote, ali mora se ići mnogo dublje. Mora se govoriti o mentalnom zdravlju, o reproduktivnom zdravlju, o rodno zasnovanom nasilju…”, zaključuje Verica Arsić.
Foto: Pexels
Kada govorimo o trendovima u pop kulturi, Hristina Cvetinčanin Knežević ističe da su njeni proizvodi uvek u vezi sa širim društvenim kontekstom.
“Uvek moramo da imamo na umu da je popularna kultura deo jedne šire slagalice. Možemo da primetimo da u poslednjih nekoliko godina, pa i decenija, globalno društvo, ali takođe i naše društvo, postaje sve konzervativnije. Umesto da idemo napred, da se razvijamo i budemo otvoreniji za različitosti, mi idemo retrogradno i zatvaramo se ka tradicionalnim rodnim ulogama”, kaže sagovornica Oradija.
Ovaj, širi društveni kontekst, svakako utiče i na dramaturge i scenariste koji u konačnici kreiraju likove. Kako bi oni bili motivisaniji da se kritički bave rodnim temama, filmska radnica Verica Arsić ističe da je neophodna i promena onoga što tržište trenutno diktira kao poželjno.
“Iako verujem da postoji dosta scenaristkinja i dramaturškinja koje žele da se bave pozicijom žene u društvu, živimo u kapitalističkom društvu i moramo da zaradimo da bismo preživeli. Drugim rečima, dok sistem traži reprodukciju svojih ideja o ženi kao građaninu drugog reda, mi ćemo imati takve junakinje, bez obzira na želju dramaturškinja i scenaristkinja da se to promeni”, kaže Verica Arsić.
OBRATI PAŽNJU
A na koje načine je moguće edukovati publiku, kako bi kritičkije pristupala sadržajima popularne kulture, ali i zahtevala kvalitetnije sadržaje? Verica ističe značaj obrazovanja o rodnim temama od najranijeg uzrasta, dok Hristina podvlači medijsku pismenost.
“Mislim da je ključ u obrazovanju, da od tog ranog školovanja započnemo edukaciju ljudi o tome ko su bile žene koje su postojale kroz istoriju, ali su bile zanemarene. Sa druge strane, sada kada je publika već odrasla, potrebna nam je promena vladajućih ideala i normi, revolucija koja bi mogla da doprinese nekom boljem pogledu publike”, kaže Verica Arsić.
“Mislim da je najvažnije da publika bude medijski pismena i da ume da prepozna određene obrasce. Uvek treba da se zapitamo ko je autor ili autorka priče, koji likovi imaju glas, a koji likovi su svedeni na stereotip. Zatim, kako su prikazana tela u tom sadržaju, ali i kome je taj sadržaj namenjen. Kako to postići? Kroz kritičko razmišljanje, kroz feminističke analize, kroz radionice medijske pismenosti… I ne manje bitno - važno je da obezbedimo prisustvo nekih alternativnih sadržaja koji će ponuditi drugačije narative”, zaključuje Hristina Cvetinčanin Knežević.
Celu epizodu Rodnopravnosti možeš poslušati u plejeru:
Irena Čučković
