Vršnjaci su podrška u inkluzivnom obrazovanju

Inkluzivno obrazovanje sve je češći vid školovanja mladih sa smetnjama u razvoju. Vršnjaci ih dobro prihvataju i pomažu im u školskim i drugim aktivnostima, čime se ostvaruje jedan od najvažnijih ciljeva inkluzije – socijalizacija.

Foto: proxlearn.com

"Imam 17 godina i upisala sam se u Tehničku školu 'Mileva Marić Ajnštajn' na smer fotograf. Tamo sam upoznala novu decu i nove nastavnike i lepo sam sarađivala sa njima. Sad sam druga godina, a kad se završi četvrta godina, ako zaslužim i dobijem diplomu fotografa, onda ću naći neki posao, pa ću početi da radim kao fotograf. Htela sam da slikam, ali me u umetničku školu nisu primili", za O radio kaže Darinka Popović, devojka koja ima Daunov sindrom.

Ona dodaje da u njenom razredu ima tridesetak učenika i da se lepo slaže sa njima.

"Prvo sam bila u grču, jer nisam poznavala školu, a posle sam se prilagodila. Drugari mi pomažu. Organizovali su mi i rođendan u školi. Moji mama i tata su doneli tortu i deca su donela tortu i bilo je jako lepo", kaže Darinka.

Omiljeni predmet joj je hemija, a ne voli informatiku.

"Ne volim je, jer radimo na računarima. Ne volim ni Word ni Photoshop, takođe zbog toga što se rade na računaru. Više volim praksu, kada mogu da slikam. Mama mi pomaže nekad kad učim i kad treba da kucam u Wordu. Ove godine sam mnogo bolja nego u prvoj godini, profesorka hemije me je pohvalila i dobila sam pet, a zaključeno mi je pet i iz osnova grafičke tehnike", rekla je Darinka.

Darinka Popović

Naša sagovornica u školi nema pomoć defektologa niti drugih stručnjaka iz timova za podršku u inkluzivnom obrazovanju. Pohađa sve časove kao i ostali vršnjaci, ali po prilagođenom programu.

Dunja Adamović, defektološkinja iz tima za podršku u inkluzivnom obrazovanju koju sprovodi škola "Milan Petrović", kaže da se inkluzivno obrazovanje kod nas zvanično primenjuje od 1989. godine, kada je doneta konvencija Ujedinjenih nacija o jednakim pravima deteta na obrazovanje.

"Ona podrazumeva da svako dete ima jednako pravo da se obrazuje u redovnim školama, po prilagođenoj nastavi, prema svakom detetu. Nastava mora da se prilagođava deci, a ne deca nastavi. Kod nas je taj tip nastave počeo više da se primenjuje od 2000. godine. Devedesetih nije baš bilo toliko primenjivano, iako znamo i da je bilo zastupljeno sredinom prošlog veka, kada su deca ošećenog vida ili sluha mogla da pohađaju redovne škole. Ranije se samo nije toliko pričalo o tome, ali sada se izrađuju i posebni individalni obrazovni programi koji se prilagođavaju svakom detetu", objašnjava ona.

Dunja dodaje da nastavni plan i program svakog predmeta mora da bude prilagođen sposobnostima deteta i da se prema tome dete i ocenjuje.

"Između ostalog, inkluzivno obrazovanje je važno zbog dece kojima je ključni faktor u razvoju socijalizacija i provođenje vremena sa vršnjacima koji su tipičnog razvoja, kako to nazivamo u literaturi. Važno je da bi maksimalno razvili sposobnosti koje imaju. To prilično dobro funkcioniše kod nas, iako ima nedostataka", kaže naša sagovornica.

Servis škole "Milan Petrović" za podršku u inkluzivnom obrazovanju podrazumeva odlazak defektologa i logopeda u vrtiće, osnovne i srednje škole i rad sa decom i mladima sa smetnjama u razvoju.

"Tretmane sprovodimo u okviru nastave ili van nje. Ukoliko se dešava da je dete oslobođeno nekog predmeta, poput nastave stranog jezika, tretmane održavamo u toku tog časa. Na taj način dete provodi isto vremena u školi kao i ostala deca. Uloga defektologa je da nastavni program sa učenicima prođe na neke drugačije načine u odnosu na nastavnike, ali smo najviše angažovani u osamostaljivanju dece i podsticanju razvoja njihovih sposobnosti u svim oblastima", ističe Dunja.

Dunja Adamović

Ona kaže da vršnjaci vole da pomažu deci sa smetnjama u razvoju i na časovima i na odmorima, da hoće da im objasne sve i da su strpljivi.

"Koliko viđam u praksi, vršnjaci su ih prilično dobro prihvatili. Ima pomaka u tom smislu. Deca su to prihvatila bolje nego mi odrasli, čini mi se. Mene su baš pozitivno iznenadili. Ja radim sa jednim detetom čiji lični pratilac s vremena na vreme ne može da dođe sa njim u školu. Mama je jednom odlučila da ga pošalje samog u školu, da ne ide ona sa njim. Kada sam došla kod njega na tretman, on je bio presrećan, blistao je od sreće što je sam u školi. Bilo mi je jako drago kada sam shvatila koliko su mu vršnjaci pomogli. Ne znam baš da li je to bilo tako kada smo mi bili mladi. Valjda je sada zbog priče o tome to došlo do njihovih malih mozgova. Nadam se da će preneti to i na neke druge sfere života, van škole", kaže Dunja.

U emisiji "U kakvoj zemlji želim da živim" sa Dunjom smo razgovarali i o negativnim aspektima inkluzivnog obrazovanja, o kreiranju individualnog obrazovnog programa, značajnoj ulozi roditelja u svim procesima odrastanja i školovanja dece sa smetnjama u razvoju, ali i o novosadskoj školi "Milan Petrović" i mogućnostima koje ona nudi za srednje obrazovanje. Možete je poslušati u plejeru. 

J. Golubović