SKICA je za sve koje stvarno zanima arihiktura

Angažovanje studenata van nastavnih aktivnosti vezanih za stručni deo i povezivanje sa kolegama iz regiona, pa i sveta, nije previše česta pojava. Upravo zato, udruženje studenata sa smera za arhitekturu novosadskog FTN-a, pod nazivom SKICA, veoma je zanimljivo. Članovi te grupe su studenti koje interesuje kako tematika koju studiraju, tako i buduće zanimanje. Milica Rajković i Boško Ristić članovi su SKICE i uključeni su u svaku akciju koju ovaj kolektiv organizuje. 

"SKICA predstavlja studentski kreativno-istraživački centar arhitekture i to je neki naš odgovor na rigidnost i formalnost arhitekture koju doživaljavmo na fakultetu, generalno kroz studije. Naša ideja je bila da arhitekturu i studente izvedemo van fakulteta, da se sami organizuju" ispričao nam je Boško na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako je pokrenuta SKICA?

Boško: Krenulo je sve od društva, danas smo Milica i ja ovde, ali ima nas dosta. Radili smo zajedničke projekte što je za nas u tom momentu bila ogromna stvar, jer smo mogli da se oslonimo jedni na druge i da jedni drugima pomognemo. Tako je i nastala SKICA, od naše želje da se potpomažemo međusobno i da zajedno radimo neke stvari vezane za arhitektur. Nekon toga smo došli na ideju da stvorimo jedan mali klub koji će da pokriva različite teme.

Vaši profesori takođe imaju udruženje pod nazivom BAZA, nedavno su imali promociju knjige Novi Sad -  Moderni grad. Kako ste vi, stručnim očima, videli tu knjigu i generalno, temu koju obrađuju?

Boško: Tema Novog Sada kao modernog grada je izuzetno značajna, pogotovo nama studentima. Na neki način se zanemaruje modernistička istorija Novog Sada, njegovog razvoja i značaja za današnji život u našem gradu i upravo zbog toga ova knjiga je od izuzetnog značaja i za studente, ali i za sve građane. Mislim da je dovoljno stručna da bude gotovo kao udžbenik, a pritom i dovljno razumljiva običnom čitaocu. Takođe, uz tu knjigu možemo da vidimo Novi Sad i kroz neku drugu vrstu filtera.

SKICA je uspešno organizovala više događaja, šta biste mogli od svega da izdvojite?

Milica: Glavni događaj koji ogranizujemo je to što se svake nedelje skupimo u KS Liman, OPENS, u periodu od 13 do 19 časova gde imamo coworking. Tu su pozvani svi studenti arhitekture i dolaze nam sa svih godina. Svi se međusobno pomažemo, a s obzirom na to da smo sada četvrta godina često nam dolaze studenti sa pitanjima i to i jeste naš glavni cilj koji smo hteli da ostvarimo. Kada smo krenuli svi su prepoznali našu inicijativu i dobru volju i hteli su da pomognu. Tu su i DaNS, časopis 303 Zagreb, potpomažu nas i naši profesori. Zadovoljni smo jer nam se vrata nekako otvaraju svuda, čak i tamo gde ih ne očekujemo.

Kakva je saradnja sa studentima i svršenim arhitektama u regionu?

Boško: Saradnja je zapravo odlična. Upravo taj časopis 303 koji predstavlja inicijativu studenata arhitekture i njihovo udruživanje, koja postoji već duži period, a koja je originalno krenula od studenata arhitekture u Sarajevu pa se onda to proširilo na ostale gradove. Mi smo stupili u vezu sa ekipom iz Zagreba, ta povezanost je jako bitna i mislim da su nam upravo oni i bili inspiracija. Mi smo ugostili njih u Novom Sadu, oni nas u Zagrebu i shvatili smo koliko mogućnosti sve to nudi. Njihova saradnja sa DAZ-om nam je takođe bila podstrek i način kako mi da napravimo slično sa DaNS-om. Ideja udruživanja studenata van fakulteta je važna kako bismo mogli da istražujemo i nešto što se na fakuletu ne izučava, a vezano je za arhitekturu. Mislim da je istraživanje jedna od najvažnijih stvari našeg budućeg posla.

Kolike su razlike između studenata iz regiona i vas?

Boško: Milsim da mi svi veoma slično živimo i proživaljvamo naše studiranje. Tok studiranja je isti, muke su iste, ali smo primetili, konkretnu u Zagrebu da ima nekako više sredstava za određene stvari koje su vezane za arhitekturu, ali i generalno. To se konkretno vidi na primeru nekih izložbi, mnogo više se sredstava ulaže u odnosu na našu zemlju.

Bio sam prisutan na jednom događaju koje ste organizovali, a bio je posvećen ženama u arhitekturi. Kako ste došli do te zanimljive teme?

Milica: Pokušali smo da uključimo ljude iz prakse i da čujemo kako je to raditi danas u Novom Sadu, pa smo iskoristili priliku da kontaktiramo žene koje su u arhitekturi. Bilu su tu naše profesorke, pa onda profesorke iz srednje škole, a i žena koja se bavi radom u studiju. Bilo je jako zanimljivo čuti kako se radi u stvarnom svetu.

Sa kojim problemima se sve susreće vaša organizacija?

Boško: Odgovor na to je - snalazimo se! Zavisi od događaja do događaja, ali dosta ljudi nam izlazi u susret. Možda zato i nismo imali problema, jer nam ljudi gotovo uvek izlaze u susret i pomažu. Mnogo su nam pomogli ljudi iz Crne kuće, Prostora u Petrovaradinu i mnogi drugi. Ljudi kod nas prepozanju ideju i shvataju da mi nemamo baš mnogo sredstava pa nam pomažu.

Šta SKICA planira u narednom periodu?

Milica: Nastavićemo da održavamo coworking, jednom mesečno ogranizujemo projekcije filmova u Crnoj kući, a planovi za budućnost su vezani za ideju da otvorimo book club, gde bi svi zaninteresovani mogli da čitaju knjige o arhitekturi i da o tome možemo da diskutujemo kao i da podstaknemo druge studente da nam se priključe.

Arhitektura je specifična, a šta kod vas lično preovlađuje: umetnički ili inženjerski pristup?

Boško: Plašim se da je jako teško da odgovorim na to pitanje. Pre par dana sam baš pričao da ne postoji segment arhitekture koji mi nije zanimljiv i mislim da se nalazim na nekoj prektenici u vezi nastavka mog obrazovanja. Milsim da, važi i za mene i za Milicu, želimo da obuhvatimo sve delove, jer arhitektura je konstantno negde između. Zato se treba oprobati u svim oblastima i mislim da ne bežimo ni od čega, spermni smo da prihvatimo sve, a vreme će pokazati kojim putem ćemo krenuti.

Šta vam se u dosadašnjem studiranju najviše dopalo?

Milica: Većina profesora nam je još na početku pričala kako nakon završenog fakulteta možemo da radimo čitav niz poslova. To mi je samo potvrdilo da sam upisala pravu stvar, jer još uvek nisam sigurna čime bih želela da se bavim u životu. Ono što želim je da što više naučim, pa da se onda pronađem u praksi.

Boško: Najveća inspiracija je došla od najtežih stvari koje smo radili, a to su ujedno bile i najinteresantnije stvari. Jako puno toga smo naučili, ali te najteže stvari su mi bile i najlepše. Posebno mi se dopalo kada smo na Efemernoj arhitekturi imali zadaka do kojeg smo došli slučajno, istraživanjem i takvo iskustvo mi je bilo najzanimljivije.

Kakav je vaš doživljaj Novog Sad iz ugla studenata arhitekture, ali i građana. Gde vam je najlepše?

Milica: Ja živim na Limanu (smeh), pa mi je tu najlepše. Lokal patriotizam. Volim što ima dosta dece napolju, dvorišta su lepa, mada bi trebalo malo uložiti u njih. Sviđa mi se i što imam park u blizini.

Boško: Mislim da su delovi Novog Sad koji su prilagođeni čoveku i njegovim potrebama najlepši. Teško je ne uočiti paradoks da ona mesta koja su najviše prilagođena ljudima, koja imaju najviše zelenila i imaju najfunkcionalniji saobraćajni sistem, da su to zapravo mesta koja su najviše na osudi od strane ljudi. Liman i Novo naselje su vrlo često jako loše interpretirani u javnosti, a mislim da uopšte nisu loše zamišljeni.

Šta biste ipak označili kao nešto loše ili nedovoljno dobro, vezano za ahritekturu Novog Sada?

Boško: Milsim da možemo da iskritikujemo čitav ovaj mehur koji se stvara oko investitorskog urbanizma, hipergradnje, brze gradnje i nepoštovanja osnovnih urbanističkih propisa koji postoje dugi niz godina unazad.

Milica: Kao u svim sferama nekako je fokus na zaradi, a trebalo bi da se gleda šira slika i kada se projektuju novi objekti, trebalo bi da gledamo kako oni utiču na ostatak grada. 

Milicino i Boškovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete polsušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija