Društvo / Intervju
Novi Sad u raljama urbanizma
Aleksandar Bede je arhitekta i urbanista, posvećen problemima urbanizma sadašnjosti i budućnosti, a ujedno je i vredni istraživač nasleđa prošlosti. Teži pomirenju razlika u stavovima među urbanistima i afirmaciji slobode ideja, kako bi svi uživali u onome što život u gradu može da ponudi. Takođe, neprekidno nas podseća na značaj ostavštine prošlih vremena, koje često nismo svesni.
Šta je osnovni zadatak urbanizma?
Urbanizam je, pre svega, nauka o tome šta je dobro u prostoru i šta funkcioniše. Šta se pokazalo kao dobro, povoljno i voljeno. Ja sve više verujem da je urbanizam, pre svega, prakseologija, a ne neka teška nauka. Znam šta dobro radi posao i to je to. Problem nastaje kada to "dobro radi posao" treba prevesti u planove, pravila građenja, uputstva, zakone - e, tu nastaju nesuglasice, jer urbanizam nije egzaktna nauka, nemamo formule, nego imamo kolektivno iskustvo o tome gde je najlepše živeti.
Šta je taj "posao" koji treba da se uradi? Koji su obavezni kriterijumi u urbanizmu?
Posao urbaniste je da iz svakog ugla sagleda sve argumente za i protiv i da na kraju složi ono što bi bila optimalna mera. Tokom gotovo čitavog dvadesetog veka, vladala je ideologija modernizma u arhitekturi i urbanizmu, bazirana na dokumentima kao što je Atinska povelja iz dvadesetih i tridesetih godina, koja je tvrdila da nam treba što više prozračnosti, prostora, vazduha, sunca, zelenila, svetla, razdvajanja mesta stanovanja i mesta poslovanja. Međutim, bukvalističko držanje tih postulata je dovelo do toga da su moderni gradovi postali razgrađeni. Planeri su se samo držali tih postulata, a sa druge strane nisu vodili računa o tome da i jedno gusto urbano tkivo ima svojih velikih prednosti i da nije nikakav nedostatak što nema nekih velikih, otvorenih, međublokovskih prostora.
Jedan od radova Aleksandra Bedea
Po nekim istočnoevropskim, socijalističkim gradovima, u tim velikim, otvorenim, hladnim, vetrovitim prostorima, ljudima nedostaje grada. Fali im to što je malo ljudsko merilo, mala uličica, mali trg, neki tradicionalni centar grada. Krajem dvadesetog veka tendencije u urbanizmu su bile takve, da se te dve struje pomire, da se ponovo obrati pažnja na to malo merilo, na malu razmeru urbanizma. Podsetiću koje su prednosti života u gustom, tradicionalnom, istorijskom jezgru grada. Pre svega, sve vam je dostupno peške. Ne morate sedati u automobil, da biste išli do škole, prodavnice, posla, pekare i drugih mesta. To je posao dugoročnog planiranja i urbaniste u nekim konkretnim situacijama, da se proveri idealna mera između male razmere, nečega što nam je dostupno peške na desetak minuta i nečega što su standardi i parametri zdravog života, kojih bi se ipak trebalo držati.
Ko ima snagu da nameće dominantne stavove i stvara ideologije u arhitekturi, pa da, kao što si rekao, svi imaju isto mišljenje i svi projektuju po istom principu?
Ja ne znam kako se nositi sa ideologijama, jer se one ponašaju kao neki mentalni virus. Kada krene da se širi, nema te sile koja je može zaustaviti. Eto, recimo, to verovanje u modernističkom urbanizmu da treba razdvojiti stanovanje i poslovanje. Šta smo dobili kao rezultat? Spavaonice, blokovi, Novi Beograd, sve ono što danas smatramo karikaturama urbanizma. Trebalo bi insistirati na lansiranju konkurentnih ideja. U Evropi se stiglo do toga da se ne grade samo blokovi, nego postoji alternativa, poklanja se jednaka pažnja izgradnji potpuno drugačijih novih delova grada.
Koliko je Novi Sad urbanistički optimizovan?
Novi Sad pripada kategoriji grada koja je pogodna za život, dakle, negde između malog i velikog grada. Problem je u tome što zbog istorijskog konteksta, u mnogim segmentima gradskog života, Novi Sad kaska čak i za idealnim, poželjnim merilima, koja bi važila čak i za kategoriju srednjeg grada. Javni gradski saobraćaj na ovaj broj ljudi i za grad ove veličine, ne može biti samo autobus. To je jedna od najvećih grešaka urbanista, a bilo ih je mnogo. To su greške novosadskih urbanista iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Jedna od velikih grešaka je bilo ukidanje tramvaja. Danas vidimo posledice. Autobus nikada ne može zameniti tramvaj iz nekoliko razloga. Kapacitet prevoza, odnosno broj putnika, komfor, udobnost, nepostojanje bočnih sila, doprinos identitetu grada, sve su to argumenti za tramvaj. Podsetiću i da je u Novom Sadu ukinuta pruga šezdesetih godina, dakle ne izmeštena, nego ukinuta, na trasi gde su danas Bulevar Evrope, Bulevar Cara Lazara, Somborski bulevar. To je mogao biti koridor za neku gradsku železnicu. Deo te modernističke ideologije urbanizma, o kojoj sam pričao, je i velika skepsa prema železnici, što je bila velika istorijska greška. Teza da ne možemo imati železnicu u centru grada je nonsens. Dan danas takav stav preovladava među našim saobraćajnim inženjerima i urbanistima. U Berlinu, glavna železnička arterija, gradska, državna i međunarodna prolazi kroz strogi centar grada, preko glavnog gradskog trga, Aleksanderplaca i ništa vam ne smeta, ne primećujete je.
OBRATI PAŽNJU
U Novom Sadu se danas nosimo sa pogrešnim istorijskim odlukama iz prošlosti, koje su sada nama delegirale rešavanje tih problema iz prošlosti. Sada mi treba da se bavimo njima, ali pod mnogo težim okolnostima. Grad je tada bio manji i neke stvari su se mogle razvijati malo po malo, a mi danas moramo početi od nule, ako, recimo, pričamo o tramvaju. Ako govorimo o gradskoj banji, podsetiću da je Novi Sad imao banju, Jodnu banju. Ona je mogla prerasti u veliki gradski prostor uživanja i dokolice i razonode i leta i vodenog elementa. Mogla je biti poput čuvenih, istorijskih Peštanskih banja, zbog kojih idemo u Budimpeštu. E, pa to isto je bila Jodna banja, samo je pogrešnom istorijskom odlukom prevedena isključivo u kategoriju zdravstva, pretvorena u bolnicu, što je benefit za vrlo mali krug korisnika koji se tamo leče i zatvaranje tog kompleksa za sve nas ostale i zatvaranje bazena. Na drugoj strani oživljava kompleks Minakva, jako zanimljiv fenomen, kao neka moderna verzija Jodne banje, koja pokušava da nadomesti potrebu za bazenima koja je ukinuta u samoj Jodnoj banji. Eto prilike da vidimo da li će nekim prirodnim silama i potrebama biti stvoren neki takav centar.
Ovim si dao odličan uvod u priču o rušenju starog, da bismo stvorili novo. Gde je mera, postoji li dug prema prošlosti i ako postoji, koliki je?
Dug je ogroman, ali nije to dug, nego nešto najprirodnije. Kada krenete nešto da radite, shvatate da ne krećete od nule, nego stojite na ramenima svojih prethodnika i da je najprirodnija stvar nastaviti od onoga što već imate. Deo raznih modernističkih ideologija u dvadesetom veku je upravo bilo kretanje od nule. Razlozi su čist narcisizam, egoizam, stav ja znam najbolje, ja ću sad lupiti neku potpuno novu osu kroz gradsko tkivo i probiti neki novi bulevar, bez puno obzira na to kako će gradsko tkivo u celini funkcionisati i kako će se to uvezati. Najbolniji deo te priče je o istorijskom arhitektonskom nasleđu. Nemamo obzira prema ideji o kontinuitetu.
U vezi sa tobom i samo sa tobom je zanimljivost o arhitektonskom otkriću. Pronašao si u Petrovaradinu arhitektonski jedinstvene i autentične kuće, koje su tu, ko zna koliko vremena, a do sada, to nije niko primetio. O kakvim objektima se radi?
Još uvek dokazujem svoju tezu o tome, pa ću govoriti ograničeno. Poslednjih nekoliko godina sam fokusiran na klasičnu arhitekturu, išao sam na razne kurseve i škole u inostranstvu, kako bih se edukovao o tome što je nama nedostajalo na fakultetu, a to je upravo klasična arhitektura. Obraćanjem pažnje na naše nasleđe, shvatio sam da i mi imamo da ponudimo, nešto što je autentično i jedinstveno i nalazi se u Petrovaradinu. Kad govorimo o Petrovaradinu, sva pažnja je uperena na Tvrđavu i Podgrađe. Svi kapaciteti naših službi i Zavoda za zaštitu spomenika su usmereni na Tvrđavu i Podgrađe. Velika akcija grada, akcija obnove objekata u Podgrađu i centra grada i Almaškog kraja, to je najbolja stvar koja se desila Novom Sadu u poslednjih nekoliko godina. Međutim, postoji nešto izvan tog opsega, u Starom i Novom Majuru u Petrovaradinu. Tu postoje stare majurske kuće koje još nisu došle na radar tih zaštitarskih i urbanističkih službi. Tek sada dolaze sa nekim novim planovima.
Aleksandar Bede u studiju Oradija
One su starije od bilo čega sa novosadske strane Dunava. Neke od tih majurskih kuća su građene čak u osamnaestom veku. Ne znam da li u Novom Sadu možemo naći objekat iz osamnaestog veka, jer znamo da je čitav grad izgoreo u bombardovanju, tokom revolucije 1848. i 1849. godine. Ja sam detektovao da te stare kuće u Petrovaradinu, sa vinskim podrumima, imaju i stilsku jedinstvenost. Sada se bavim crtanjem, mapiranjem, dokazivanjem te stilske jedinstvenosti i očekujte da ću u narednih godinu dana objaviti nešto o tome i da ćete saznati nešto novo o vrednostima koje samo mi ovde čuvamo.
Na šta bi se kladio nakon ovog objavljivanja tvog pronalska - da će ih investitori što pre srušiti dok se ne digne previše prašine o zaštiti kulturnog nasleđa ili će ipak pobediti trend koji će ih sačuvati, zaštiti i pripremiti za buduće vreme?
U poslednjih pet godina, srušeno je pet takvih kuća. Postoji tempo rušenja koji teško da će se zaustaviti, ali pozivam Petrovaradince da se organizuju, možda po uzoru na Almašane, koji su kao neka ekipa stanovnika Almaškog kraja i svojim samoorganizovanjem, pa zatim uvezivanjem sa gradskim kulturnim politikama i inicijativama, uspeli da skrenu pažnju na vrednost svog kraja, do te mere, da je na kraju grad ušao u taj sistematski poduhvat rekonstrukcije svih kuća u Almaškom kraju, od ulice do ulice. Potpuno je očigledno da postoji neka izvorna vrednost Almaškog kraja, e pa tako nešto postoji i u Majuru u Petrovaradinu. Ako Petrovaradinci žele da se to sačuva, moraće da se na sličan način, uporno i dugogodišnje organizuju i skreću pažnju na vrednost svojih starih kuća i starih ulica.
Da li si, kada je Novi Sad u pitanju, u urbanističkom smislu i smislu očuvanju nasleđa, pesimista ili optimista?
Optimista sam, jer mislim da mlađe generacije imaju veći senzibilitet od starijih, kada su ove teme u pitanju. Prosto, treba samo da pogledate kakve kuće su gradili mladi ljudi od sedamdesetih, do devedesetih i nešto kasnije, a kakve kuće se grade danas. Današnje kuće su pristojnije, manje, udobnije, bez nepotrebnih spratova, bez balkona na spratovima koje niko nikada ne koristi. Meni se čini da raste senzibilitet o kulturi stanovanja i sama ta činjenica meni uliva optimizam.
Razgovor sa Aleksandrom Bedeom poslušajte ovde:
A. Bujić
fotografije: privatna arhiva sagovornika
