Društvo / Intervju
Pesma mora da ima svoju unutrašnju melodiju i ritam
Objavljivanje sopstvene zbirke pesama u današnje vreme veoma je težak, neizvestan i dugotrajan posao. I dok se druga zbirka pesama Novosađanke Dragane Lisić polako priprema, svoju prvu zbirku, pod nazivm "Tragovima", Dragana je uspela da objavi preko izdavačke kuće Brankovo kolo i time započne ozbiljan stvaralački rad.
"Trudim se da moji tekstovi, šta god da pišem, budu razumljivi svima. Prema stilu je to negde između, ne težim hermetizmu koji bi razumeo samo mali broj studenata književnosti i stručnjaka, već da to zaista bude dostupno svima", ispričala nam je Dragana na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Tvoja zbirka se zove "Tragovima". Šta, osim autorke, povezuje sve pesme koje se tu nalaze?
Povezuje ih život, sam po sebi. Ni jedna pesma nije nastala veštački, kao tvorevina imaginacije, uglavnom sve imaju uporište u svakodnevnom životu. Kažu da postoje dve vrste pesnika, oni koji pišu u naletu inspiracije i oni koji se bave tehničkim stvarima i mogu da pišu i "po zadatku", svom ili tuđem. Ja uglavnom pratim inspiraciju, kada osetim da me neka tema nadahnjuje, kada imam potrebu nešto da kažem ili se, na primer, desilo nešto u životu što sam potisnula i nisam procesuirala, onda se to uglavnom vrati u pesmama, najčešće u noćnim časovima, jer uglavnom tada pišem.
Koliko često odbaciš neku pesmu, pa joj se onda ipak posle nekog vremena vratiš?
(smeh) To je zanimljivo. Nikad! Svaku pesmu ostavim da odstoji, nekad se vratim i nakon nekoliko godina i pogledam šta bi moglo da se promeni. Naravno, nisu sve pesme jednako vredne, niti su sve ušle u zbirku. Manji deo se našao u zbirci, ali ih ne gužvam, ne bacam ih, jer su mi značajne u nekom introspekcijskom smislu, da vidim o čemu sam tada razmišljala, šta me je u tom trenutku opsedalo. Zanimljivo mi je da pratim tu hrolologiju.
Danas postoji mnogo stilova pisanja pesama. Koliko, po tvom mišljenju, pesma ipak mora da se rimuje?
Postoje dve struje. Oni koji smatraju da je vezani stih, odnosno to što se rimuje, prevaziđen, da je to neka davna prošlost koja je otrcana, a da je prozaičniji jezik danas pogodniji za poeziju. Ja se ipak sa tim ne slažem i mislim da bez neke unutrašnje melodije, bilo kakvog ritma, ne postoji prava pesma i da je ništa osim udarenog entera ne odvaja od proze i svakodnevne rečenice. Ne mora nužno da ima rimu i pravilan stih, deseterac i slično, ali nekakvu melodiju, ritam, mislim, da mora da ima.
Koliko pratiš mlade, moderne autore i aktuelnu scenu poezije?
Trudim se da ispratim većinu stvari, s obzirom na to da sam i deo organizacije Novosadskog festivala knjige gde sam sretala kako mlade, tako i starije autore koji su aktivni i stvaraju. Možda će ovo čudno zvučati (smeh), ali nisam previše blagonaklona i ne sviđa mi se baš sve što se danas piše, baš zato što se dosta napušta ta tradicionalna linija poezije i teži se hermetizmu koji niko živ ne razume. Pisati za zatvorene krugove, elitizam, to smatram nepotrebnim, pogotovo danas kada je poezija manje više skrajnuta, kada je sve interaktivno, sve ima i sliku i ton, iskače iz frižidera. Onda poezija, koja je sama po sebi nenametljiva, ostane nerazumljiva i teško prohodna, pa ima rizik da postane dosadna, a tada će je i šira publika odbaciti.
OBRATI PAŽNJU
Koliko često ti se dešava da neko pročita tvoju pesmu i potpuno pogrešno shvati šta je pisac hteo da kaže?
Pa ne dešava mi se to često (smeh), pokušavam da ispratim i čujem mišljenje nakon pročitane zbirke. Zanimljivo je, koliko god da se trudim da pesme budu svima jasne, uvek postoji više slojeva, dešava se da se razume samo osnovna linija ili neka emocija. Lepo je kada neko delo izazove emociju, ali to svakako nije sve. To nam govori i o čitaocima, odnosno, koliko neko uspeva da pronikne do dubljih slojeva ili se zadržava samo na impresiji. I to je u redu, važno mi je da u mojoj zbirci svako može da pronađe nešto za sebe.
Kako doći do nove publike i predstaviti svoj rad?
To je dobro pitanje, pogotovo danas. Mislim da se do publike, na sreću ili na žalost, ne može doći bez društvenih mreža, bez tih kanala komunikacije koji su zatrpani svim i svačim. Tu se postavlja pitanje da li je to oštetilo poeziju ili ne, odnosno, da li mladi čitaju poeziju ili samo vise na mrežama. Mislim da itekako ima poezije i da je to samo jedan od kanala koji mogu da se upotrebe za promociju rada i kako bi se doprlo do publike. Trudim se da i na taj način moja poezija bude dostupna. Ipak, realno je da je vreme kakvo jeste i da se zbirke štampaju u malim tiražima, samim tim društvene mreže daju veći odjek.
Koliko književni festivali mogu da doprinesu popularizaciji knjige, posebno poezije i boljem predstavljanju mladih autora?
Izdavač zbirke "Tragovima" organizuje dve manifestacije : "Brankovo kolo" i "Prolećni Brankovi dani", na kojima se pruža prilika da se promovišu izdanja i autori što je vrlo značajno, jer se dolazi u direktni kontakt sa publikom, ali se i publika sreće sa nekim zrelijim, iskusnijim autorima. Ta tradicija se neguje više od 50 godina, a naš NOFEK je napunio pet godina postojanja i ide u dobrom pravcu. Tu je i Festival poezije mladih u Vrbasu koji ima svoj konkurs i objavljuje zbirke mladim autorima. Postoji problem da je većina festivala nekako institucionalno zatvorena, pa je zato NOFEK drugačiji, jer su vrata svima otvorena. Svako može da dođe, predloži nešto svoje, dopuni program ili da neki svoj doprinos, naravno, ukoliko ima prostora i kvaliteta.
Danas, izdati knjigu deluje lako i dostupno, ali u praksi je to znatno drugačije. Kako si ti uspela da objaviš svoju knjigu, šta je savet kolegama koji tek počinju?
Slažem se da je dosta teško, a puteva postoji nekoliko da bi se objavila zbirka, pa svako treba da proceni. Postoje konkursi za prvu knjigu autora, uglavnom je limit do 30 godina života, što je sjajna prilika, osim što ima jednu manu, neku vrstu bezličnosti, barem meni je to smetalo. Kada se završi takav konkrus, mi vidimo jedino krajnji prozivod, vidimo imena dobitnika, a svi ostali koji su takođe konkurisali, bude ih i nekoliko stotina, nemaju nikakvu povratnu informaciju. Tu možda neki mladi autor dolazi u zabludu koliko je njegov rad dobar, da li mu je rad prvi ispod crte ili njegova poezija nije ni razmatrana, da li je taj rad generalno dobar ili loš. Slala sam na nekoliko takvih konkursa, nisam dobijala nikakav odgovor i to je nekako obeshrabrujuće, jer se danas sve svodi na nekakv broj ili statistiku. Drugi način da se objavi knjiga je da to uradi izdavačka kuća, ali oni uglavnom traže novac kako bi to uradili. Taj način je u redu ukoliko je neko spreman da uloži svoj novac pa da kasnije pokuša da ga vrati kroz prodaju. To može da bude sjajno, a može da dođe do razočaranja i da knjiga prođe nezapaženo.
OBRATI PAŽNJU
Treći način je da se sama knjiga bori svojim kvalitetom i mislim da je Brankovo kolo, koje sam ja izabrala za izdavača, jedinstveno, jer je cela priča neprofitabilna. Zbirka se dobija besplatno i ne prodaje se. Za razliku od pomenutih konkursa, ovde se dobija povratna informacija i sa direktorom možemo da proanaliziramo šta je tu ono što valja, šta je ono što nije dobro i zašto je zbirka možda odbijena. Mislim da je to jako vredno, pošto sam prošla kroz to iskustvo, slala sam rukopis pre neke tri godine i odbili su me. Nisam odustala, shvatila sam da to nije najbolje što je moglo da izađe iz mene i sada sam uspela. Nekima to deluje deprimirajuće i prestanu da pišu, a neki se zainatimo (smeh), pa krenemo da radimo još više.
Dok za pisanu reč moramo uključiti maštu i stvoriti sopstvenu sliku u glavi, ukoliko pisac odluči da napravi video, to onda i ne moramo. Pokrenula si svoj video kanal na jutjubu, o čemu se radi?
Da, sve je to krenulo za vreme korone, kada je nestao kontakt sa publikom aplauz, živi pogled, koji je meni, a verujem i mnogim autorima, stvaraocima, bio strašan. Imala sam potrebu da pronađem neki način i medijum preko kojeg mogu da dođem do ljudi. Tada sam počela na svom instagram profilu da snimam video koji se zvao "Par minuta poezije" gde sam recitovala poeziju naših velikih, priznatih pesnika. Dobilo je to lep odjek i time sam delimično zamenila književne večeri i nastupe koje sam do tada imala. Kada su mere konačno popustile, osetila sam potrebu da se krećem i ne budem u dnevnoj sobi, došla sam na ideju za novi serijal koji se zove "Putevima književnosti". U tom serijalu obilazim rodna mesta i kuće naših poznatih pesnika i pisaca, njihove spomenike ili znamenita mesta vezana za pisce i tamo snimam o njima. Na taj način želim da približim život stvaraoca, da možda uputim ljude na jedan vid turizma po Srbiji, jer sam stekla utisak da mladi, koji imaju težnju da putuju, bolje znaju gradove van naše zemlje, kao da Srbija nema šta da ponudi. Naravno da je lepo upoznati i tuđu kulturu, ljude i običaje, u tim putovanjima se mnogo nauči i doživi, ali svakako ne treba zaboraviti da i mi ovde imamo itekako šta da ponudimo.
Koliko misliš da generalno ljudi u našoj zemlji, ne samo mladi, o toj temi uopšte imaju pojma?
Mislim da se o tome vrlo malo zna. Većina stvari je skoncentrisana oko kulturnih, odnosno, prestonica uopšte, velikih gradova. Većina dešavanja je takođe tu, pa, ako je nešto na periferiji, onda je to skrajnuto i nije u fokusu. Tako se nametnuo taj prostor koji ima i svoju edukativnu stranu, što je meni svakako zanimljivo, budući da ću uskoro postati profesor književnosti. Spomenik Zmaj Jovi nam je u centru Novog Sada, ali ne znam koliko ljudi je obišlo njegovu kuću u kojoj je proveo najveći deo svog života u Sremskoj Kamenici. Ta kuća je pretvorena u spomen muzej, gde mogu da se vide njegovi privatni predmeti, rukopisi i sve ostalo što ga je okruživalo. Nije svuda tako. U Zablaću se nalazi Disova rodna kuća koju sam takođe obišla i koja je u užasnom stanju. Navodno je to zbog naslednika koji se spore oko imovine i drugih problema, ali sam uvidela da je tu potrebna određena promena, nekakva inicijativa, jer tako velika imena zaslužuju da im se oda počast i od njihovih kuća se naprave spomen muzeji. Ne verujem da je to veliki trošak za ovu državu, a to bi svakako bila veoma bitna stvar, posebno za meštane nekog manjeg mesta. Pre neki dan sam objavila jedan tekst na sajtu Brankovog kola koji je naslovljen malo iritirajuće: "O čemu se stara sve što sadrži reč kultura?". Šta negujemo i ka čemu usmeravamo svoju pažnju i resurse, ako ne prema onom što je esencijalno za kulturu?
Kada će nova knjiga?
Kad joj dođe vreme (smeh). Nemam tu potrebu da štancujem knjige svaku godinu ili dve. Brankovo kolo je neprofitabilno, ja od tih zbirki nemam nameru i poriv da zaradim. Pišem da bih možda napravila neku pozitivnu promenu i kako bih sebi olakšala uvid u to šta se u mojoj glavi dešava. Mogu da kažem da se druga knjiga već uveliko krčka, nastaje, ali polako, nekim svojim tempom. Da li će to biti za godinu, dve, ili tri zaista ne znam. Videćemo.
Draganino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
