Društvo / Intervju
Business run je trka u kojoj svi pobeđuju
Jedan od najvećih sportskih događaja u novijoj istoriji Novog Sada svakako je bilo Evropsko prvenstvo u planinskom biciklizmu, održano prošle godine na prostoru Petrovaradinske tvrđave. Pokretač cele ideje i direktor prvenstva Nemanja Vajs ovih dana bio je u ulozi organizatora događaja pod nazivom "Business run", trke koja okuplja poslovne ljude i koja nas podseća koliko je bavljenje sportom važno, bez obzira na to da li je reč o vrhunskom ili rekreativnom sportu.
"Na Svetski dan zdravlja, biciklistički klub Novi Sad, udruženje građana "Alma Mons" i beogradski "Sport IT" ogranizovali su ovogodišnju trku Business run u Novom Sadu. Naša ideja je bila da baš na taj dan damo značaj jednoj takvoj trci, sportsko-poslovnom događaju i da sve one koji ne razmišljaju o svojoj kondiciji, treniranju i fizičkom zdravlju, izazovemo da istrče stazu od pet kilometara. Ove godine, novosadska trka oborila je rekord po broju učesnika, imali smo 2.124 takmičara i bila je to jedna neverovatna energija", ispričao nam je Nemanja na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Ko je sve mogao da učestvuje?
Sam koncept trke je da ponudimo zaposlenima da imaju jednu vrstu izazova unutar svoje kompanije, da se i kompanije takmiče među sobom i po broju učesnika, ali i po postignutom vremenu. Mogli su da se takmiče i pojedinci, svako ko je video objavu mogao je da se prijavi. Bilo je i nekoliko individualaca, ali su to mahom bile kompanije koje su prijavljivale svoje zaposlene. Firme su to prepoznale kao jedan vid rekreacije, ali i vrstu tim bildinga. Sve zajedno dalo nam je taj, rekordan broj učesnika.
Koliko je bilo teško ljudima koji se ne bave rekreacijom da savladaju stazu od pet kilometara?
Iskustvo nam je govorilo da treba malo više od sat vremena za tih pet kilometara. Ove godine trkači su bili izuzetno motivisani, naravno, ima tu i onih koji redovno trče, ima i ozbiljnih sportista, takmičara, ali ima i onih koji malo trče, malo šetaju, pa je zanimljivo da su svi završili ispod sat vremena, kada je i oficijelni spiker zatvorio takmičenje i saopštio da je oboren rekord. To govori o dobroj energiji, svi su bili motivisani da daju sve od sebe.
Nemanja Vajs
Možda nam to daje i signal da zaposleni ljudi sve više vode računa o zdravlju i fizičkoj spremi?
Tako je. Sve nas je uhvatilo ovo digitalno, moderno doba, sve više vremena provodimo sedeći ispred računara i doći ćemo do momenta da neće postojati lekovi koji će moći da nam pomognu, ukoliko se ne budemo bavili sobom i svojim telom. Što više toga treba da bude i u medijima, to treba da postane jedan kult života, način življenja. Trebalo bi da bude normalno da čovek, pre posla, ode na trening ili na neku rekreaciju posle. Dešava se to sve više, ali još uvek nije dovoljno.
Dolaziš iz biciklizma gde se baviš vrhunskim sportistima, takmičarima. Ali, da li dovoljno pažnje obraćamo onima koji čak i u mlađim kategorijama ne žele da se bave vrhunskim, nego rekreativnim sportom?
Potrebno nam je više ovakvih događaja koji nisu takmičarskog karaktera, nego su namenjeni baš rekreativcima, ili da je to neka lakša takmičarska verzija. Ono što mi u Novom Sadu imamo je svakako i Fruškogorski maraton, jedna od najstarijih manifestacija u bivšoj Jugoslaviji, svakako i u Srbiji. Više takvih manifestacija povuklo bi mlade da savladaju određeni izazov, bilo da je to pešačenje po Fruškoj gori ili trčanje na pet kilometara. Još kad sam bio u osnovnoj školi cilj nam je bio da završimo mali maraton, u starijoj dobi smo išli na srednji, a bilo je i uspešnih pokušaja da se pređe i onaj najveći. Žuljevi, umor, spavanje na Fruškoj gori, to je nešto što ostaje kao uspomena zauvek i voelo bih da mladi danas imaju iste te želje koje smo mi imali tada. Zadavali smo sebi ciljeve, pokušavali da ih dosegnemo i to bi danas, u vreme socijalnih mreža, trebala da bude pozitivna slika koja će da se širi. Ako bismo došli do toga, mladi bi imali pozitivan stav, a generacije koje dolaze će nam biti zdrave.
OBRATI PAŽNJU
Iza tebe i tvog tima je najveći sportski događaj u novijoj istoriji Novog Sada, a to je prošlogodišnje Evropsko prvenstvo u planinskom biciklizmu. Kako danas gledaš na sve to?
I danas me ljudi sreću i čestitaju na celoj organizaciji, ali i svemu što je to našem gradu, pogotovo biciklizmu kao sportu, donelo. Slika koja je otišla iz Novog Sada stigla je u više od četiri miliona domova putem Eurosporta, koji je taj događaj direktno prenosio. Zaista, mogu da budem ponosan na sve to što smo postigli, na ceo tim i ideju koji smo imali i koju smo sproveli. Želja nam je da idemo dalje, da potencijalno dovedemo još jedno evropsko prvenstvo u nekoj drugoj disciplini, za šta je Evropska federacija veoma zainteresovana. U pitanju je Ciklo kros 2024. godine, to je ona zimska disciplina koja kombinuje malo trčanja i biciklizam. Novi Sad je na Petrovaradinskoj tvrđavi sposoban da to organizuje i to je nešto što treba da radimo. Mi smo za vreme prevenstva uradili anketu na dobrovoljnoj osnovi, pitali smo sportiste da li su prvi put u našem gradu i odgovor je bio "da", a isti odgovor je bio i kada smo ih pitali da li bi se u Novi Sad nekad vratili. Oborili smo rekord i po broju takmičara na tom prvenstvu, bilo ih je više od 500 iz 37 evropskih zemalja.To su sve brojke i činjenice koje govore da je cela ideja oko organizacije Evropskog prvenstva donela puno toga dobrog i u poslovnom, privrednom, sportskom i društvenom životu našeg grada.
Koliko je to prvenstvo doprinelo našim vrhunskim takmičarima?
Mi smo Evropsko prvenstvo iskorisitili na pravi način, jer smo imali 35 naših takmičara kojima je to bila odskočna daska, a samo prvenstvo je afirmisalo i dodatno animiralo mlade takmičare. Mogli smo da vidimo u našem gradu najbolje bicikliste Evrope i sveta. Videli smo troje osvajača olimpijskih medalja, koji su to ostvarili sedam dana pre prvenstva u Novom Sadu, sa njima smo mogli da se upoznamo, popričamo, slikamo se i to je nešto najbolje što ovaj sport može da ponudi. Naši mladi biciklisti su mogli da se trkaju sa njima na istoj stazi, da urade zajednički trening i da pogledaju njihove cake, fazone, ali i opremu koju koriste. To je jako pozitivan odjek Evropskog prevnstva, a to se dodatno vidi i po broju, posebno devojčica, koje se danas aktivno takmiče na međunarodnoj sceni, gde smo apsolutni lider u regionu. Kod momaka je konkurencija dosta veća, pa su potrebne godine rada da se stigne do vrhunskog nivoa. Svakako se možemo nadati i opravadno je očekivati da imamo sve bolje selekcije, koje će biti rame uz rame sa najboljim takmičarima.
Često se dešava da neko prvenstvo, koje se organizuje u određenom gradu, doprinese da puno dece počne da se bavi tim sportom. Koliko je to uticalo na biciklizam?
Jeste, mi volimo kada nam u goste dođu vrhunski sportisti, ali volimo i da smo u nečemu dobri. Tako smo posle Spensa imali pravu najezdu treniranja stonog tenisa, ’95. godine je to bila košarka, pa onda odbojka, vaterpolo... Zanimljivo je da ovi neloptaški sportovi doživaljaju veliku popularnsot u poslednje vreme. Atletika, biciklizam, plivanje, tu dolaze deca koja su probala neke loptaške sportove pa, ili nisu uspeli, ili jednostavno žele nešto dinamičnije i uzbiljdivije. Mountain bike je sport pun adrenalina, velike slobode, bez ograničenja. Možeš da se vozaš i po gradu i po šumi i praktično bilo kakvom terenu gde te put nanese. Trke su izazovne, brze, dinamične i u poslednje vreme okrenute ka tome da ima dosta skokova, dropova, da nema kontakta sa podlogom. Vozi se u svim uslovima - i na plus 40 i po kiši i po snegu. To privlači ljude kojima ili ne odgovara timski duh u loptaškom sportu ili im nedostaje adrenalina. Ono što posebno raduje je da ima sve više ozbiljnih rekreativaca u ovom sportu. Takođe je važan i porodični duh, jer se najčešće dešava da, ako otac vozi bicikl, onda će to činiti i njegova deca i to treba negovati.
OBRATI PAŽNJU
Koji bi bio tvoj savet za nekog ko tek ulazi u svet planiskog biciklizma?
Svi koji su probali da se bave ovim sportom znaju da je planiski biciklizam, koliko god da je lep, toliko je i opasan. Dakle, preporučujem obavezno zaštinu kacigu, da bicikl bude tehnički ispravan, a da se pre polaska u prirodu malo prouče staze kojih ima mnogo. Za početak treba odabrati neku koja je uređena i ne previše teška. Većina planinarskih staza na Fruškoj gori je prilagođena i za biciklizam. Biciklista mora da bude svestan svoje brzine, da može da bude i drugih ljudi u šumi, planinara, a da se dešava i da izleti neka divlja životinja, bez obzira na to da li je to zec koji u momentu može da uslovi pad. Lično sam imao susret i sa divljom svinjom, ako u nju udarite sa 50 km na sat to je kao da ste udarili u zid. To se ipak retko dešava, treba da držati obeleženih staza na Fruškoj gori i treba imati bekap plan ukoliko dođe do nekog kvara ili se prosto osoba umori, da zna najkraći put do kuće. April je možda i najlepši, jer u šumi još nema komaraca, nije previše toplo, šuma se nije razlistala i ja najviše volim baš ovo doba godine.
Da li si nekad razmišljao o nekom dužem putovanju biciklom, na primer, na more?
Za tako nešto, iskreno, nikad nisam imao vremena, nekad kao takmičar, kasnije kao selektor, ali mi je to jedan od planova koji ću sigurno ostvariti. Imam puno prijatelja koji su išli i koji su sledili neke moje savete. Tu je najvažnija priprema, ondosno, dnevni raspored. Pre par godina, tačnije 2018. godine, bio sam deo ekipe koja je vozila od Istanbulske kapije u Beogradu do Beogradske kapije u Istanbulu, za šta je bilo potrebno devet dana. Bio sam u autu kao podrška i tu je bilo najvažnije napraviti dnevni plan, kilometražu i mesto gde se spava. Da li je to šator, neki hotel ili hostel, to se mora unapred odrediti. Jako je važno dobro poznavati ljudi sa kojima putujete, jer se često dešava da se i najbolji prijatelji zakače i posvađaju kada krene kriza, bol u nogama, umor. Ako se ne poznajete dobro, može da dođe do potpunog kraha te misije. Takođe, mora se biti fleksibilan, jer ako je jako loše vreme, nije problem da se deo puta pređe vozom ili se napravi pauza od dan ili dva. To je svojevrstan aktivan odmor koji svakako preporučujem. Tek kad se misija završi, onda čovek shvata koji su sve benefiti cele avanutre. Tokom puta treba uživati i gledati okolinu tom brzinom kojom nikad ne putuješ. Ja sam na tom putu od Beograda do Istanbula shvatio šta mi sve imamo po Srbiji i koliko je ona lepa.
Da se za kraj vratimo na početak, Business run ove godine je završen u Novom Sadu, kakav je plan u budućnosti što se tiče ovog projekta?
Ovo je početak eksplozije takvog trčanja u Novom Sadu. Za nedelju dana smo u Subotici, koja je takođe oborila svoj rekord sa 650 prijavljenih, to znači da je Novi Sad povukao lančanu reakciju, a istoj energiji se nadamo i na trkama u Nišu i Beogradu koje nas tek očekuju. Što se našeg grada tiče već planiramo 2023. godinu, želja nam je da pređemo brojku od 3.000 trkača rekreativaca i u svakom pogledu unapredimo ovaj događaj.
Nemanjino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
