Dok se Dunav povlači, ekosistem trpi

Ovih dana sve oči uprte su u Dunav, odnosno, u ono malo vode što je od njega ostalo. Priča se o problemima plovidbe, o radu hidro-elektrane kod nas i o gašenju nuklearnih elektrana u zemljama u okruženju, o problemima u poljoprivredi  i o tome da li bi se uopšte trebalo kupati u Dunavu kada je ovako "mali".  Svi ti problemi nestaće onog trenutka kada se voda vrati u korito reke. A vratiće se, jer voda u prirodi kruži i za vodostaj i količinu vode u koritu Dunava postaraće se majka priroda. 

Ali, postoje posledice istorijsko niskog vodostaja koje će nas pratiti u narednim decenijama, a o kojima se ne gotovo uopšte ne govori. To su posledice koje trpe stanovnici rečnih korita, odnosno biljni i životinjski svet. Manja količina vode se brže zagreva i sadrži manje kiseonika što ugrožava pre svega ribu, a tu su i zagađivači.

Profesorka Dušanka Cvijanović sa Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i članica IAD-a (International Association for Danube Research) objasnila nam je da niži vodostaj podrazumeva veću koncentraciju polutanata, ali i eutrofizaciju. 

"To podrazumeva veću koncentraciju hranljivih materija koje uzrokuju razmnožavanje mikroorganizama koji inače nisu prisutni u tolikoj meri. Pod najvećim stresom nije samo glavni tok, već i vlažna područja duž Dunava, odnosno, ritovi. Ovi delovi koji nisu ograđeni nasipom ostali su uskraćeni za uobičajeni plavni talas. Ta područja služe kao 'jasle' i mrestilišta za veći deo biodiverziteta Dunava, a ove godine im je uskraćen period neophodan za reproduktivni ciklus mnogih organizama. Problem je u tome što se zbog niskog vodostaja zona priobalja izlaže stresu, zbog čega organizmi lokalno izumiru. Čak i kada se voda vrati, reci će biti potrebno nekoliko godina da se oporavi. Slično je bilo i 2022. godine, kada je nivo vode bio nizak jer su države uzvodno zadržavale vodu u akumulacijama zbog energetske krize. To nam pokazuje da prirodni resursi ne poznaju granice i da je Dunav primer kako geopolitika utiče na ekosistem. Moramo sarađivati na regionalnom nivou kako bismo obezbedili ekološki minimum protoka; ne možemo svi istovremeno zatvoriti brane”, smatra profesorka Cvijanović.

"Hidrološka situacija je takva da na nju ne možemo uticati, jer zavisi od gornjeg dela sliva Dunava. Posledice su nezgodne i dugotrajne. Godinama već nemamo mrest ribe u ritovima, poput Gornjeg Podunavlja i Koviljsko-petrovaradinskog rita, jer nema dovoljno vode da ih napuni u periodu mresta. Hidrologija Dunava je izmenjena izgradnjom kanala Dunav-Rajna-Majna i mi smo u velikom problemu. Verujem da će se budući ratovi voditi zbog vode, jer njom ne upravljamo kako valja", kaže za Oradio hidrobiolog profesor dr Branko Miljanović sa departmana za biologiju PMF-a

Glavni uzročnik manjka vode u Dunavu je izostanak padavina na Alpima i isparavanje zbog visokih temperatura, zbog kog se voda nije spustila do Dunava putem pritoka. Da bismo imali vodu u srednjem toku Dunava, moramo imati određene hidrotermičke uslove uzvodno, a oni su ove godine izostali. 

"Ukoliko se ovo bude ponavljalo, imaćemo problem sa plavnim šumama i podzemnim vodama koje su sve niže. Pribojavam se da ćemo u jednom momentu biti ugroženi i po pitanju vodosnabdevanja. Klimatske promene su prirodne, ali su antropogeno potpomognute i svaka negativna aktivnost čoveka u rečnom slivu to samo pogoršava", upozorava profesorka Cvijanović.

Profesor Miljanović kaže nije podjednako loša situacija na čitavom toku Dunava kroz našu zemlju. U donjem delu toka, kod Đerdapske akumulacije, ima dovoljno vode i ribari imaju dobre ulove. U srednjem delu, kod Novog Sada, nedostaje ogromna količina vode. Šporovi građeni za zaštitu obale su prazni, a Dunav je u svom praistorijskom koritu zbog čega riba gubi stanište uz obalu. 

“Najugroženije su šaranske, autohtone vrste upravo zato što nema ulaska vode u ritove gde se one uglavnom mreste", kaže profesor Miljanović.

Osim nedostatka mrestilišta, na floru i faunu u reci utiče i kvalitet vode, a on je u uslovima niskog vodostaja veoma loš. Stručnjaci sa kojima smo razgovarali, smatraju da mi, na žalost, nemamo pravi monitoring kvaliteta vode Dunava, Tise i Save. Merenja se rade jednom ili dva puta godišnje, a trebalo bi da se prati na svakih 15 do 30 dana. 

“Gledala sam rezultate studije 'Joint Danube Survey', ekspedicije koja se radi na svakih šest godina. Uzorkovano je na hiljade hemijskih supstanci. Ja svojoj deci nikada nisam dozvolila da se kupaju u Dunavu, jer u vodi ima svega - od brufena, kafetina, kofeina, narkotika, pa do različitih pesticida. Dunav sakuplja sve uzvodno od nas. Čak i male količine, poput tragova kontraceptivnih pilula, utiču na osetljivije organizme kao što su vodozemci", kaže Dušanka Cvijanović. 

Ostaje pitanje da li je moguće ublažiti posledice niskog vodostaja. Profesor Miljanović nije optimističan.

"Trenutno je nemoguće uraditi bilo šta, osim ako bi se dobilo malo sveže vode iz kanala, ukoliko je tamo ima dovoljno. Veliki problem je to što Novi Sad i Beograd, kao najveći gradovi na Dunavu kod nas, još uvek nemaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Naš odnos prema vodi je nepravilan, a priroda bi sama rešila mnoge stvari kada bismo prestali da je uništavamo", smatra profesor.

Sagovornici Oradija se slažu da nas u budućnosti čeka problem sa vodosnabdevanjem i da bismo morali da promenimo naš odnos prema vodi. Na kraju, ostaje konstatacija da nizak nivo vode u Dunavu nije samo problem utičnice, saobraćaja, poljoprivrede, ekonomije ili suvih kupaćih gaća, već i života, kako onog u reci, tako i našeg, jer bez vode za piće upadamo u ozbiljan problem. Klimatske promene su tu i sa njima bi trebalo da naučimo da živimo i da ih usput ublažavamo. Ono što radimo svakog dana itekako utiče na sve oko nas. 

Duži razgovor sa profesorima sa PMF-a poslušajte na podkastu Oradija ili u plejeru ispod:

Alma Kovčić

Foto: Oradio