Ako nešto nije norma, ne znači da je bolest

Homoseksualnost je zvanično izbačena iz klasifikacije bolesti Svetske zdravstvene organizacije 17. maja 1990. godine, dok je u američkom zdravstvenom sistemu dijagnoza homoseksualnosti kao mentalnog poremećaja uklonjena još sedamdesetih godina. Što se tiče transseksualnosti, ona se od ove godine u najnovijoj verziji Internacionalne statističke klasifikacije bolesti i povezanih problema sa zdravljem, ICD – 11, više neće kategorizovati kao mentalno stanje, već kao stanje povezano sa seksualnim zdravljem.

Povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije u Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata održano je predavanje pod nazivom ''Zašto homoseksualnost i transseksualnost (ni)su bolesti?". Iz naučnog ugla o toj temi govorila je psihološkinja i aktivistkinja grupe "Izađi" Vedrana Mirković.

Ona je upoznala prisutne sa hronologijom naučnih istraživanja i teorija koje su učestvovale u definisanju homoseksualnosti i transseksualnosti na globalnom nivou. Ispostavilo se da su psihijatri i psiholozi ove pojave od početka posmatrali uz predrasude, zbog toga što nisu svakidašnje.                                          

Objašnjavajući pojam mentalnog poremećaja, ona je navela kriterijume za njegovo određivanje, poput stepena inteligencije, patologije, patologije u porodici i kvaliteta međuljudskih odnosa. Status homoseksualaca kao osoba sa sociopatskim poremećajem ličnosti, koji je u Americi vladao pedesetih godina prošlog veka, nije mogao dugo opstati, jer nije moglo da se dokaže da gej osobe imaju drugačiji koeficijent inteligencije, stepen uspešnosti u profesionalnom životu ili efikasnost u emotivnim i socijalnim odnosima, od mentalno zdravih strejt osoba.

Krajem šezdesetih godina nauka je homoseksualnost zvanično okarakterisala kao seksualnu devijaciju.  Međutim, ni ta teza nije bila dugo održiva, jer su posle različitih neuspelih vidova terapije naučnici počeli da se pitaju da li se uopšte radi o bolesti.

Naredna dijagnoza odnosila se na sopstveno neprihvatanje, te uznemirenost zbog drugačije orijentacije. Do te teorije došlo se analizom stanja određenog broja ljudi koji je odlazio na psihoterapiju. Kada su naučnici počeli da u istraživanje uključuju i one homoseksualce van terapijskog procesa, uvideli su da nemaju svi problem sa samoprihvatanjem, već je to zapravo uslovljeno okolinom. Svatili su da je uzrok depresivnosti određenog broja gej osoba pre svega odbacivanje od strane društva, a ne nešto što dolazi iz njih samih.

Iako se u našem društvu homoseksualnost i transseksualnost često poistovećuju, te dve pojave veoma su različite. Rodni identitet i seksualna orijentacija potpuno su drugačije kategorije, kao što su i rodni identitet i pol neke osobe. Fizički izgled neke osobe i njene polne karakteristike nisu uvek u skladu sa onim kako osoba sebe doživljava, odnosno sa onim što nazivamo rodnim identitetom. Transrodna osoba ne mora biti i gej, jer ukoliko, na primer, osoba sa muškim polnim karakteristikama doživljava sebe kao ženu i seksualno je privlače muškarci koji se tako i identifikuju, ona je heteroseksualna, jer je privlače osobe drugog rodnog identiteta u odnosu na sopstveni.

Transseksualnost je u zvanične svetske naučne spise kao kategorija uvedena dosta kasnije nego homoseksualnost, što govori u prilog tome da dugo nije pravljena distinkcija između njih. Klasifikacije su godinama prolazile kroz slične faze kao i homoseksualnost, uvek u vezi sa mentalnim poremećajem.

Međutim, kako transseksualne osobe ne mogu biti "lečene" psihijatrijskim tretmanom, već se samo operacijama i hormonskim terapijama njihovo stanje može poboljšati, odnosno mogu i fizički postati ono što one zapravo "iznutra" jesu, Internacionalna statistička klasifikacija bolesti i povezanih problema sa zdravljem uklonila je psihijatrijsku dijagnozu i počela da posmatra njihov problem isključivo kao deo seksualnog stanja koje se može medicinski tretirati.

Posle predavanja, razgovarali smo sa Vedranom, koja kaže da se homoseksualne i trans osobe najčešće obraćaju za pomoć zbog toga što ih porodice kao takve odbacuju, te da se dešava da budu čak i fizički zlostavljane od strane roditelja.

"Grupa 'Izadji' jako obraća pažnju na porodicu i od nastanka imamo grupu podrške za roditelje LGBT osoba, a od oktobra je ponovo pokrećemo. Problem je što je teško doći do te generacije. Oni ne koriste dovoljno internet, a to je za nas najefikasnije sredstvo dolaženja do ljudi. Drugi način na koji bismo mogli da dopremo do njih jeste kroz javne institucije, a to uspevamo uz saradnju sa Lokalnom mrežom za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Sada, Panonskom platformom za ljudska prava i drugih. Činimo napore da dopremo do što većeg broja ljudi, pa da informacije barem idu 'od usta do usta'", kazala je Vedrana.   

Grupa "Izađi" uradila je ciklus radio emisija koje se tiču LGBT populacije, a možete ih čuti na mixcloudu: mixcloud.com/grupaIZAĐI.

Predavanje je organizovano u saradnji sa Lokalnom mrežom za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Sada, koja teži da podseti da svi građani imaju ista ljudska prava, bez obzira na seksualnu opredeljenost, te da je tolerancija prema LGBT osobama prvi korak ka stvaranju društva u kome će nasilje biti svedeno na najmanju moguću meru.

Jovana Golubović