SUPERHEROJ: Dušan Domović Bulut

Limanski koš zlata vredan

Košarku sam krenuo da treniram '94 sa devet godina i odmah sam zavoleo ulični teren jer sam izlazio napolje ispred zgrade, a Liman je jednostavno napravljen tako da svaki kvart ima po jedan ulični koš. Nama je možda bilo lakše nego da sada ljudi krenu, jer smo mi, bez lažne skromnosti, ušli u tu priču u pravom trenutku. Trenutno je razvijena velika mreža turnira i morate da igrate dosta turnira i da bez poraza prolazite dalje. Bili smo neporaženi u Sankt Petersburgu i ta pobeda nas je direktno poslala na World Tour u Prag. Nakon turnira u Japanu, mi smo bili prvaci sveta!

     Dušan Domović Bulut jedan je od četvorice najuspešnijih  i najboljih basketaša u Srbiji ali i u svetu. Za sebe kaže da se može nazvati profesionalcem koji je najbolji igrač na svetskoj FIBA rang listi, a  pored toga ima svetsku titulu iz 2012. i 2014. godine. Od pre par leta je i koordinator za basket 3 na 3 u Košarkaškom savezu Srbije a iza sebe ima godine i godine iskustva. Momak za primer koga sa zadovoljstvom svrstavamo u grupu superheroja. Naravno, imali smo o čemu da razgovaramo:

 Koliko dugo igraš basket?

   - Košarku sam krenuo da treniram '94 sa svojih devet godina i nekako sam odmah zavoleo taj ulični teren jer sam izlazio napolje ispred zgrade, a Liman je jednostavno napravljen  tako da svaki kvart ima po jedan ulični koš i ti tereni su napravljeni da čim se udari lopta dvaput o pod stvara se veoma veliki eho. Uglavnom su deca strčavala dole u dvorište i jednostavno smo igrali basket. To je bio način odrastanja.

   Sa 11 godina sam prvi put osvojio neki turnir u 3 na 3 iliti uličnom basketu - bio je jedan veliki “Adidas” turnir ovde na platou Spensa, a profesionalno igram od 2011.godine, od kada FIBA organizuje takve turnire . Od 2012. igramo stvarno aktivno, skoro svaki turnir koji možemo da stignemo, pa bi se moglo reći da se od prošle godine i profesionalno bavimo time i da živimo od toga što radimo.”

 Rekao si kako maltene svaki kvart na Limanu, pa i u ostalim delovima grada ima košarkaški teren. Zar onda nije logično da se više ulaže u taj sport?

   - Mislim da celokupna ova stvar sa našim uspesima diže basket na neki nivo. Vidimo da je Pokrajinski školski savez prepoznao to i ubacio je basket 3 na 3 umesto 5 na 5 u školski Kup tolerancije u Zrenjaninu, u kome smo mi bili promoteri ove godine. Videli smo primer baš u Vojvodini da je bilo više ekipa prijavljenih za 3 na 3 jer neke ekipe nisu u mogućnosti, pogotovo u manjim sredinama, da nađu 12 igrača koji igraju košarku, a tri-četiri uvek mogu da se nađu.

   Osetno je i poboljšanje broja ženskih ekipa jer nama ženska košarka nije na nekom nivou, a uvek ima pet, šest devojčica u školi koje igraju košarku i mogu da uđu u timove. A i FIBA dozvoljava mešovite parove sa kojima smo imali prilike da se sretnemo. Ja uvek taj sport smatram nekim aspektom gde deca i omladina mogu da prošire svoje vidike, da neguju fer plej i duh zajedništva, morate biti tolerantni prema svim saigračima kako bi postigli zacrtani cilj ili uspeh.

 Koliko je uopšte teško doći do statusa koji vi sada imate?

   - Nama je možda bilo lakše nego da sada ljudi krenu, jer smo mi, bez neke lažne skromnosti, ušli u tu priču u pravom trenutku. Trenutno je razvijena velika mreža svih tih turnira i morate da igrate dosta turnira i bez poraza da prolazite dalje. Na primer, World Tour koji smo osvojili zahtevao je kvalifikacioni turnir u Pečuju gde smo bili prvoplasirani i samo se tako može doći do završnice mađarskog prvenstva. Tu smo takođe pobedili u finalu i samo je prvi išao dalje. Posle toga smo isto tako bili neporaženi u Sankt Petersburgu gde nas je ta pobeda direktno poslala na World Tour u Prag. Nakon turnira u Japanu, mi smo bili prvaci sveta.

 Koji bi turnir izdvojio u dosadašnjoj karijeri? Mislim da ćeš reći Alkatraz…

   - Mogu da pomenem Alkatraz jer je to prvi put da sam izašao na međunarodnu scenu. Tada sam, u stvari, prvi put zvanično video da se nalazim na svetskom prvenstvu. Inače, oduvek sam maštao da jednog dana budem najbolji na svetu u košarci - mom sportu, i u slučaju da osvojim prvenstvo to bi značilo da sam ja najbolji. Tada sam prvi put video da je moj san dostižan. Posle toga sam zacrtao sebi da to mogu da uradim, fokusirao se na taj cilj i već sledeće godine sam se našao na svetskom prvenstvu 3 na 3 koje smo osvojili. Bukvalno, grupa momaka, nas četvorica drugara iz kvarta koji su krenuli na put i uspeli!ž

   Izdvojio bih ovu godinu jer smo se pojačali jednim igračem iz Starih Banovaca, Dejanom Majstorovićem, koji je naš odličan drug i van terena. Bio nam je cilj da završimo sezonu kao najbolji na svetu. Imali smo uspona i padova tokom cele godine ali ipak smo uspeli da u Japanu dođemo do cilja i budemo najbolja ekipa. Samom tom pobedom smo izašli sva četvorica na prve četiri pozicije, kao najbolja ekipa i kao najbolji pojedinačni igrači.

 Sad si mi dao odličan šlagvort. šta poručiti mladima? Da li da veruju u snove ili...?

   - Kad sam bio tih godina, nikad nikog nisam slušao, ne znam zašto, tako da je najbolje da deca možda mene pitaju ako im je nešto baš zanimljivo. Ali sigurno lekcija koju sam i sam naučio jeste da nikada ne treba odustajati od svojih snova, ma šta god to nosilo, a to što oni rade bi trebalo i druge ljude da čini srećnima, da šire pozitivnu energiju i da utiču dobro na ljude. Mene je život naučio da ne treba nikada odustajati.

 Kakva vam je finansijska podrška i pomoć Grada uopšte?

   - Odmah mogu da kažem da i bez ikakve, ili sa jako velikom finansijskom pomoći, dnas četvorica bi se uvek bavili ovim sportom - i uvek ćemo se baviti. Prvenstveno zbog nas, zato što mi uživamo, a kroz to ćemo gledati da promovišemo što više pozitivnih stvari i naravno da promovišemo grad odakle smo potekli, gde smo oformili svoj karakter i ličnost - a to je Novi Sad! Podrška javnih ustanova uvek je veća u obećanjima nego u pravim delima ali mogu da kažem da je ima. Pozitivna stvar  svega ovoga je da je Košarkaški savez Srbije prepoznao ovu priču i od prošle godine imamo prvo pravo nacionalno prvenstvo gde smo opet imali završni turnir u Novom Sadu i imali domaćeg pobednika, Novosađane. Ipak je to novi sport i onda svi bojažljivim koracima idemo.

   Ali eto, na našu sreću nas je podržao “Red Bull”, relevantna kompanija koji prepoznaje stvari koje drugi ne prepoznaju. I to je još jedan u nizu uspeha koje smo učinili ove godine, potpisali smo profesionalni ugovor sa njima. Nas četvorica smo među 500 brendiranih, Sponzorisanih sportista na svetu. Pored nas Red Bull u Srbiji sponzoriše još samo paraglajdera Petra Lončara i Ivanu Španović, našu najpopularniju i najbolju atletičarku. Imamo i podršku Pokrajinskog sekretarijata za sport. Pored toga uvek su nas dobri ljudi prepoznavali, pa smo taako na početku funkcionisali. Uvek je teško naći sponzora koji će pomoći da se ode na turnire i sami smo davali pare na početku karijere. Mi smo se svi bavili nekim poslovima, što u profesionalnoj košarci, što poslovima van, kako bi izgurali našu priču

 Šta prva četvorka planira dalje?

    - Sa Gradom Novim Sadom smo u pregovorima da se napravi profesionalni teren, što mislim da ovaj grad zaslužuje - da se stavi na svetsku mapu uličnog basketa. Da prati trendove koje se dešavaju u većim gradovima. Mi i dalje treniramo vredno iako smo umorni, jer nam je sezona krenula u martu. Imamo All Star nastup 12. decembra u Kataru, s velikim nagradnim fondom i do sada najjačim turnirom na kome učestvujemo. Bukvalno šest najjačih ekipa sa raznih kontinenata je pozvano. Završavamo sezonu 11. januara u Brazilu, a nakon odmora nas očekuju takođe veliki izazovi.

   Jelena Mijatović