Basket tri na tri kao zaštitni znak Novog Sada

Dušan Domović Bulut iz novosadske ekipa Novi Sad Al Wahda, koja se dva puta popela sa krov sveta u uličnoj košarci, popularnom basketu "Tri na tri", nakon svog terena koji je nedavno krenuo sa radom i turnira koji organizuje, ovog leta priprema i kamp za buduće igrače ove popularne i zanimljive igre.

"Odlučio sam produžim i povećam brend koji gradim pa sam nakon terena i turnira rešio da napravim i kamp za buduće igrače basketa. Prioritet ovog kampa biće mladi igrači koji žele da se okušaju kao profesionalci u ovom sportu, uličnom basketu, pa se nadam da će kroz ovaj kamp proći buduće zvezde ovog sporta", ispričao nam je Bulut na početku razgovora.

Ko sve može da se prijavi za kamp, ima li nekih ograničenje u godinama, visini, težini?

Nema nikakvih ograničenja osim što je donja starosna granica 14 godina. Dakle, kamp je zamišljen ipak za starije od ovog uzrasta. Prijavljivanje je veoma lako, preko sajta https://bulut3x3.basketball/ u odeljku "Hoops" mogu se pronaći svi detalji u vezi sa kampom, kao i detaljan program koji smo pripremili. Broj polaznika je ograničen na 64, dolaze nam gosti iz Japana, Indonezije, Italijanke, Holanđani, a biće tu i reprezentacija Srbije u basketu ispod 18 godina.

Otkrij nam kako si počeo da se baviš baš basketom?

Počeo sam, verovatno kao i većina drugih klinaca, sa košarkom, još kad sam imao devet godina. Bio sam "u kazni" i gledao sam film o uličnom basketu koji se zove "Belci ne znaju da skaču". Pošto sam stalno pravio neki lom po kući i skakao, otac je odlučio da me upiše na sport, na košarku. Već 1996. godine me je ulični basket privukao, mnogo više nego sama košarka i kroz učešće na nekim turnirima koji su se tada održavali krenuo sam svoju basketašku karijeru. Sa prijateljima sam 2012. godine odlučio da se profesionalno bavim ovim sportom, a te godine smo i prvi put postali svetski prvaci.

Picigen, lorum i basket nisu stvoreni u Novom Sadu, ali kao da jesu. Kako objašnjavaš veliku popularnost ovog sporta baš u našem gradu?

To je novosadski sport. Ne znam ni jedno dete ili čoveka koji nije odigrao par partija basketa u svom životu. I kada se pogleda sam Novi Sad, svaki blok zgrada ima teren. To je bilo mesto, pre ove ere tehnološkog doba, za socijalizaciju i druženje. Bukvalno, sve stvari su se odvijale baš tamo, na terenima za basket, u dvorištima oko kvarta. Tako smo odrastali.

I dok je za mnoge basket samo rekreacija, ti i tvoji prijatelji iz ekipe Novi Sad Al Wahda time ste stigli na sam krov sveta. Kako ste to uspeli?

Često ljudi vide samo konačni proizvod, nakon nekog osvajanja medalje ili uspeha u svetu. Retko ko vidi taj proces koji se odvija prilikom priprema, treniranja, a koji je neophodan da bi se došlo do rezultata. Upravo to i želim da kroz kamp pokažem mladim učesnicima, da ih upoznam ne samo sa vrednim nego i pametnim treningom. Iz toga se dobija primena znanja, ali i samopouzdanje i mentalni sklop koji su neophodni za jednog budućeg šampiona. Sve ovo mora da bude kroz strast, posvećenost i motivaciju koja je krajnji faktor svega.

Kakva je konkurencija, kako to da smo bolji od Amerikanaca i ostatka sveta?

Zanimljivo je da je najveća konkurencija upravo ovde, između srpskih ekipa. Mi smo već duže vreme dominantan tim, ali tu je, na primer, Zemun, koji nas je pobedio u finalu svetske serije. Tu je i ekipa Liman koja je prošle godine napravila bljesak, a tu su i Beograđani. Imamo nekoliko ekipa koje su na profesionalnom nivou. U odnosu na Amerikance ovo je ipak naš sport, mi u dvorištima igramo tri na tri, dok su njihova pravila nešto drugačija i više igraju pet na pet, što sam imao prilike da vidim tokom mog boravka u Americi. Ipak se mi, kroz masovnu rekreaciju i sitan trening, oblikujemo za ulični basket.

Kada bi napravio tim samo od igrača basketa i suprotstavio ih nekoj od ekipa iz naše najbolje lige, ko bi, u klasičnoj košarci po tvom mišljenju pobedio? U čemu je osnovna razlika ova dva sporta?

Jako je velika razlika između ta dva sporta. Bez neke lažne skromnosti, kada bi se našli sa nekim igračima iz naše lige u igri pet na pet, klasičnoj košarci, bilo bi egal. Kada bi oni došli na teren tri na tri mislim da bi naše iskustvo mnogo više značilo i da bi mi pobedili. Mi se ovim bavimo profesionalno na veoma visokom nivou, a i sami treninzi su tri na tri. Što se tiče mog tima, u njih imam maksimalno poverenje, pa bih stao iza njih u svakom momentu, čak i u žmurkama (smeh).

Stići na krov sveta je veliki podvig. Ko vam je trener, gde i koliko trenirate?

Naš način rada i specifične vežbe ćemo preneti kroz ovaj kamp i obuku koju ćemo sprovesti i pokazati kako mi treniramo. Moj lični trener od ’95. godine  je Duka Ignjatov, a tu je i Danilo Lukić, koji je i glavni trener mog tima Novi Sad Al Wahda. Danilo je inače prvi čovek koji je diplomirao na temi tri na tri na Beogradskom univerzitetu. Ova dva stručnjaka baviće se i kampom, tako da će svi učesnici moći da vide kako izgledaju profesionalni treninzi za ulični basket.

Sa kojim problemima se generalno srećete, šta je ono što vas ometa i koči?

Mislim da nam je najveći problem borba protiv stereotipa da basket nije profesionalni sport. Odlukom Međunarodnog olipmijskog komiteta od prošle godine, kojom je ulični basket uvršten u porodicu olimpijskih sportova, mislim da će se stvari i na tom polju u mnogome poboljšati. Tu naravno sada dolazi i do drugih problema, jer razni ljudi žele da se priključe ovom sportu iz čistog interesa, pa će bit potrebno neko vreme da se iskristališu pravi zaljubljenici u ovaj sport.

Kažu da je teže odbraniti nego osvojiti. Šta ti je želja i plan u narednom periodu?

Po pitanju sportskih uspeha mogu da kažem da smo se ostvarili, imam tri titule svetskog prvaka, dva sa mojim timom i jednu sa reprezentacijom Srbije. Naravno, bilo je tu nebrojeno mnogo drugih rangova, ali jedino što nam nedostaje je Evropsko prvenstvo. Uzimali smo medalje, ali ga nikad nismo osvojili pa bi to bila neka želja. Naravno, san svakog sportiste je da sa Olimpijade dođe kući sa zlatnom medaljom. Uz sve, to želja mi je i da se dokažem u poslovnom svetu, kroz ulični basket i kulturu koju nosi ovaj sporti i način života.

S kim bi voleo da odigraš basket?

Bila je neka opcija da odigramo utakmicu sa košarkaškom reprezentacijom Srbije, zvao nas je Đorđević i bili smo kod njih na treningu, ali to se još uvek nije desilo. Bilo bi sjajno da odigramo meč sa NBA zvezdama kao što su Jokić, Teodosić ili Bjelica. Posebno bih izdvojio Nikolu Kalinića, koji je u Novom Sadu igrao basket sa nama. To je svakako želja, bilo lepo da se to u budućnosti i desi.

Kojeg bi igrača izdvojio, za koga bi mogao da kažeš da ti je uzor?

Moram da priznam da sam više pratio inostranu košarku. Bilo je raznih asova u našoj reprezentaciji, iz naše zemlje ili regiona, ali nekako za sve nas iz generacije ipak je Majkl Džordan bio igrač kojeg smo svi gledali i divili mu se. Njega bih izdvojio, mada ima jako puno ljudi koji su mi bili uzor i koji su me inspirisali.

Razgovor sa Bulutom u emisiji "Dnevna soba" poslušajte na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović

Foto: Aleksandar Kamasi/KAMASI studio