Društvo
Od borbe za prava radnika, do borbe za životnu sredinu
Od nekadašnjeg praznika radnika, dana kada se izlazilo na ulice, Prvi maj se pretvorio u dan izletnika. Posle duge zime, jedva smo dočekali da izmilimo napolje, odmorimo u prirodi, bacimo nešto na vatru i opustimo se. Još kad se kockice slože, pa praznik padne na početak radne nedelje, to uživanje može i da se produži na nekoliko dana. Jedan dan roštilj, drugi dan kotlić da ne bude sve suvo, treći ražanj, a četvrti talandara. Biće tu i salate, a bio bi red da se sve malo i zalije.
Marketi, mesare i pijace su poharani unapred. Sve je u friz torbama razvrstano u kesama, plastičnim kutijama, stiroporu. Piće je u limenkama, staklenkama i plastičnim flašama. A nije red da posle tolikog uživanja neko pere sudove, pa su spremni i plastični i kartonski tanjiri i pribor za jednokratnu upotrebu. A ako se u međuvremenu ogladni, tu su čips, flips i sve ostalo što dolazi upakovano i u svakom trenutku spremno za konzumaciju. A da li smo poneli džak za smeće?
Iz godine u godinu, posle prvomajskih praznika na društvenim mrežama viđamo slike devastirane prirode. Od polomljenih grana, preko ložišta gde im nije mesto, pa sve do mini deponija koje ostaju posle izletnika.
"Molimo sve posetioce da ne ostavljaju svoj trag u prirodi ostavljanjem otpada, već odgovornim ponašanjem, na prvom mestu tako što će nakon svog boravka odložiti smeće u zatvorene kese i poneti sa sobom do najbliže kante ili kontejnera. Vatra sme da se loži samo na za to označenim mestima. Od izuzetne važnosti je napomena da se vatra nakon upotrebe mora obavezno ugasiti. Nije dozvoljen ulazak, niti bilo kakva aktivnost u područjima prvog stepena zaštite, koja su posebno obeležena. Vatrogasne brigade biće u stanju pripravnosti, kontrola ponašanja biće na maksimalnom nivou, a svaka neodgovornost biće prijavljena i kažnjena”, svake godine naglašava Nacionalni park Fruška gora.
Javna i komunalna preduzeća koja brinu o našim nacionalnim parkovima i izletištima opomnju izletnike da za sobom pokupe smeće, postavljaju dodatne kontejnere, dele izletnicima kese za otpatke i objašnjavaju im gde da ih kasnije odlože, ali to na žalost ma vrlo malo efekta.
U prirodi ostaju razbacani tanjiri, plastične čaše, flaše, viljuške, kašike, vlažne maramice, limenke, kartonska ambalaža, razni najloni, celofani, folije, stiropi i sve ostalo što preti da tu ostane godinama. Da bi se plastična ambalaža razgradila u prirodi potrebno je da prođe hiljadu godina, limenkama je potrebno do 200 godina, a mogu u potpunosti da se recikliraju, kao i staklo, koje se u prirodi ne razgrađuje.
Ako tako nastavimo, ne samo da će nam nestati mesta za odmor u prirodi, koje pretvaramo u divlje deponije, već nanosimo štetu biljnom i životinjskom svetu i zagađujemo zemljište i vodu, pa ćemo ostati i bez osnovnih životnih resursa.
Kada stignemo kući sa roštilja, kasno je da razmišljamo o svojim postupcima. O smeću moramo misliti na vreme.
Alma Kovčić
Foto: Pixabay
