U potrazi za mehurićima

Svetski neprijatelj broj jedan, ako biste konsultovali većinu novinskih članaka i priča o budućnosti naše planete ili gotovo sve naučnike, ekologe i aktiviste, svakako bi bio CO₂. Čime je ugljen dioksid zaslužio ovo "laskavo priznanje" ili, da priča bude još zanimljivija, zašto ga baš toliko proizvodimo i tražimo pogotovo u letnjim danima koji još uvek nisu za nama?

Da ne zaboravimo njegovog mnogo opasnijeg rođaka, koji već u maloj koncentraciji čoveka dovodi do sigurne smrti, a zove se CO (ugljen monoksid). Iako u prirodi faktički ne postoji, proizvodi ga upravo čovek, sagorevanjem ili drugim procesima na visokim tepmeraturama, gde ipak ne opstaje dugo jer je veoma reaktivan. Opasan je zato što se u telu ponaša baš kao i kiseonik, ulazi u pluća, pa u krvotok, gde sa hemoglobinom, umesto kiseonika, pravi jedinjenje koje onemogućava ćelijama da dobiju kiseonik i dovodi do fatalnog ishoda. No, on nam nije tema. Zašto je ovaj drugi negativac?

Merkur, Venera, Zemlja, Mars i tako dalje jesu planete našeg, Sunčevog sistema i poređane su prema udaljenosti od Sunca. Logično bi bilo da je temperatura planeta sve manja što je udaljenost od Sunca veća. Ali, na Veneri to nije slučaj, jer nju obavija gusta atmosfera ugljen dioksida koja pravi efekat staklene bašte, odnosno, ne dozvoljava da se zraci Sunca odbiju od površine nego ih prelama i time dodatno greje svoju površinu. Sad već ima smisla zašto ga se plašimo.

Ugljen dioksid nastaje sagorevanjem uglja ili ugljovodonika, fermentacijom šećera u alkoholnim pićima, ali i disanjem živih organizama. Čovek i kopnene životinje ga izbacuju iz disajnih organa, a ima ga i u vulkanima, gejzirima i vrelim izvorima vode. Oslobađa se i iz karbonatnih stena, putem rastvaranja CO₂, a može se naći i u jezerima, ali ispod nivoa mora ili izmešan sa naftom ili prirodnim gasom. Najviše ga stvara čovek tokom raznih procesa proizvodnje, kao nusprodukt, nekontrolisano ga puštajući u atmosferu.

Da ovaj negativac to u suštini i nije, dokazuje primena tog jedinjenja koja je u životu ljudi postala nezamenljiva. Ugljen dioksid se koristi u gaziranim pićima, ne samo tamo gde je prirodno stvoren - tipa pivo ili penušavo vino, već u velikom broju sokova ili gaziranih voda. Gazirana ili kisela voda u sebi sadrži rastvorenu ugljenu kiselinu koja se u pićima bolje rastvara na hladno, zato kisela voda iz frižidera ima mnogo više rastvorenog ugljen dioksida od one koja je na većoj, sobnoj tempreraturi. Neke vode imaju prirodno rastvoreno ovo jedinjenje, ali većini se u modernoj tehnologiji CO₂ naknadno dodaje. Kisela voda može, ali ne mora sadržati dodatno rastvorene minarale, pa ukoliko ih ima možemo je nazvati mineralnom. U slučaju požara, ugljen dioksid je nezamenljiv prilikom gašenja, jer zapaljenu materiju izoluje od okolnog vazduha, a pri tom ga i dodatno hladi. Može se upotrebiti i kod električnih instalacija ili u zatvorenim prostorijama za efikasno gašenje požara. Koristi se takođe i u prehrambenoj industriji, a njegovo svojstvo da iz čvrstog prelazi u gasovito stanje koristi se i kao specijalni efekat pod nazvim "teški dim". Dakako, jedan je o prvih pomagača povređenim fudbalerima na terenu, jer njihove povrede hladi velikom brzinom dajući im mogućnost da brzo nastave meč. Ima široku primenu i u metalskoj industriji zavarivanja, proizvodnji đubriva, rashlađivanju, neutralizaciji alkalnih rastvora, prozivodnji boja i tako dalje...

I šta sad da radimo? Treba nam i to baš mnogo, ali nismo bili previše pažljivi pa nam je malo iscurio i sad nam se tope glečeri, menja nam se klima, vreli dani traju sve duže tokom godine, zemlja i životinje pate. Došli smo do momenta kada nije dovoljno da smanjimo emisiju ovog (i ne samo ovog) gasa, koji doprinosi efektu staklene bašte, nego je potrebno da pokušamo da ga uklonimo iz atmosfere. Jasno je da je ovaj proces veoma komplikovan i naravno skup, ali je neophodan za dalji život na našoj planeti.

Jedan od načina je da se posadi što više šuma, jer biljke koriste ugljen dioksid kako bi obavile proces fotosinteze. Naravno, te šume bi trebalo sačuvati dugi niz godina kako bi donele željene rezultate. Postoji mogućnost da se jedan deo CO₂ prebaci u čvrsto stanje, mineralizuje, naprave od njega stene i na takav način bi se mogla ukloniti jako velika količina tog jedinjenja iz atmosfere. Treći način je hemijski, direktnim hvatanjem iz atmosfere pri kojem bi se CO₂ propuštao kroz određeni materijal koji ga apsorbuje, a kasnije bi tako skladišten gas mogao ponovo da se koristi. Za sada, ovu tehnologiju sprovodi tek desetak manjih fabrika, ali se očekuje da će sledeće godine početi sa radom prva velika fabrika čiji kapacitet se procenjuje na oko milion tona "uhvaćenog" CO₂.

Sve ovo svakako ne znači da ne treba da uživate u svojim pićima sa mehurićima, pokušavajući da preživite još jedan pakleno vruć dan. Treba biti svestan da svako može i mora da uradi nešto na svom nivou, jer, izgleda da smo dosta uživali, trošili i uništavali, a da je sada došlo vreme da nešto do toga vratimo.

Jovan Vanja Marjanović

foto: pixabay