Superheroj u belom mantilu

U novoj epizodi emisije „Superheroj”, gost je dr Nemanja Maletin, zvanično najbolji student Univerziteta u Novom Sadu i student generacije Medicinskog fakulteta.

Za Superheroj, Dr Maletin otkriva kako je odrastanje u Bačkoj Palanci, prožeto ljubavlju prema prirodnim naukama, muzici i atletici, oblikovalo njegov svestrani životni i profesionalni put. Kao doktor koji svira harmoniku i klavir, bavi se solo pevanjem i naučno-istraživačkim radom, on svedoči o tome da vrhunski uspeh ne zahteva odricanje od privatnog života, već pravilno raspoređivanje vremena i unutrašnji balans.

Posebno upečatljiv deo je o njegovoj hrabroj odluci da rad na onkologiji zameni kliničkom imunologijom kako bi sačuvao empatiju prema pacijentima. Pored izuzetnih rezultata u nauci, sa preko 25 objavljenih naučnih radova na svetskim listama, dr Maletin deli i važne misli o skromnosti i ličnoj odgovornosti svakog pojedinca u savremenom društvu.

Današnji gost emisije je doktor Nemanja Maletin, koji je kroz školovanje u oblasti medicine doslovce proleteo kao najbolji student. Kako pamtiš svoje detinjstvo u Bačkoj Palanci?

Hvala na pozivu. Odrastao sam u divnoj porodici sa mlađim bratom. Završio sam Osnovnu školu „Vuk Karadžić”, osnovnu muzičku školu i bio član orkestra u Centru za tradicionalnu kulturu „Kosta Abrašević”. Odrastanje početkom 2000-ih, pre velikog tehnološkog ekspandiranja, omogućilo nam je igru napolju i socijalizaciju kakva danas u većim gradovima često ustupa mesto individualizmu.

Šta te je u tom periodu usmerilo ka kasnijim uspesima?

Odmalena su me zanimale prirodne nauke — išao sam na takmičenja iz hemije, biologije, fizike i matematike. Uvek sam uživao u čitanju knjiga, bilo da je reč o književnosti ili enciklopedijama. Porodica me je podržavala i u muzici i u folkloru. Mislim da je ključno da u školi naučimo da razmišljamo i povezujemo stvari, a ne da puko reprodukujemo znanje.

Koliko ti je muzičko obrazovanje značilo za lični razvoj?

U muzičku školu sam krenuo sa sedam godina. Kombinacija pokreta, manuelnih veština i izražajnosti kroz muziku izuzetno je važna za rani razvoj nervnog sistema. Nakon osnovne muzičke škole nastavio sam da sviram u orkestru, a kasnije sam završio i srednju muzičku školu — smer solo pevanje i uporedni klavir. Svirao sam i harmoniku u orkestru. Muzika me nikada nije odvojila od medicine; ona je bila komplementarna medicini i služila mi kao lep izlaz i mentalno osveženje.

Kako je izgledao tvoj izbor srednje škole?

Upisao sam Srednju medicinsku školu „7. april” u Novom Sadu (opšti smer) jer sam želeo da se usmerim na medicinu. Tu sam naučio kliničku kulturu, higijenu i odnos prema pacijentima. Paralelno sam išao na republičko takmičenje iz matematike, pohađao kurseve pisanja književnosti i filozofije u Matici srpskoj.

Pored svih tih obaveza, bavio si se i sportom?

Trenirao sam u Atletskom klubu „Vojvodina”, a kasnije na fakultetu bio kapiten atletske sekcije. Ključ uspeha je u balansu i iskrenosti prema sebi. Sve te dodatne aktivnosti povećavaju naše kapacitete i rasterećuju nas od primarnog profesionalnog puta.

Studije medicine traju šest godina i izuzetno su obimne. Da li si morao da se odričeš privatnog života?

Nisam želeo da se odričem socijalnog života i druženja. Suština je u pravilnoj raspodeli vremena — kada sednete da učite, učite efikasno sat ili dva usmerene pažnje, umesto neefikasnog višesatnog sedenja nad knjigom. Socijalizacija, druženje posle vežbi, sportske aktivnosti i odlasci na kongrese pomogli su mi da ostanem izbalansiran.

Tokom studija ostvario si vrhunske rezultate i dobio brojna priznanja?

Bio sam stipendista Fondacije „Privrednik”, patrijarha, Univerziteta, Republike i Fondacije „Igor i Andreja”. Prvi sam u svojoj porodici koji se opredelio za medicinu, a roditelji su mi uvek pružali punu slobodu u donošenju odluka. Najznačajnija priznanja su mi nagrada za najboljeg studenta Univerziteta u Novom Sadu i studenta generacije Medicinskog fakulteta.

Nakon fakulteta, ubrzo si se zaposlio na Institutu za onkologiju Vojvodine. Kako je izgledalo to iskustvo?

Moj prvobitni plan tokom studija bila je hematološka onkologija. Međutim, rad sa teškim onkološkim pacijentima osam sati dnevno pao mi je veoma teško. Kao empatična osoba, nisam mogao da razgraničim posao od privatnog života. Da bih opstao na tom mestu, morao bih da smanjim empatiju, što nisam želeo.

Donosio si odluku o promeni profesionalnog usmerenja. Kako danas gledaš na taj korak?

To je bila hrabra odluka i čin iskrenosti prema sebi. Prešao sam u Klinički centar Vojvodine, na Kliniku za kožne i venerične bolesti (odeljenje za alergologiju, autoimune bolesti i kliničku imunologiju). Imunologija me izuzetno zanima i kao naučna i kao klinička disciplina. Iskustvo sa onkologije mi je pomoglo, a novim izborom sam izuzetno zadovoljan.

Pored kliničkog rada, veoma aktivno se baviš i naukom?

Tako je. Do sada imam objavljeno preko 25 naučnih radova na svetskim listama i preko 60 citata u inostranim časopisima. Nauka zahteva skromnost i posvećenost i ne bavi se primarno materijalnim dobitkom, već željom da se pomogne pacijentima.

Trenutno završavaš i doktorske studije. Kakve misli te preokupiraju kada posmatraš današnje društvo?

Smatram da je neophodno da vratimo ličnu odgovornost pojedinca. Promene u društvu i sistemu ne dolaze same od sebe, već polaze od toga da svaki pojedinac svakodnevno pokuša da bude za nijansu bolji, pošteniji i skromniji čovek.

Razgovor sa Dr Nemanjom Maletin možete poslušati u plejeru: