Društvo / Obrazovanje
Od listanja do kliktanja: Kako su studirale generacije X i Z?
U trećoj epizodi Rose u podne sa Branislavom Kolarov (Gen Z) i Petrom Klaićem (Gen X) razgovarali smo o generacijskim razlikama u iskustvu studiranja. Petar je studije žurnalistike upisao 2004. godine, a Branislava 2017. godine.
“Kako sam se odlučila za novinarstvo? Zapravo, dugo sam želela da upišem psihologiju, ali sam se onda u poslednjem trenutku zapitala da li je to prava opcija. Na kraju sam odlučila da upišem novinarstvo zato što sam imala mnogo različitih interesovanja, a unutar novinarstva možeš da se opredeliš za pisanje, koje mi je uvek dobro išlo, a možeš i da izabereš teme koje te interesuju, što je za mene bila popularna kultura”, priča Branislava.
Sa druge strane, Petar se već u praksi bavio novinarstvom kada je upisao žurnalistiku, koja mu, zapravo, nije bila prvo iskustvo studiranja.
“Moje prve studije su bile pravni fakultet, koji sam upisao krajem 90-ih, kad sam se vratio iz vojske. To je bila jedna od najvećih akademskih grešaka koje sam mogao da napravim, to apsolutno nije bio fakultet za mene. U međuvremenu sam se zaposlio kao novinar i shvatio da ću uvek biti iza drugih ne budem li završio neki fakultet. Kada je 2004. godine otvoren Odsek za medijske studije u Novom Sadu, odlučio sam da upišem žurnalistiku”, kaže Petar.
Ono što je zajedničko našim sagovornicima jeste to da im je bilo važno da nastave svoje školovanje nakon završene srednje škole.
“Kad sam upisivao pravni fakultet, tada mi je bilo bitno da steknem neku vrstu diplome da ne bih radio ono što su radili moji roditelji, koji su večito radili fizičke poslove. Kada sam stigao na žurnalistiku, odjednom mi je postalo važnije ono što ću naučiti u naredne četiri godine nego kada ću dobiti diplomu, iako je diploma bila moja motivacija kada sam upisivao studije. Već u prvom semestru mi je dospelo do glave da u mom širokom obrazovanju postoji mnogo rupa i želeo sam da naučim neke stvari”, priča Petar.
Petar Klaić, foto: Irena Čučković
“Bilo mi je važno da upišem fakultet, a nekako mi je to bilo i podrazumevano. Išla sam u gimnaziju koja je super osnova za neko šire znanje, ali svakako mi je trebalo neko fokusiranije opredeljenje kad je u pitanju karijera”, smatra Branislava.
Međutim, Branislava i Petar imaju različita iskustva i kada je reč o uplivu uticaja okoline na njihov izbor studija.
“Moji roditelji se nisu mnogo mešali ni kada sam odlučivala u koju srednju školu ću ići, a podržali su me i kada sam se odlučila za studije žurnalistike. Taj moj izbor im je veoma imao smisla, kao i meni u tom trenutku”, kaže Branislava.
“Ja sam se nadao i mislio sam da moji roditelji i okolina neće imati nikakav uticaj na to, jer sam posle vojske želeo da upišem književnost. Međutim, to su bile 90-e godine, ludilo, taj period... Savetovali su me da ipak upišem nešto sa čime mogu odmah da se zaposlim i ja sam dopustio da me ta okolina dovoljno pritisne da odem da upišem pravni fakultet” kaže Petar.
Branislava Kolarov, foto: Viktorija Nikić
Međutim, Petar je nakon tri godine studija prava odlučio da upiše žurnalistiku, i to zajedno sa prvom generacijom studenata ovog smera na Odseku za medijske studije. Isti smer će upisati i Branislava, ali 13 godina kasnije. Pitali smo ih kako su izgledali njihovi studentski dani i po čemu će ih pamtiti.
“Moji studentski dani su jedan prelep balončić u vremenu u koji bih se uvek vratila da ga proživim od prvog do poslednjeg dana. Ne bih isto mogla da kažem za srednju školu ili za osnovnu. Na faksu sam našla ljude sa vrlo sličnim interesovanjima. Jako mnogo dobrih sadržaja, druženja i koncerata sam proživela za te četiri godine studija”, priča Branislava.
“S obzirom da sam već radio za vreme studija i imao sam 28 godina, počeo sam da proživljavam drugu mladost, studentsku, jer je generacija sa kojom sam studirao bila devet godina mlađa od mene. Odjednom je moj socijalni život postao nemerljivo bogatiji nego socijalni život mojih vršnjaka, od kojih su neki u tom trenutku već imali i porodice. Ne, ja sam bio student. Osim što sam išao na ispite i pisao seminarske radove, išao sam na bezbroj svirki i žurki. Družio sam se sa 20-ak ljudi i to su ljudi sa kojima se i dan-danas družim”, ističe Petar.
Dakle, i Branislava i Petar se sećaju studija kao jednog lepog perioda u životu. Međutim, ono što im je različito jeste iskustvo učenja, odnosno mediji i kanali koje su koristili kako bi spremili ispite i prikupili literaturu. Za Branislavu se upotreba digitalnih tehnologija oduvek podrazumevala, dok je tokom Petrovih studija ona bila tek u povoju.
“Recimo, na prvoj godini nije postojalo ništa. Naravno, postojao je internet, ljudi su išli na sajtove i Krstaricu, četovali na Yahoo mesendžeru... Mislim da je Facebook bio prva društvena mreža, a on je došao kad smo mi bili druga ili treća godina. Tada smo počeli da koristimo društvene mreže, ali to nam nije pomoglo u akademskom smislu. Ono što smo morali da učimo pronalazili smo u udžbenicima i skriptama i traženjem po bibliotekama. Tek kada smo bili četvrta godina počeo sam da nalazim neke stvari na internetu”, kaže Petar.
“Mislim da su digitalne tehmologije umnogome promenile pristup učenju. Internet i brzina protoka informacija su mnogo toga olakšali. Iz perspektive medija, mislim da smo mi imali više multimedijalan pristup. Ako imaš telefon, možeš da se baviš MoJo novinarstvom, možeš da ga koristiš umesto diktafona, da napraviš fotku koja će da se koristi za nešto… Mislim da je to ogromna razlika u odnosu na neki raniji period”, smatra Branislava.
I ona i Petar kažu da su se trudili da, pored formalnog obrazovanja na fakultetu, steknu i ono neformalno.
“Išla sam na razne radionice, seminare i edukacije i mislim da je to neophodno za većinu zanimanja. Formalno obrazovanje ti u nekom smislu daje osnovu, ali, da bi zapravo video kako stvari funkcionišu i ostvario kontakte, neophodno je da imaš još neke stvari sa strane koje radiš”, ističe Branislava.
“S obzirom da su studije ujedno bile moje prve godine rada u medijima, to je možda i period u kom sam najviše išao na obuke. Dosta sam putovao, išao sam na studijska putovanja u Brisel i Strazbur, učio o načinu na koji funkcioniše EU... Bilo mi je važno da mogu neke od tih stvari da iskoristim u pisanju i to je kompletiralo moje znanje, naročito jer dolazim iz generacije koja 90-ih nije imala nikakvu šansu da se obrazuje van školskog sistema dok su bile sankcije”, priča Petar.
A šta naši sagovornici misle o ključnim razlikama u iskustvu studiranja pre 15-ak godina i danas? Odnosno, šta je možda bilo bolje ranije, a šta danas?
“Ne mogu trenutno da vidim negativne strane. Prvo što mi pada na pamet je da sada imamo veći protok informacija kada je u pitanju učenje, ali imam utisak da je to samo pozitivna stvar. Sa druge strane, mislim da je ranije postojalo više sigurnosti, u smislu da je generacija naših roditelja mogla da računa da će nakon završenih studija imati neko stalno zaposlenje. Sa našom generacijom su ta egzistencijalna pitanja nestabilnija”, priča Branislava.
“Mislim da je ranije bilo bolje to što smo morali da tražimo izvore informisanja kad smo pisali radove, da konsultujemo različite knjige, da se raspitujemo o autorima... Sam taj čin pronalaženja znanja i informacija je doprineo tome da ja danas, kada pokušavam nešto da nađem, imam mindset koji mi nudi deset različitih načina kako da pronađem informacije. Nove generacije, ili se to meni tako čini, uđu na ChatGPT i dobiju odgovor i mislim da to sad postaje znanje. Oni su u prednosti jer je svo znanje na nekoliko klikova. Međutim, da li je sve što dobiju tačno, da li je dobro interpretirano, to je već neka druga priča”, kaže Petar.
OBRATI PAŽNJU
Dakle, čuli smo jednu optimističniju i jednu pesimističniju stranu kada je reč o upotrebi digitalnih tehnologija u obrazovanju. Naše sagovornike smo pitali i kako vide budućnost obrazovanja - kako će ono uopšte izgledati i da li će formalno obrazovanje biti jednako važno mladima kao što je danas?
“Mislim da će se u narednom periodu sve više naginjati ka tom neformalnom, praktičnom obrazovanju, zato što mislim da se sve dešava mnogo brže, a studijske agende i kurikulumi ne prate nužno tu brzinu protoka informacija i promena koje se u svim branšama dešavaju pod uticajem tehnologija. Moj zaključak je da je formalno obrazovanje jako bitno jer ti daje neku strukturu koja ti je potrebna, ali je i dalje neophodno da je nadgrađuješ samostalno kroz neke vidove neformalnog obrazovanja i sopstvenu radoznalost”, zaključuje Branislava.
“Ne mogu ni da zamislim kako će sve izgledati. Petnaest godina je užasno dug period za ovo vreme tehnološke revolucije. Mi smo za samo dve godine dobili veštačku inteligenciju koja odjednom sabira svo znanje. Kroz to kako se razvija tehnologija treba gledati i razvoj studiranja u budućnosti. Sa jedne strane, studenti će imati jako lako dostupno znanje o najrazličitijim temama, što je ogromna prednost u odnosu na analogno doba. Međutim, ako budu uzimali zdravo za gotovo znanje koje dobijaju od veštačke inteligencije i nekih drugih izvora, biće u problemu zato što će izgubiti sposobnost kritičkog promišljanja. Moraš tražiti informacije iz različitih izvora i razmišljati o njima”, ističe Petar.
Celu epizodu Rose u podne možeš poslušati u plejeru:
I. Č.
