Društvo / Obrazovanje
Moć pojedinca je u sposobnosti da traži podršku
Novinarka, podkasterka, aktivistkinja, borkinja za ljudska i manjinska prava. Sve to je Lana Nikolić koja svoju zajednicu gradi na povezivanju, razumevanju i toleranciji. Vrlo često njene objave na društvenim mrežama pokrenu one teme, probleme i rešenja na koje smo zaboravili ili o kojima nismo govorili dovoljno, a glavna ciljna grupa su joj mladi.
Boriš se za pozitivne društvene promene. Kako prepoznaješ šta je tvoja odgovornost, a šta ne?
Postoje neka mesta koja su za mene lično mnogo važna i za koja se osećam odgovornom. Imam potrebu da govorim u ime svih društvenih grupa sa kojima sam imala dodira ili sam živela takav život. Život onih koji se nalaze u poziciji u kojoj je potrebnija podrška, a ona izostaje. To su ljudi koji se nalaze na dnu društvene lestvice, u smislu naše intezivne klasne raslojenosti. To su oni ljudi koji su među najsiromašnijima, koji nemaju mogućnost da ostvare najosnovnije potrebe. Ja sam odrasala u tom najnižem sloju koji je bio jako siromašan i svesna sam da je i tu bilo more sjajnih, izuzetnih ljudi koji su prepuni kapaciteta, a nikada nisu dobili priliku da ih ostvare. Nekako mi se čini da je moja dužnost da ukazujem da te grupe postoje. Svaka osoba imam sjajne kapacitete, bez obzira na uslove u kojima se nalazi. Potrebno je da postoje mogućnosti i podrška za razvoj tih kapaciteta.
Tvoja online zajednica prelazi 20 hiljada članova i članica. Koliko ti je važna ideja zajedništva?
To jeste jedan vrlo važan prostor za mene i čini mi se da je tu centralna ideja zajedništva. Izgleda mi kao da to nedostaje, kao da se u današnjoj kulturi i načinu života potencira to da meni bude dobro, da se ja razvijam, da osetim koje su moje potebe, traume, šta se meni desilo, a izostavlja se šta se to sve dešava sa drugim ljudima. Ta ideja zajedništva je nešto što drži drušvo na okupu. To je poveznica koja čini da se ne raspadnemo. Potenciram ideju da nema razlike između ja i mi, već da postojimo mi. Ako smo ujedninjeni u tome što želimo i što nam nedostaje, onda brinemo o drugima, a u tom procesu i o sebu.
Printscreen IG Lana Nikolić
Koje su to grupe u našem društvu najugroženije?
Moj odgovor je subjektivan i emotivan. Najugroženiji su ljudi koji žive sa nekim zdravstvenim stanjima i koji zahtevaju određenu negu i ljudi koji nemaju finansijske mogućnosti da isprate svoje potrebe, kao što je krov nad glavom i adekvatna ishrana. Mi to uzimamo zdravo za gotovo, ali među nama zaista postoji mnogo ljudi koji ne mogu čak ni taj najosnovniji nivo da ostvare. Meni je važno da ih imamo na umu. Nije važno da li su to osobe sa invaliditetom ili Romi, mi svi možemo biti ljudi koji se nalaze na margini. Ako znamo da bilo kome od nas to može da se dogodi, onda moramo da se pobrinemo za celo društvo, da niko od nas ne dođe u situaciju ekstremne marginalizovanosti i ranjivosti.
Koliko je bilo teško i važno pokrenuti nešto svoje?
Meni je izuzetno važno da postoji prostor za mnoge među nama čiji se glas ne čuje adekvatno, ali i da tu budu i ljudi koji se i te kako čuju. Da se povežu ljudi sa marginalizovanim iskustvom sa ljudima koji možda imaju neke alate, moći, kojih možda nisu ni svesni. Da ljudi koji dele priče i oni koji slušaju mogu da shvate koliko imamo zajedničkih tačaka. Više nego što imamo razlika. Duboko verujem da uvek imamo mnogo više sličnosti, nego različitosti, ali da uvek treba da imamo na umu kolio su raznolike naše životne okolnosti. Vrlo je teško i naporno, jer se suočavam sa svojim neznanjem i strahom da to neće da uspe, da to nije dobro isplanirano. Sa druge strane, važnost toga je ono što me tera da nastavim da radim.
OBRATI PAŽNJU
Kolika je i gde je najvidljivija moć pojedinca/ke?
Mislim da pojedinac, u našem društvu, teško može nešto sam da učini. To može da bude obeshrabrujuće. Skup građana i građanki i međusobna podrška je ogromna snaga. Jedan deo moći pojedinca se ogleda u sposobnosti da zatražimo podršku, da nađemo neke odgovore i da se oslonimo na sebe i svoje kapacitete. Često zaboravljamo koje kapaciteta i prava imamo. Ako ne možemo da uradimo neku veliku i izuzetnu star, uvek možemo da uradimo malu stvar, koje su velike i važne. Među njima je i ljubaznost na ulici, u banci, u prevozu, u pošti. Samo to je dovoljno za početak da započenemo promenu.
Koji je prvi korak ka ispunjavanju ljudskih prava, ima li nešto što je bitnije i mora da bude prvo?
Mislim da se ne može izdvojiti neko ljudsko pravo koje je važnije od drugih. Veliku važnost ima to da se uopšte bavimo tim pitanjem i da se redovno sprovodi monitoring toga šta se i u kojoj meri krši, u kojim sve segmentima. Tu je negde ključ. Sa druge strane, trebalo bi da ta predstavljanja i upoznavanje javnosti o tim istraživanjima budu prikazana na neki način koji je ljudima blizak. Često je taj jezik rogobatan i udaljen od čoveka. Sam koncept ljudskih prava ljudima je stran, jer nisu ni predstavljena kao nešto što se tiče nas. Možda treba krenuti od jezika i promišljanjima o načinu kako da se ljudska prava približe svakodnevnici.
J. Božić
