Izviđači - put ka prijateljstvu, slobodi i životnim veštinama

Jelena Radonjić i Marko Grujić imaju dvadeset godina. Jelena studira u Beogradu, a Marko u Sloveniji. Povezuje ih strast prema izviđačima, za koje kažu da su im najlepši deo odrastanja. Za Oradio govore o svom izviđačkom životu i o tome šta ih je motivisalo da se pridruže izviđačima.

Jelena: Izviđačima sam se pridružila u trećem razredu osnovne škole. Privukle su me radionice koje su izviđači organizovali u mojoj školi i to što su neki moji drugovi i drugarice iz razreda, zajedno sa mnom, postali izviđači. Vremenom su neki odustali, a nekolicina nas je nastavila.

Marko: U šestom razredu sam pristupio izviđačkom odredu. Želeo sam da se družim sa ljudima i da steknem znanja i veštine za boravak i preživljavanje u prirodi. Želeo sam da naučim da u određenim situacijama delujem na pravi način, bez panike.

Kojim aktivnostima počinje izviđački život?

Jelena: Pre svega se stiče određeni izviđački način razmišljanja, a zatim se pristupa učenju praktičnih znanja i veština na terenu. Uči se paljenje vatre, pravljenje skloništa, ukazivanje prve pomoći, komunikacione i socijalne veštine, kao i poštovanje drugih.

Jelena i Marko sa izviđačkim diplomama

Marko: Po mom mišljenju, najvažnije je paljenje vatre i podizanje šatora, kao i pripremanje jela od određenih sastojaka. Izviđački paprikaš je specijalitet, najbolje jelo koje se može jesti. Kruna izviđačkog rada je specijalnost kurira. To sam želeo od malena, uspeo sam u tome i veoma sam ponosan. Da bi neko stekao specijalnost kurira, neophodno je da uspešno prođe kroz brojne izazove. Između ostalog, to podrazumeva ćutanje 24 sata, gladovanje 24 sata i samovanje 24 sata. Specifično za samovanje je to da smo morali sami da napravimo svoj zaklon, sami sebi da pripremimo hranu i da provedemo 24 sata sami, iako su i drugi bili u kampu. To je jedno od najboljih iskustava koje sam imao sa izviđačima.

Šta su (sve) izviđači?

Jelena: Izviđači su neformalna vaspitna ustanova. Na deci se jasno primete pozitivne promene tokom boravka u izviđačima. Nakon dve do tri godine, oni postanu komunikativniji, otvoreniji, slobodniji, nauče da prepoznaju određene situacije i da pokazuju empatiju jedni prema drugima. To je veoma kvalitetan program u kojem se, pored praktičnih veština, razvija svest. Ja sam završila obuku za instruktora i radila sam sa decom. To mi je najlepši deo izviđačkog života.

Marko: Izviđači su dodatno obrazovanje, u kojem mladi uče veoma širok spektar stvari koje mogu da rade. 

Kada je pravo vreme da se počne?

Marko: Izviđačima se može pristupiti od prvog razreda osnovne škole. Mladalački izviđački program traje do 19. godine.

Ti si instruktorka, kako je organizovan rad sa decom?

Jelena: Radionice mogu da budu organizovane na najrazličitije načine. Mogu biti igre sa različitim zadacima, na različitim punktovima, gde moraju da iskoriste znanje koje imaju. Puno puta smo pravili "potragu za blagom" po određenim delovima Novog Sada, gde dobiju mapu i zadatke koji zahtevaju da primene ono što su učili na sastancima. Mogu biti interaktivne radionice, poput kvizova – to baš vole. Igra pantomime, takođe, spada u omiljene. Nekada sama osmislim igre koje se uklapaju u temu. Trudimo se da jednom do dva puta mesečno idemo na izlet. Po lepom vremenu to nije problem, ali kada dođe hladno vreme, vlaga i blato, onda idemo nešto ređe.

Kako bi, u dve rečenice, uverili nekoga da bi trebalo da se pridruži izviđačima?

Jelena: Izviđači su prelepa aktivnost koja spaja teorijska i praktična znanja u prirodi, povezuje različite ljude i stvara prijateljstva za ceo život. Najlepši deo mog odrastanja bili su izviđači.

Marko: Pridruži se izviđačima! Ovde imamo i zabavu, i učenje, i snalaženje, i paprikaš.

Ceo razgovor sa Jelenom i Markom poslušajte ovde: 

Aleksandar Bujić

fotografije: privatna arhiva