Društvo
LGBTQI+ osobe u većem riziku od siromaštva zbog diskriminacije na radu
Pripadnici i pripadnice LGBTQI+ zajednice u Srbiji i zemljama regiona suočavaju se sa diskriminacijom i u procesu zapošljavanja i tokom radnog odnosa, pokazuju istraživanja. Kako bi se zaštitila radna prava LGBTQI+ osoba, neophodna je dosledna primena antidiskriminatornih propisa, ali i edukacija poslodavaca.
Foto: Canva
Koordinator za javno zagovaranje u Grupi IZAĐI Velimir Milošev kaže da mi kao društvo polako prepoznajemo da je neprihvatljivo diskriminisati LGBTQI+ osobe, ali se ipak njima ne daje ista plata kao drugim zaposlenima.
“Mi smo uradili istraživanje 'Cena duge' o ekonomskom položaju LGBTQ+ mladih u Novom Sadu i tu smo prepoznali da homoseksualni muškarci imaju niža primanja od heteroseksualnih muškaraca. To je sličan mehanizam kao kod diskriminacije žena, gde postoje staklene tavanice i gde se ne omogućava napredovanje u odnosu na kolege koji su heteroseksualne orijentacije. Često tu imamo i mobing od strane drugih zaposlenih ili čak samih poslodavaca, gde se upućuju neprimereni komentari, uvrede i slično. Svi ovi slučajevi, nažalost, prolaze nezabeleženo", upozorava Velimir.
Naš sagovornik ističe da je neophodno da institucije efikasnije reaguju u slučajevima povrede radnih prava. Međutim, ovi slučajevi iz različitih razloga nekada ni ne dođu do institucija jer se ne prijavljuju. Prema istraživanju Dugine iskre, 84 odsto LGBT osoba je doživelo diskriminaciju. Međutim, kada pogledamo izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o diskriminaciji na radnom mestu na osnovu seksualne orijentacije, rodnog identiteta i polnih karakteristika, na godišnjem nivou bude zabeleženo samo par slučajeva.
"Pre svega, LGBT osobe imaju strah od autovanja. Prema našem istraživanju, samo je polovina LGBT osoba autovana u svojoj porodici, a samim tim, pretpostavljamo, i drugima. To znači da, ukoliko doživljavaju diskriminaciju, percipiraju da bi prijavljivanje te diskriminacije značilo automatski i autovanje. Oni takođe ne veruju institucijama usled njihovog nereagovanja, što dovodi do nastavka diskriminacije. Takođe, jedan od faktora je i strah od posledica ukoliko prijave diskriminaciju. Dakle, tu postoji jedna kultura straha koja čini da LGBT osobe ostaju 'u ormaru' i ne prijavljuju diskriminaciju i homofobiju sa kojom se susreću. Istraživanja pokazuju da 90 odsto mladih zapravo želi da se iseli iz države zbog homofobije koju doživljavaju", kaže Velimir.
Velimir Milošev, foto: lična arhiva
Slične podatke donose nam i regionalna istraživanja o toj temi. Elena Petrovska iz regionalne mreže za unapređenje LGBTI prava ERA kaže da oblici diskriminacije sa kojima se susreću LGBTI osobe na radnom mestu potiču iz generalnih predrasuda i dezinformacija koje postoje o njima u društvu. Kako bi izbegle da se sa njima suoče na radnom mestu, LGBTI osobe često skrivaju svoj identitet u radnom okruženju.
"Naša istraživanja pokazuju da ljudi nisu autovani na radnom mestu, što utiče na njihovo mentalno zdravlje, produktivnost, društvene interakcije i slično. Diskriminacija se može osetiti i prilikom zapošljavanja i unapređenja LGBTI osoba na radnom mestu. Jedno međunarodno istraživanje pokazalo je da ljudi mogu dobiti manje mogućnosti i biti zanemareni u procesu zapošljavanja ukoliko u svojoj biografiji navedu da koriste različite zamenice. To nam pokazuje da korporativne politike i menadžeri još uvek ne podržavaju različitost”, kaže Elena Petrovska.
Sa veoma sličnim problemima susreću se i pripadnici i pripadnice LGBTI zajednice u Albaniji. Kako kaže Dea Nini iz tamošnje Alijanse protiv diskriminacije LGBTI osoba, njihova istraživanja pokazuju da se više od 60 odsto pripadnika i pripadnica zajednice susrelo sa teškoćama u pristupu tržištu rada.
"Stope diskriminacije na radnom mestu su trenutno veoma visoke. Trans osobe se suočavaju sa vrlo specifičnim vidovima diskriminacije na radnom mestu – poslodavci ne poštuju njihove zamenice, a njihov izgled je suprotan heteronormativnom pristupu na tržištu rada. Drugi veliki problem su neformalni ugovori, jer većina članova i članica naše zajednice izjavljuje da rade na crnom tržištu i da nemaju formalne ugovore o radu. Oko 15 odsto članova zajednice koje smo anketirali u poslednje četiri godine izjavilo je da rade više sati i da su manje plaćeni u poređenju sa svojim heteroseksualnim i cisrodnim kolegama. To je veliki problem koji nam govori da je prisutna eksploatacija pripadnika LGBTI zajednice na radnom mestu”, ističe Dea.
I Elena Petrovska kaže da posebno treba imati u vidu potrebe i prava transrodnih osoba. Njihova nevidiljivost u radnom okruženja posledica je njihove neprepoznatosti na drugim nivoima u društvu.
"Oni imaju različite potrebe. Dakle, trebalo bi da učinimo radno mesto inkluzivnijim i da normalizujemo upotrebu različitih zamenica. Trebalo bi obezbediti i uniseks toalete, a veoma važno je i da edukujemo kompanije. Još uvek nam nedostaju zakonske odredbe koje obezbeđuju jednakost u zakonu za trans zajednicu. Imamo probleme sa ogromnom diskriminacijom, pa čak i rizikom od fizičkog nasilja prema njima. Oni nemaju pristup radnom mestu zbog stereotipa i strahova sa kojima se suočavaju i boje se da će, ako uđu na radno mesto, biti maltretirani, diskriminisani i da neće napredovati, što je konkretna i realna situacija u našim društvima", upozorava Elena.
Elena Petrovska, foto: Prishtina Pride 2023
Naša sagovornica kaže da među poslodavcima postoji jedna specifična predrasuda prema LGBTI osobama koja može uticati na odluku o njihovom zaposlenju.
"Poslodavci se plaše da će ih LGBTI osobe, ako im ukažu da ne rade dobro svoj posao, optužiti za diskriminaciju, što, naravno, nije slučaj. Međutim, moramo ispitati i zbog čega neko nije produktivan na radnom mestu. Ponekad je to zbog uznemiravanja i maltretiranja, ili zbog socijalne anksioznosti. Zbog toga se mi borimo za inkluziju i jednakost za sve marginalizovane osobe koje su žrtve nejednakosti i uznemiravanja na poslu", ističe Elena.
Kako bismo došli do inkluzivnijih radnih okruženja, važno je raditi i na edukaciji poslodavaca. Grupa IZAĐI u okviru svog projekta "Radimo zajedno" uradila je baš to - okupila je poslodavce sa kojima zajedno radi na kreiranju inkluzivnijeg prostora za LGBTQ+ osobe na radu.
"Ono što smo prepoznali jeste da su velike međunarodne firme zainteresovane da rade na tom polju, kao i one koje već imaju neke procedure koje se tiču diskriminacije, ali ih možda nisu u potpunosti sprovele. I domaće IT kompanije su takođe spremne da rade na tu temu. Ono što smo prepoznali jeste da i dalje postoji bojazan poslodavaca od reakcije zaposlenih, ali i javnosti na to da kompanija radi na temu LGBT prava. Mi smo u startu imali teži ulazak u kompanije, ali dobra vest je što sada imamo kompanije s kojima radimo i to je velika stvar. To je proces koji i dalje teče i u potrazi smo i za drugim firmama sa kojima ćemo raditi. Bitno je da se ovo svede na lokalni nivo i da LGBT osobe koje rade van Novog Sada i Beograda, u malim preduzećima, budu zaštićene”, kaže Velimir Milošev.
On ističe i da su LGBTQI+ mlade osobe ugroženije od ostatka mladih zbog svog nepovoljnijeg položaja na tržištu rada. Oni prepoznaju preduzetništvo kao nešto što će ih izbaviti iz ciklusa siromaštva. Prema istraživanju grupe IZAĐI, 70 odsto mladih zainteresovano je da se bavi preduzetništvom.
OBRATI PAŽNJU
Kada je reč o zaštiti radnih prava LGBTQ+ osoba, Dea Nini iz Albanije i Elena Petrovska iz Severne Makedonije saglasne su da zemlje Zapadnog Balkana generalno imaju dobre zakonske okvire za zaštitu od diskriminacije, ali je neophodna njihova dosledna primena u radnom okruženju. Kako kažu, sindikati i kolektivno pregovaranje mogu takođe imati značajnu ulogu u kreiranju inkluzvnog radnog okruženja. Radnici i radnice moraju razumeti kako su antidiskriminatorne mere primenjene u njihovim firmama i kome se mogu obratiti ukoliko dožive diskriminaciju.
"Kolektivni ugovori bi trebalo da sadrže odredbe o ravnopravnosti u kojima se ističe da je na radnom mestu zabranjena svaka diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, rodnog identiteta i rodnih karakteristika. Moramo raditi sa sindikatima, sa kompanijama i sa državom kako bismo uspostavili dobre inkluzivne politike koje funkcionišu", kaže Elena.
"Uloga sindikata je da garantuju bolju primenu antidiskriminacionog okvira na radnom mestu, bolje rešavanje slučajeva diskriminacije i bolje uslove na radnom mestu, a na osnovu specifičnih potreba određenih zajednica. Tu spadaju i odredbe u pogledu porodiljskog odsustva za žene koje su u vezi sa drugim ženama, roditeljsko odsustvo za očeve koji su u istopolnim vezama i jednak tretman za decu rođenu iz istopolnih zajednica", zaključuje Dea Nini.
Celu epizodu Rodnopravnosti možete poslušati u plejeru:
Irena Čučković
