Društvo
Bez rodne ravnopravnosti gubimo potencijal polovine društva
Stavovi, tvrdnje i dezinformacije koji se suprotstavljaju rodnoj ravnopravnosti, odnosno jednom rečju - antirodni narativi, u Srbiji su zastupljeni i u mejnstrim medijima i na društvenim mrežama, pokazalo je najnovije istraživanje Mreže za izveštavanje o različitosti.
Foto: Unsplash
Kako bismo uopšte razumeli šta su antirodni narativi i zbog čega mogu biti opasni, najpre moramo definisati pojam roda, kaže istraživačica u oblasti studija roda Nađa Bobičić.
“Rod je termin koji se najčešće koristi da objasni taj aspekt našeg identiteta koji se tiče rodnih uloga. Dakle, u ovom našem društvu očekuje se da postoje samo dva roda - muški i ženski, koji se ponašaju i oblače na određeni način. Na primer, muškarci ne smeju da plaču i pokazuju slabosti, a od žena se očekuje da rade kućne poslove. To su neke stereotipne ideje o tome šta su muškarci i žene. Sa druge strane, termin roda se takođe može odnositi na seksualnost, u smislu da su u toj podeli na muško i žensko prihvaćene samo one seksualnosti koje su heteroseksualne. A u praksi vidimo da to nije tako i da ljubav ima razne boje”, kaže Bobičić.
Šta bi onda bio antirod? Antirod bi, u krajnjem slučaju, bilo sve ono što je protiv rodne ravnopravnosti u najširem smislu - one koja se tiče naših identiteta, društvenih uloga, podele rada i svih tih različitih boja seksualnosti, objašnjava Bobičić.
U antirodne narative spadaju i stavovi i tvrdnje, ali i dezinformacije kojima se na različite načine podrivaju seksualna i reproduktivna prava žena i prava LGBT zajednice. Antropološkinja i istraživačica u oblasti roda Slobodanka Dekić kaže da oni i te kako mogu uticati na zvanične državne politike, navodeći neke nedavne primere u Evropi.
“Setimo se svega što se dešavalo u Poljskoj 2020. i 2021. godine, kada je upravo pod uticajem antirodnih i konzervativnih organizacija poljska vlada pooštrila zakonsku regulaciju abortusa, praktično ga zabranivši u svim situacijama. Dakle, sa jedne strane ono što je za njih problematično su seksualna i reproduktivna prava žena. Veoma su fokusirani na pronatalne populacione mere, što praktično znači da se kompletna socijalna politika usmerava na zaštitu tradicionalne porodice i na povećanje stope nataliteta, dok se neke druge populacione mere, koje su takođe važne, ignorišu ili napadaju. To su neki glavni aspekti antirodnih politika. Sa druge strane, problem je i njihovo pozicioniranje u odnosu na LGBT prava”, objašnjava Dekić.
Nedavna istraživanja pokazuju da su antirodni narativi, odnosno stavovi i sadržaji koji se suprotstavljaju rodnoj ravnopravnosti, u medijima u Srbiji i te kako prisutni. Mreža za izveštavanje o različitosti sprovodi monitoring štetnog govora u medijima na Zapadnom Balkanu od početka 2021. godine, a nedavno su objavljeni rezultati drugog ciklusa ovog istraživanja, koji obuhvata period od maja 2022. do kraja 2023. godine. U ovom periodu u mejnstrim medijima i na društvenim mrežama zabeleženo je 113 slučajeva štetnog govora, priča jedna od autorki istraživanja i monitorka medija u Institutu za medije i različitosti Zapadni Balkan Anja Anđušić.
"Taj broj od 113 zabeleženih slučajeva u Srbiji gotovo sigurno ne pokriva sve slučajeve govora mržnje u medijima u tom periodu, ali, mi se više fokusiramo na kvalitativnu analizu i više nam znači da uočimo slučajeve koji su najviše zaokupirali pažnju javnosti, te koji su samim tim i najštetniji. Onda se možemo baviti dubinskom analizom pojedinačnih slučajeva", kaže Anja Anđušić.
Anja Anđušić
Od ukupnog broja zabeleženih slučajeva diskriminatornog govora u istraživanju Mreže za izveštavanje o različitosti, čak četvrtina se odnosila na antirodne narative, odnosno, stavove i tvrdnje protiv rodne ravnopravnosti, feminizma, LGBT prava i slično.
"To su uglavnom neke konzerativne desničarske grupe ili političke strane koje zagovaraju da rod ne postoji kao društvena kategorija, već da postoji samo pol. Bilo kakvo pominjanje roda i rodnog konteksta doživljavaju kao neku rodnu ideologiju koja je deo nekih zapadnih vrednosti koje su, naravno, u suprotnosti sa nama najvažnijim tradicionalnim vrednostima. Ono što je takođe bitno naglasiti je da su antirodni narativi targetirali u isto vreme i žene i LGBT zajednicu. Oni su se provlačili i tokom negativne kampanje protiv Europrajda 2022. godine, ali isto tako, kad god se pomene neki pomak u borbi za ženska prava, kao što je to slučaj sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i rodno senzitivnim jezikom", navodi Anja.
U istraživanju su takođe uočeni sadržaji u kojima se negiraju feministička borba i zasluge feminizma za prava koja žene danas imaju. Nađa Bobičić objašnjava da ovakvi sadržaji mogu biti opasni po rodnu ravnopravnost u društvu, jer svode žene na pasivnu ulogu onih koje su uvek u pozadini i ograničene na privatni prostor.
"Mi znamo istoriju ženske borbe i emancipacije i kako su se žene borile za pravo na obrazovanje, pa su se u Drugom svetskom ratu borile protiv fašizma, pa onda i nakon toga radile na izgradnji zemlje... I onda, kad nam se prikaže kompleksnost tih ženskih borbi i truda, vidimo da su naše pretkinje bile mnogo naprednije nego što nam se govori. Često nam govore o 'našim bakama u tradicionalnoj porodici', a mi vidimo da su naše bake žene koje su odrastale 50-ih i 60-ih godina, kada smo imali najveći korak u emancipaciji žena na ovim prostorima i kada su one bile jedne od najnaprednijih žena, globalno. A nama to niko neće reći, jer, kad nekom izbrišete istoriju, to je jedan od načina da ih držite u podređenom položaju", ističe Nađa.
Još jedna specifičnost koja je uočena u istraživanju Mreže za izveštavanje o različitosti jeste da su žene često dvostruko ugrožena grupa. Odnosno, one mogu biti meta govora mržnje i kao žene, ali i kao pripadnice neke manjinske grupe.
"Oko 18 odsto ukupnih slučajeva štetnog govora čine slučajevi targetiranja na osnovu višestrukih identiteta, gde se, na primer, političarke ili aktivistkinje targetiraju i zbog posla koji rade i svog aktivizma, ali i zbog toga što su žene. Naravno, to važi i za druge kategorije. Imali smo slučaj tokom protesta 'Srbija protiv nasilja' gde je jedan aktivista bio targetiran zbog svoje seksualne orijentacije. To se dešava i sa etnicitetom i sa drugim kategorijama, ali zaista je rod nešto o čemu se najviše priča i zbog toga imamo i najviše mržnje koja je u stvari usmerena na rodni identitet", kaže Anja Anđušić.
OBRATI PAŽNJU
Kada govorimo o istorijskom kontekstu razvoja i širenja antirodnih narativa u Srbiji, Nađa Bobičić objašnjava da u Srbiji možemo vrlo jasno pratiti kako su se oni razvijali od 1990-ih i ko su bili akteri odgovorni za njihovo širenje.
"Znamo da je crkva u socijalizmu bila institucija svedena na svoju pravu meru, odnosno, da je religioznost pitanje svakog od nas individualno, a država je bila sekularna. Međutim, od 1990-ih, sa dolaskom novih kapitalističkih elita, njima su i crkvene elite poslužile kao dobar saveznik. Tokom devedesetih se pojavljuju inicijative da se ograniči ili ukine pravo na abortus. Takođe, 1990-ih se pojavljuje taj termin bela kuga, kojim je argumentovano da srpska nacija rađa manje dece, pa je zbog toga ugrožena od strane drugih nacionalnosti. Od 2000-ih polako počinje sve više da bude vidljiva LGBT zajednica i ta zajednica se više konsoliduje, ali, oni se i dalje bore za neka od osnovnih prava. Sa druge strane, imamo i antirodne diskurse protiv seksualne ravnopravnosti, odnosno protiv prava na slobodu izbora sa kim želite da budete", priča Nađa.
I antropološkinja Slobodanka Dekić kaže da su antirodni narativi danas više fokusirani na prava LGBT osoba nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija.
"Mislim da je za savremene konzervativne politike specifično protivljenje rodu kao jednom pojmu koji posmatraju kao pokušaj negiranja bioloških razlika između muškog i ženskog pola. U fokusu ovih politika danas se često nalaze pitanja vezana za poziciju transrodnih osoba i nebinarnih osoba, iako oni koriste pojam roda kao jedan sveobuhvatni pojam kojim se označava sve ono što ne valja u savremenom društvu”, kaže naša sagovornica.
Istraživačica u oblasti studija roda Nađa Bobičić kaže da od 2010. godine imamo ono što se danas naziva antirodnim pokretima u najužem smislu. To su pokreti koji, između ostalog, govore o rodnoj ideologiji i ugroženosti tradicionalne porodice.
"U Srbiji se to dešava pod uticajem ruskog zaokreta udesno, a od 2010-ih sve više i ruske pravoslave crkve, sa jedne strane. Sa druge strane, vidimo da antirodni akteri u Srbiji neće imati problem da se pozovu na Trampa onda kada on i njegova konzervativna politika napadaju na pravo slobode odlučivanja u institucijama SAD. To je neka najnovija struja koja bi se mogla nazvati antirodnim pokretima jer doslovce koristi tu terminologiju, gde pojmovi roda i rodne ravnopravnosti ulaze u žižu desničarskog diskursa", kaže Nađa Bobičić.
Nađa Bobičić, foto: Nemanja Knežević
Slobodanka Dekić navodi i da u nekim zemljama Evrope antirodne politike postaju mejnstrim, odnosno nešto što propagiraju zvanične državne politike.
"Na primer, u Mađarskoj su antirodne i konzervativne politike praktično deo zvaničnih socijalnih mera koje država kreira i sprovodi. Na neki način tome svedočimo i u Srbiji. Mislim da smo najbliže tome bili dok je politička partija Dveri bila u Skupštini Srbije. Oni su čak imali i neke konkretne aktivnosti u vezi sa menjanjem sadržaja u udžbenicima, a podneli su i deklaraciju za zabranu homoseksualne propagande. Međutim, videli smo da na prošlim izborima nisu prešli cenzus. Mislim da to možda može nešto da nam govori o specifičnostima našeg konteksta, koji ipak nije isti kao na zapadu", smatra Slobodanka Dekić.
Istraživanje Mreže za izveštavanje o različitosti pokazalo je i da antirodni narativi često dolaze iz redova klerika ili su podržani sa njihove strane. U našem kontekstu primećujemo da je pitanje rodno senzitivnog jezika jedna od tema oko kojih se Srpska pravoslavna crkva često oglašava. Nađa Bobičić kaže da odgovor možemo tražiti na simboličkom nivou.
"Dakle, sve što je progresivno, sve što će žene da izvuče iz tog prostora kuće ili tradicionalne uloge, crkva predstavlja kao problematično i pokušava da ograniči rodnu ravnopravnost. U Srbiji sada deluje kao da je to prebačeno na pitanje rodno ravnopravnog jezika, kao simboličko polje gde je postignut nekakav napredak. Ta tema je simbolički pogodna jer može da uključi različite desne aktere i ona je sada suštinski ispražnjena od lingivističkog sadržaja i značenja”, smatra Nađa.
Anja Anđušić ističe da je posebno opasno kada diskrimatorni sadržaji dolaze od javnih funkcionera, medija i medijskih ličnosti, jer je i njihov uticaj na javno mnenje daleko veći.
"Oni se predstavljaju kao predvodnici i njihove reči mnogo više odjeknu nego kada neko ko nema takav položaj u društvu kaže istu stvar. Istraživanje nam je pokazalo da su oni najčešći izvor govora mržnje - u 35 odsto slučajeva su to mediji i medijski radnici, a u 30 odsto slučajeva su javni funkcioneri i političari. To su upravo ti ljudi čije reči najviše odjeknu i zato su možda i štetnije nego kada imamo neki hejt komentar na mrežama koji nema neku vidljivost”, smatra Anja.
Ipak, društvene mreže su problematične jer je mnogo teže kontrolisati sadržaj na njima.
"Za govor mržnje na mrežama je specifično da se jako brzo širi, tako da jedna objava često može da proizvede još stotine istih takvih komentara. Jako je teško boriti se protiv takvog govora mržnje na mrežama, jer META kao jedna od najvećih platformi nema na srpskom jeziku razvijeno automatsko uklanjanje govora mržnje, nego postoje organizacije za ljudska prava koje su trusted partners, što znači da imaju pristup posebnoj platformi na kojoj mogu da prijavljuju govor mržnje. To se opet svodi na par ljudi koji rade rudarski posao i moraju da prijavljuju sve to da bi neko odreagovao i uklonio takav sadržaj. Naravno, sadržaji na društvenim mrežama često podležu kršenju nekih zakona u našoj zemlji, ali to je opet dugotrajan proces i ljudi se retko odlučuju da pokrenu takve procese”, priča Anja Anđušić.
Kada ne možemo kontrolisati kojim sadržajima ćemo biti izloženi na mrežama, važno je da znamo kako ćemo se prema njima odnositi. Zbog toga Nađa Bobičić naglašava važnost uvođenja predmeta koji se bave kritičkim promišljanjem sadržaja u obrazovni sistem.
"Svakako mislim da tu ulogu treba da odigraju predmeti koji se bave građanskim vaspitanjem i kritičkom analizom tekstova. I u okviru srpskog jezika i književnosti kao obaveznog predmeta može da se uči kritičko čitanje. Poenta je da se mladima kroz različite predmete daju alati kojima mogu da kontekstualizuju sadržaje na koje nailaze na internetu, ali i da razumeju zašto je bitna rodna ravnopravnost i da, ukoliko nema rodne ravnopravnosti, gubimo potencijal polovine društva. Ako se žene svedu samo na privatnu sferu, društvo bi bilo u enormnim gubicima, ne mogu ni da zamislim šta bi to sve značilo”, ističe Nađa Bobičić.
Celu epizodu Rodnopravnosti poslušajte u plejeru:
Irena Čučković
