Izletišta nam trebaju i posle Prvog maja

Po tradiciji, prosečan stanovnik Balkana prvog maja prepakuje sadržaj frižidera u friz torbu, uzme sekiru u ruke i krene u šumu da raspali vatru i u prirodi pripremi ručak. I u tome nema ničeg lošeg. Boravak u prirodi je dobar za naše zdravlje. I fizičko i mentalno. Dobro je s vremena na vreme pobeći iz urbanih sredina i odmoriti se okružen zelenilom, ali to zelenilo treba da ostane oaza i za druge dane, a ne samo za prvomajske praznike.

"Molimo sve posetioce da ne ostavljaju svoj trag u prirodi ostavljanjem otpada, već odgovornim ponašanjem, na prvom mestu tako što će nakon svog boravka odložiti smeće u zatvorene kese i poneti sa sobom do najbliže kante ili kontejnera. Vatra sme da se loži samo na za to označenim mestima. Od izuzetne važnosti je napomena da se vatra nakon upotrebe mora obavezno ugasiti. Nije dozvoljen ulazak, niti bilo kakva aktivnost u područjima prvog stepena zaštite, koja su posebno obeležena. Vatrogasne brigade biće u stanju pripravnosti, kontrola ponašanja biće na maksimalnom nivou, a svaka neodgovornost biće prijavljena i kažnjena”, svake godine naglašava Nacionalni park Fruška gora.

Bez obzira na ova upozorenja, godinama unazad, posle prvomajskih praznika na društvenim mrežama osvanu fotografije uništene prirode i gomile smeća koje ostaju pored reka, u šumama i na livadama, kada se izletnici vrate svojim kućama. Javna preduzeća koja brinu o našim nacionalnim parkovima, kao i komunalna preduzeća, opomnju izletnike da za sobom pokupe smeće, postavljaju dodatne kontejnere, dele izletnicima kese za otpatke i objašnjavaju im gde da ih kasnije odlože, ali to ima vrlo malo efekta.

Iza izletnika ostaju razbacani plastični tanjiri i pribor za jednokratnu upotrebu, čaše i flaše, kese, ambalaža od slatkiša, vlažnih maramica i mnogo drugog plastičnog otpada koji, ukoliko ga neko drugi ne pokupi, ostaje u prirodi stoninama godina. Dakle, ono što za nas predstavlja prijatan ručak na otvorenom, za prirodu je ekološka katastrofa. Tim tempom, ne samo da će nam nestati mesta za odmor u prirodi, koje pretvaramo u divlje deponije, već nanosimo štetu biljnom i životinjskom svetu i zagađujemo zemljište i vodu.

Da bi se plastična ambalaža razgradila u prirodi potrebno je da prođe hiljadu godina, limenkama je potrebno do 200 godina, a mogu u potpunosti da se recikliraju, kao i staklo, koje se u prirodi ne razgrađuje.

Globalno nagomilavanje plastike u prirodi je sve veći problem. Procenjeno je da je od pedesetih godina prošlog veka pa do sada u svetu proizvedeno oko 8.3 milijarde tona plastike. Više od polovine te plastike završilo je na deponiji ili u prirodi, gde će se razlagati tokom dugog vremenskog perioda. Kako bismo zaštitili prirodnu okolinu, od velikog značaja je svest pojedinca o štetnosti plastike, preispitivanje i promena naših navika, kao i prilagođavanje stila života.

Ali, nije problem samo plastika koja se najduže razgrađuje. Možemo mi plastični pribor zameniti drvenim, plastične čaše papirnim, a tanjire kartonskim, ali to i dalje nije izgovor da ostavljamo smeće za sobom. Potrebno je da postanemo odgovorni prema životnoj sredini i da ne ostavljamo otpad za sobom.

I sve to zvuči kao nešto što se ponavlja maloj deci svakodnevno i kada to čujemo trebalo bi da to bude nešto što znamo, nešto što nam je duboko usađeno u podsvest i nešto što ne radimo. Ali ipak nije tako. Možda je ipak rešenje u kaznama.

Alma Kovčić