Uznemirujuće pun mesec

Novosadska spisateljica Vitomirka Trebovac pre nekoliko dana objavila je treću zbirku pesama, za izdavačku kuću Lom. Nakon zbirke "Plavo u boji" iz 2012. godine i "Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni" iz 2017, ljubiteljima poezije sada je dostupna knjiga pod nazivom "Dani punog meseca". Kroz stihove, njenim očima, svet i okolina koja je okružuje biće jasna svakom ko pročita bilo koju od ponuđenih pesama. Upoznajući pesnikinju do same srži shvatićemo da smo neku sličnu ili istu situaciju sigurno doživeli. Samo nismo znali tako lepo i iskreno da je opišemo.

Kakav svet oktriva pun mesec?

Uznemirujući, u najmanju ruku. Meni je pun mesec asocijacija na nešto lepo, ne samo na teško, iako većinu asocira na neku težinu i komplikaciju. Meni je pun mesec lep, baš je bio pre neki dan i bio je divan, užaren. Dani su punog meseca, ne samo noći. Sve teme su iz života, one jednostavno izviru iz rutine dana.

Veoma je malo informacija o tebi na internetu, iako ti je ovo već treća knjiga. Kada pogledaš unazad, kako gledaš ne prethodne dve?

Prvu knjigu "Plavo u boji" je objavio Škart pre nekih osam godina i nju nekako doživaljavam kao simpatičnu. Ima tu dobrih pesama, ali to je mala zbirka, od nekih 30 pesama. Mislim da ozbiljna knjiga mora da ima bar 50 pesama. Ove prethodna iz 2017. godine je već ozbiljnija. Ova najnovija bi trebalo da je najozbiljnija (smeh), valjda je to i normalno. 

Čini se da je život tema koja preovlađuje u svim tvojim knjigama?

Mislim da su i teme u najnovijoj knjizi takođe malo drugačije. Rekla bih da su dosta mračnije i da tek sada to osvešćujem. Razlog je verovatno u činjenici da je i život dosta mračniji, društvo, okolnosti u kojima živimo, sve se to dosta promenilo na gore u poslednje tri godine. Verovatno je i to odraz stvari u pesmama. 

Kako pišeš pesme? Izađu odjednom ili ih čitaš i vremenom dorađuješ?

Glavna ideja i neko osećanje koje imam, to uvek dođe u sekundi. Nekad to bude samo jedna reč ili rečenica i to je neko primarno osećanje. Na tome kasnije radim, ali uvek krećem od te jedne, početne stvari. Nakon toga sednem, koncipiram, tražim neki ritam i vremenom pesmu formiram. Ispadne da stvorim nekoliko pesama mesečno. Nakon toga, još barem godinu ili dve, čitam jednom nedeljno to što sam napisala i stalno klešem. Ubacujem, izbacujem, dok ne dođem do oblika koji mi je dobar. Pesma mora da teče, da nešto kaže i da u njoj nema ništa suvišno. To je ono što očekujem od pesme koju napišem.

Ne mora da se rimuje?

Ne. Iako sam pomislila da bi bilo interesantno da napišem nešto rimovano, možda ću u budućnosti nešto tako i pisati, ali zasad ne mora da se rimuje.

Kažu da umetnik mora da ostavi deo sebe u delu. U tvojim pesmama ima mnogo tebe, a ima li nečega što bi želela da budeš?

Nisam mislila o tome šta bih želela da budem. Mislim, ima jako puno toga što bih želela da budem, puno interesovanja, ali toga u mojoj poeziji nema. Tu sam ono što jesam. Mislim da sam tu jedino bez ikakvih ograda i granica u životu. Idem do kraja, bez ikakvih racionalnih orgada. U pesmi je sve organsko. Sve ide kako trba da ide.

Kako savetuješ ljudima da pronađu svog omiljenog pesnika?

Ako neko voli da čita poeziju, pretpostavljam da će sam naći put. Mora da kopa, da traži i nađe senzibilitet koji mu paše. Nema tu nekog posebnog recepta. Kao i u drugim stvarima, tako i u poeziji, da bismo nešto zavoleli moramo da upoznamo. Da bi neko istinski voleo poeziju, mislim da mora mnogo da je čita. Jedino tako će doći do određenog stila, pesnika, epohe.

Svakodnevno si okružena knjigama, koliko drugi pesnici utiču na tebe i tvoj stil?

Oduvek sam čitala mnogo i ne mogu da kažem da neko direktno utiče na moj stil ili da se na nešto ugledam. Mislim da me više inspirišu stvari. Nekad pročitam neki roman, a jedna reč me inspiriše i dovede do neke pesme. Sve me inspiriše. Život, najviše, naravno i književnost. Čitam puno, pa je sigurno da nešto iz tih knjga i crpim.

Hoćeš li se u narednom periodu zadržati na pesmama ili ćeš, možda, promeniti stil i napisati neki roman?

Zaista ne znam, valjda će to ići prema onom, već pomenutom, normalnom razvoju. Sigurno je da ću pisati i neku prozu, pošto to neko vreme i radim. Već godinama pišem kratke priče. Što se romana tiče, ko zna. Moguće je i to, ima šanse. Svakako to neće biti skoro, pošto ne umem brzo da pišem. Kod mene je sve to neki proces, inspiracija dolazi kako dolazi i to je moj način rada. Svakako će za nešto novo biti potrebno još par godina.

Jovan Vanja Marjanović

Foto: Ksenija Vukašinović