Mora da te loži posao koji radiš

Marina Milanović je grafička dizajnerka iz Novog Sada, predaje na beogradskom FMK i autorka je velikog broja radova. Zajedno sa pesnikinjom Vitomirkom Trebovac bila je deo ovogodišnjeg Kaleidoskopa kulture, u Nedelji vizuelne umetnosti, gde se publici predstavila izložbom "Dani punog Meseca", kao i jednom vrstom predavanja ili kursa pod nazivom "Radna sveska", namenjenog mladim umetnicima. 

"Vitomirka Trebovac i ja već dugo razgovaramo na temu naše saradnje. Prišla sam joj kao fan njene poezije, viđale smo se skoro svakodnevno jer je ona ugalvnom na radnom mestu u knjižari Bulevar Books knjižari. Često smo pričale i razmišljale o tome kako bismo i šta mogle da uradimo zajedno. Naišao je konkurs Fondacije za Kaleidoskop kulture, iako sam lično imala neku vrstu otklona i animoziteta prema tome, rešile smo nešto da ponudimo, jer, na kraju dana, ovo je ipak naš grad. Dogovorile smo se za dva projekta, svaka od nas je nosilac po jednog. Jedno je izložba koja se zove "Dani punog Meseca", naravno prema naslovu njene knjige, a drugi projekat koji se zvao "Radna sveska" bio je vezan za radionicu, koja je trajala četiri dana po četiri sata", ispričala nam je Marina na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako je izgledala "Radna sveska"?

"Radnu svesku" smo preinačile u neku vrstu našeg kolektiva. Sve je počelo da se širi, ali ono što je vezano za Kaleidoskop ipak je bilo osmišljeno za naš grad, našu decu, studente, đake, mlade Novosađane. Sam događaj je bio planiran za studente raznih usmerenja i fakulteta, imali smo čak i srednjoškolce, a cela ideja je bila da im pokažimo kako se pravi samizdat. Šta bi to u praksi značilo? Pa da ne moraš da čekaš neku izdavačku kuću, da te pozove neka galerija, nego da sam napraviš sve. Od početne ideje, skeniranja, fotošopa, indizajna i na kraju da odštampaš samu publikaciju ili fanzin za sebe i da možeš da šeruješ sa kim god hoćeš. Ceo ivent je bio u Eđšegu i bio je deo vizuelne nedelje u sklopu Kaleidoskopa. Zanimljivo je da smo odmah uspostavili odličnu komunikaciju sa polaznicima. Iako su u pitanju mahom dvadesetogošinjaci, pokazalo se da su veoma obrazovani i odmah smo mogli da razgovaramo sa njima o zanimljivim, ali ozbiljnim temama. Bilo je reči o njima bliskoj mim (meme) kulturi, ali smo se složili da je to neka savremena "dada". Na sve ideje oni su odgovorili ilustracijama, tekstom, fotografijom i raznim drugim načinima na koje oni posmatraju mim. Nije to toliko ni bio mim, koliko je bila ta poetika. Takođe, zanimlivo je bilo kako su svi prišli tome kroz neku vrstu sopstvene poetske strukture. Znali su šta rade.

Kako ti se sve zajedno čini Kaleidoskop kulture?

Često razgovaram s ljudima o celom Kaleidoskopu i mnogi dođu do zaključka da ne znaju gde, kada, zašto! To ja najčešći komentar. Imamo program koji se dešava, uz vizuelni identitet koji je često konfuzan. Srela sam prijateljicu koja mi je rekla da ne zna gde je naša izložba, prosto se izgubila od istog fonta i prezentacije. Ok, ja volim da stvari budu uniformisane, to je cool, ali sam ipak za to da taj vizuelni identitet podrži sadržaj, a ne da mi budemo deo identiteta koji je realno dosta bled, koji postoji već par godina, ali je sve bleđi i bleđi. Struktura postoji, korsti se bezserifni font koji je sada u modi, ali mi ipak smeta što se ne ističe toliko sadržaj koliko vizuelni identitet. Zbog toga se često dobiju šture informacije, ili nikakve, o određenom događaju. Generalno, događaji su dobri, dešavaju se, ali je problem u tome što sam ja, sa svojim privatnim instagram profilom, dostigla veći rič nego sa Fondacijom. Oni bi trebalo da imaju veliki komjuniti koji su okupili poslednjih godina, koji im veruje. To je, na kraju krajeva i suština grafičkog dizajna.

Kako su se srele dve umetnosti, poezija i vizuelna umetnost?

Tema i određena poetska slika koju Vita razvija jeste nešto čime se ja bavim u svom radu i na svoj način, ali kroz ilustraciju, grafički dizajn i uopšte kroz vizuelne umetnosti. Dok ona sve to prosto savršeno sažima u njene stihove i to je tačka u kojoj smo se nas dve susrele. Zato smo se tako lako našle u prostoru, ja sam ušla na svoja vrata, a ona na svoja. To jeste slična poetska slika, zato je to tačka u kojoj smo se našle. Kod Vitomirke je taj naboj veoma jak, a u isto vreme jako čist. Jednom je rekla da nikada ne treba pisati iz frustracije. Smatram da nikada ne treba ni crtati iz frustracije, da se na određeni način očistimo, što često govorim i mojim studentima, da dovedemo to do umetničkog izraza koji je očišćen od emotivnih frustracija. Meni strašno prija ta vrsta očišćenosti preko kojoj i ona ide, ne samo u stvaranju već i u životu.

Kako sve to prenosiš studentima, koliko tebe ima u njihovim radovima?

To jeste jedna ogromna zamka. Često sam to mogla da vidim. Profesori produkuju kroz studente neke male verzije njih samih. Kad to ugledam, trudim se da ih ponovo pitam zašto, iako sam je predavač tek godinu dana i verujem da će se to tek dešavati. Iako je atmosfera na beogradskom FMK malo drugačija nego u Novom Sadu i na našoj Akademiji koju sam i ja završila. Tamo nije izraženo "bolovanje" od tradicije, ne pravi se fama od toga da je to visokoškolska ustanova koju je jako teško upisati, nisam još zapazila tu vrstu elitizma i snobizma koju novosadska akademija ima. Za sada mislim da imam dobru komunikaciju sa studentima, kada im uputim kritiku moram da je argumentujem i mislim da je to način da student shvati kojim putem treba da ide.

Nekad je delovalo da samo bavljenje dizajnom nije preterano isplativo, kao budući posao. Danas to ipak izgleda dosta dguračije. Šta može da radi budući dizajner?

Svi koji su stigli do poslednjeg ispita na fakultetu pitaju se isto. To je arhetip. Čovek boluje od toga da pripada nečemu, da nađe zbirno mesto. Ja sam nakon završetka redovnih upisala master studije, koje su mi se smučile nakon godinu dana, jer sam shvatila da sam samo želela da produžim svoj život studneta, da i dalje imam pokaznu i dobijem stipendiju. Nakon toga sam donela odluku da u narednom periodu treba da prođem sve. To je posao od 9 do 17, freelance, radila sam i u Svetinoj gimnaziji, kao zamena. To je bilo veoma zanimljivo, pošto ta gimnazija ima jako puno učenika i imala sam osećaj da svaki dan nastupam. Bukvalno šoutajm! Bilo je zanimljivo jer sam znala da je to eksperiment, da ima svoj kraj, na kraju polugodišta sam dala ocene i paljba (smeh). Privlačio me je pedagoški posao, ali rad u srednjoj školi je na niovu psihoiloškog eksperimenta sa samim sobom. Radila sam i u dizajn studiju, gde sam posle osam meseci dobila nervni slom. Osim posla, nisam imala vremena za običan život. Mnogo stvari se promenilo, mogućnosti su zaista velike, ali ono što je mene održavalo je moj autorski rad. To je moja borba da nakon radnog vremena održim svoj stav i estetiku.

Tvoj rad je dostupan na socijalnim mrežama, imaš mnogo poštovalaca i pratilaca. Vidim da ima dosta prirode, kako stižeš do ideje, inspiracije? Planinarenje ili nešto drugo?

O da, da. Prirode ima dosta i sve je to krenulo pre više od 15 godina. To je kontinuitet koji me je održao, to je ona vatra koja vam stalno tinja i daje doslednost. Nakon srednje grafičke rešila sam da će to biti moj život, jer sam shvatila da me to loži. Mora nešto da vas loži u životu, bez obzira da li ste za to plaćeni tri dinara ili milione. Morate to da radite sa ogromnom ljubavlju u sebi. Imala sam sreću da mi u školi predaje profesorka Danica Jovanović, koja mi je dala osnovne informacije oko Adobe programa, ali mi je dala poverenje i podršku. To mi je bilo sasvim dovoljno da krenem. A kada sam krenula, što sam više radila više mi je stvari dolazilo. Mora inspiraciju u radu da vas zatekne. Ako pijete pivo, otpadate i čekate da vas grune inspiracija, to je dosta romantično, ali u nekon ozbiljnom svetu to nije put. Mora non stop da se istražuje, pronalaze novi materijali, veština se stiče, ona neće doći sama od sebe.

Veliki trenutak svojevrsne valorizacije moga rad bilo je upisivanje akademije. Bio je to veliki vetar u leđa i potvrda da moj rad i svet ima nade. Kako sam iz Veternika, put do Akademije autobusom traje oko sat vremena, toliko naravno i povratak, nosila sam moje sveste svuda sa sobom i bilo kakve brzosušeće materijale i na njima radila. Navikla sam da uzimam određene stvari iz života i da u tome vidim neku lepotu, neke sekvence. A teme? Teme su jedan ogroman put. To je sve što me u tom trenutku fascinira. Tačno može da se vidi u kom momentu se družim sa određenim ljudima. Priroda kao arhitektura se kod mene javlja poslednjih nekoliko godina. Moj prijatelj Dejan, koji je arhitekta i koji o tome jako puno prča, uticao je na mene i moj rad. Priroda. Pa nisam neki planinar, odem na planinu i zovem taksi da dođe po mene (smeh). Zapravo prirodu dodajem u neki moj izmišljeni svet.

Marinino gostovanje u emisiji Dnevna Soba može poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija