Tijana Kabić: Maratonka i DJ u jednoj osobi

Ozbiljno bavljenje sportom, makar to bilo i na rekreativnom ili poluprofesionalnom nivou, zahteva mnogo rada, vremena, organizacije života, samim tim i dosta odricanja. Obično se kaže da sportisti moraju rano da idu na spavanje, redovno se i zdravo hrane i generalno vode uredan život. Da li bilo kakav noćni posao, ili hobi, isključuje ozbiljno bavljenje sportom? Ne! Ali morate biti Tijana Kabić, sobmorska dugoprugašica, koja je uz odlične rezultate na stazama širom sveta, već više od deceniju uspešno gradi karijeru DJ-a i nastupa u popularnim klubovima i na najprestižnijim festivalima u regionu. Uz sve to, Tijana redovno obavlja svoj posao psihološkinje, što je njeno profesionalno usmerenje.

Godina i trkačka sezona se bliže kraju, koliko si zadovoljna svojim trkačkim nastupima?

Ova godina je za mene bila više nego uspešna, s obzirom na to da sam nedavno, krajem septembra, istrčala maraton u Berlinu, moj 14. u karijeri. Tu sam istrčala lični rekord, koji je ujedno i rekord grada Sombora u maratonu, u ženskoj konkurenciji. Osim toga, ove godine sam imala tu sreću, čast i zadovoljstvo da istrčim i Bostonski maraton, najpoznatiji, ali i najstariji svetski maraton. Za nastup na tom maratonu potrebna je i norma, ne može baš svako da se prijavi i kaže se da je to olimpijada za nas rekreativce. Uspela sam i da osvojim bronzu na 5.000 metara u konkurenciji seniorki na našem državnom prvenstvu. Bilo je tu još postolja, ali ovo bih izdvojila kao nešto najznačajnije u ovoj sezoni.

Retko se sreću trkači koji trče sve distance dugih pruga, kako ti polazi za rukom da se takmičiš od trka na pet kilometara do maratona?

Sebe smatram maratonkom, odnosno, distanca od 42,2 kilometara je disciplina koju najviše volim. Pratim staru školu trčanja koja kaže da ne treba da se trči više dva maratona godišnje, iako postoje trkači koji trče i znatno više od toga. Rezultatski to nije izvodljivo, prilično je iscrpljujuće i treba vremena da se telo oporavi. Maraton je moja omiljena disciplina, a u sklopu priprema često trčim i kraće distance, od pet kilometara pa na dalje. Zanimljivo je da sam ove godine polumaratona istrčala možda jedan ili dva, jer je sve bilo podređeno pripremama za ova dva maratona.

Sombor je definitivno sportski grad, posebno atletski. Kako se stvorila ekipa od ozbiljnih ateltičara do rekreativaca u vašem gradu?

Da, ima baš dosta ljudi koji se bave trčanjem u Somboru. Ja kažem da imam tu sreću da, čim izađem iz kuće, već sam na stazi i krenula sam sa trčanjem, za razliku od nekih većih gradova, poput Beograda, gde morate da se vozite do staze na kojoj trčite. Postoji atletski klub, AK Maraton, u kojem se aktivno radi sa decom i omladincima i koji je dosta uspešan, a imamo i sada već dva atletsko-rekreativna kluba u kojima ima dosta maratonaca i polumaratonca. U njima smo mi koji smo počeli da se bavimo trčanjem jer nas verovatno drma kriza srednjih godina (smeh). Ima nas dosta, većinom smo 30+ ili 40+ i svakim danom nas je sve više. Tu je i naš Somborski polumaraton i to je nešto na šta smo izuzetno ponosni, s obzirom da je to nezvanično najstarija ulična trka u zemlji. Odlično je organizovan, prilično masovan, bude oko 1.000 trkača, što je za naš grad veoma veliki zadatak u organizacionim smislu. 

Kako biraš na koju ćeš trku ići, za koju ćeš se prijaviti i pripremati?

S obzirom na to da je meni jako bitan rezultat, uglavnom biram one koje su ravne, brze i idealne za rezultat. Za sledeću godinu već imam isplanirana oba maratona, na proleće idem u Roterdam, koji je jedan od boljih, bržih, evropskih maratona. Kažu da je neverovatna, karnevalska atmosfera, nije tako veliki kao Berlin, gde je ove godine bilo 48.000 trkača, nešto je manji, ali je odličan za rekord. Plan je da sledeće godine u oktobru trčim Čikago maraton, na kojem je ove godine oboren svetski rekord, što znači da je staza brza. Tako i biram, pratim svetske rekorde (smeh). Takođe mi je važna atmosfera na stazi, podrška publike, muzika, tako da očekujem da će i u Retrdamu i u Čikagu biti sjajno.

Tvoj ovogodišnji rezultat je mnogo iznad nivoa jednog rekreativca?

Ove godine, u Berlinu, uspela sam da istrčim 3:04:38 što je čak i u muškoj konkurenciji, kada su u pitanju rekreativci zaista dobar rezultat. Granica od tri sata je nešto o čemu mnogi trkači samo maštaju. Prosečan rezultat u maratonu je iznad četiri sata, vremenski limit je šest sati. Na svetskom, profesionalnom nivou cilj je da se maraton istrči ispod dva sata u muškoj konkurenciji, dok je u ženskoj, za sada, ta granica svetskog rekorda još uvek iznad dva sata i 10 minuta. Kiptum, čovek koji je u Čikagu istrčao za sada najbrži maraton od dva sata i 38 sekundi prijavljen je i za Roterdam sledeće godine, pa neka on istrči ispod dva sata, a ja ispod tri i svi ćemo biti zadovoljni.

Šta radiš sa svim tim medaljama, da li ih samo staviš u fioku ili ti svaka medalja još uvek znači?

Da, još uvek mi znači, iako ih imam puno, jer medalju dobije svako ko istrči deonicu i to se smatra uspehom, što i jeste. Sem toga imam dosta pehara koji su za sada u dnevnoj sobi, mesta ponestaje (smeh) i moraću da smislim šta ću.

Za uspeh su potrebni preduslovi, zdrav način života i pre svega spavanje. Kako onda uspevaš da budeš DJ i trkačica?

Teško. I jedno i drugo su moja dva, preozbiljna hobija. Po struci sam inače psiholog, aktivno se bavim muzikom 13 godina, a trčanjem osam godina. Kada se pripremam za neku važnu trku ili maraton dešava se da odbijem svirku, pošto ne mogu sve da uklopim. Nespavanje je samo jedan od problema, bude tu i po koja čašica rakije ili piva i sve to ne deluje sjajno na formu i sam maraton. Kada se spremam za određenu trku, prilično sam disciplinovana i što se tiče ishrane, ali i spavanja i naravno treninga. Nije lako, ali i jedno i drugo volim i ne želim da se odreknem muzike zbog maratona, niti obrnuto. 

Kada se pripremaš na nastup, kako praviš odabir numera, sve spakuješ unapred ili radiš kako osećaš u datom momentu?

Nikad ne pravim plej listu, moja priprema je u tome što stalno tražim i pronalazim novu muziku i apdejtujem svoju listu, a ono o čemu jedino razmišljam unapred je šta ću da pustim prvo. Posle toga je go with the flow, pratim atmosferu i masu i sve nekako ide spontano.
 

Šta je ono što te najviše u muzici zanima, šta si žanrovski odabrala da čini tvoj nastup?

To se, recimo, zove minimal deep tech house, mada, kad to izgovorim deluje čudno, pogotovo onome ko ne zna o čemu pričam. Ima tu svega, naginjem više kao hausu, volim i brejk, kao podvrsta brekjbita, to baš volim. Sve je to neka underground elektronska muzika, ali privatno volim da poslušam i druge stvari, poput dobrog džeza. Odrasla sam na gitarskoj muzici, kao mala sam volela Gobline, Ritam Nereda, a i dan danas volim da odem na dobru svirku. 

Ovaj zanimljiv spoj sigurno traži da na trčanje ideš sa slušalicama?

Pa ne (smeh). Bilo bi za očekivati da je tako, ali zapravo uopšte nije tako. Jako sam retko trčala uz muziku, samo kad je neka dužina ili nešto čime čovek može da bude neopterećen, ali za neke ozbiljnije treninge, kakav me recimo čeka danas, 6 x 800 metara, tu nema prostora za slušanje muzike uz trčanje. Baš odvajam te dve stvari, trčanje je jedino vreme kada sam bez svih elektronskih uređaja, sama sa svojim mislima, što mi dodatno itekako prija.

Šta ti se onda vrzma po glavi dok trčiš? Samo trčanje, muzika ili psihološki profil neke osobe?

Ima svega. Kada trčim neka lagana trčanja onda razmišljam o svemu, a i ni o čemu i to je baš meditativno vreme, samo za mene. A kada je neki jak trening onda sam usmerena samo na trčanje i prisutnost u momentu.

Koliko ti vremena ostaje za psihologiju, s obzirom na to da radiš sve ovo?

Mora da ostane. Psiholog sam, zaposlena u Vojsci Srbije ovde u Somboru, a sem toga angažovana sam i u košarkaškom klubu Džoker, Jokićevom košarkaškom klubu, gde već treću godinu radim prvenstveno sa mlađim kategorijama, a od nedavno i sa seniorima.

Tijanino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: lična arhiva i Green love/Respect DJs