Računari i ljudi treba da se razumeju

Najnovija tehnološka revolucija neminovno je povezana sa računarima i njihovom svakodnevnom primenom u poslovnom i privatnom životu svakoga od nas. Ove zanimljive spravice, koje su u našim životima poslednjih četrdesetak godina, nekima su zamenile pisaću mašinu, nekima poslužile da potroše vreme, ali su ih mnogi iskoristili kao potpuno novi prozor u svet i životno opredeljenje. Jedan od njih je i profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, direktor Departmana za industrijsko inženjerstvo i menandžment Dubravko Ćulibrk, koji je i član tima stručnjaka sa FTN čiji je startap projekat "Reenact" na nedavnom IMMEDIATE takmičenju u Italiji ušao u finale u konkurenciji stotinak projekata iz 14 zemalja.

"Uglavnom se bavim veštačkom inteligencijom, a tokom karijere najviše sam se bavio nečim što zovemo računarski vid. Da prevedem na jezik koji će svi razumeti, to je način kako računar može da razume ono što vidi", ispričao nam je profesor Ćulibrk na početku gostovanja u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Brojna priznanja dokazuju da je vaš naučni rad prepoznat u svetu. Šta vas u tom istraživačkom radu najviše zanima?

Doktorirao sam pre bezmalo 20 godina (smeh), 2006. godine i to se, posebno u domenu u kojem radim, brzo menja. Na globalnom nivou smo napravili veliki pomak u tome što radimo. Od starta sam počeo da se bavim računarskim vidom, jer je to bilo nešto što je jako teško rešiti klasičnim programiranjem. Cela priča sa ovim što mi radimo je mašinsko učenje, pokušavamo da nekako postavimo stvari tako da računar uči slično onome kako, na primer, uče deca. Detetu se pokaže neki primer, a ono samo zaključi na koji način to može da prepozna. Počeli smo od računarskog vida, jer je to bio težak problem koji još uvek nije potpuno rešen. Mislim da smo 2012. godine napravili veliki pomak i to se vidi u raznim aplikacijama. Sada je ostalo da se uradi nadgradnja svega toga. U našem malom startapu volimo da kažemo da smo u vezi i sa privredom i da pokušavamo da komercijalizujemo ideje. Iako sada možemo da prepoznamo objekte i određene izraze lica ili pozu, računaru je ipak teško da razume kako se zaista osećamo. Ima to i dobrih i loših strana, a moje mišljenje je da, ako neko ne razume kako se osećaš, onda ne može ništa da uradi da se ti osećaš bolje. To je deo veštačke inteligencije koji još treba da se reši.

Šta konkretno obrađuje startap "Reenact"?

To je jedna od ideja koju smo razvijali, imamo ih još. Ova konkretna ideja je bila koncipirana tako da pokušamo da pomognemo računaru da razume kako se ljudi ponašaju, a da ljudima ne bude teško da ga uče. Smislili smo da bi bilo dobro da razvijemo jednu aplikaciju koja bi od cele te priče napravila igru za ljude, prvenstveno mlade, tj. nadamo se da je tako. Ideja je vrlo jednostavna: neko odglumi poznatu ili slavnu scenu, ili možda nešto što je uradio neki influenser, što deca i rade. Pomislili smo da bi bilo sjajno da računar odmah kaže koliko je to dobro urađeno, pa da se ili poboljšaju ili da se takmiče sa svojim drugarima ko će bolje. To je posebno zanimljivo u uslovima pandemije, kad ne možeš tako lako da se nalaziš sa društvom, a moglo bi da bude i neka vrsta trenera glume i da to koriste razne aplikacije tog tipa. Nama je to dobro, jer imamo primer šta žele da odglume, a dobro je i što malo promaše, jer onda računar shvata da je to isto ponašanje, ali drugačiji ljudi to rade na drugačiji način, pa samim tim formira određeni obrazac po kojem može da radi.

Znači li to da naš "poker face" prilikom kartanja sa robotom neće imati nikakvog smisla?

I da i ne (smeh). Kao i sa detetom, pitanje je da li hoćeš da ga pustiš ili ne. Mnogi smatraju da ćemo mi teško moći da se nosimo sa računarima u budućnosti, barem u nekim delatnostima. Nisam mišljenja da je računar tu da zameni čoveka, kao što ni podmornica nije tu da zameni kita. To je samo nešto što se slično ponaša. Da, biće teško da ih izblefiraš, ali to ne znači da neće biti prijatno igrati karte s njima.

Može li to da dovede do neke vrste takmičenja među glumcima, svojevrsne glumačke olimpijade?

Jedna od ideja koju smo hteli da valorizujemo sa poslovne strane, zato smo se i prijavili na to takmičenje koje je imalo jak žiri iz medijske industrije, jeste da bi, na primer, Netflix mogao da organizuje takmičenje glumaca za seriju koju želi da snimi i da odabere osobu koja na tom takmičenju pobedi. To bi učinilo da računar, makar u prvom koraku, pruži šansu mnogo većem broju ljudi, čak i iz nekih udaljenih zemalja.

Kako vidite sebe u okviru istraživanja veštačke inteligencije?

Ovim se bavim više od 20 godina, postoje mnogi naučni rezultati, ali mislim da to još uvek niko nije dovoljno dobro i ozbiljno uradio, a potrebno je da se to dobro, komercijalno i profesionalno uradi, kako bi doprinelo da svi od toga imamo koristi. Postoje mnogi modeli koje pokušavamo da uspostavimo, jedan od njih je da računar što više uči sam od sebe i to je jedna jednostavna konceptualna stvar. Za sada se to svodi na veliki broj primera koji im ljudi pokazuju, što bi, na primer, bio ekvivalent učenju deteta kako izgleda mačka tako što mu pokažeš 20.000 slika raznih mačaka. Taj deo još uvek zaostaje, ali generalno, primena ovoga je bukvalno neograničena, samo je stvar preference šta čovek hoće da radi u životu.

Šta je Cinteraction?

Za sada je to radni naziv. To je moj deo ličnosti koji je i preduzimački. Ovo mi je praktično treća firma, prvu sam pokrenuo na Floridi, druga je bila ovde, proveo sam neko vreme u Montrealu gde sam takođe radio sa startapima, a sada pokušavamo da ta iskustva donesemo ovde i da napravimo nešto što se zove duboko tehnološki startap. Ja sam deo "Serbian entrepreneurs" zajednice koja se bavi sistemom "pay it forward", u kome, praktično, iskusniji preduzimači pokušavaju da pomognu mlađima da ostvare ono što su zamislili. Naš startap eko sistem raste i sve je više ljudi zainteresovanih za to, a Cinteraction je deo cele te priče. Naš krajnji cilj je da poboljšamo razumevanje sa računarima i obrnuto, a dokle ćemo stići to ćemo tek videti.

Na Fakutetu tehničkih nauka ste direktor jednog od departmana. Šta bi se od programa moglo izdvojiti kao zanimljivo budućim studentima?

Mi nekako razmišljamo o fakultetu kao o nekom politehničkom univerzitetu, zato što pokrivamo gotovo sve inženjerske oblasti i zanimanja. Mislim da smo ovih dana upisali 16.000. aktivnog studenta. Ima nas puno, podeljeni smo u 13 departmana, koji idu od arhitekture, preko saobraćaja i građevinarstva do računara, elektrotehnike i ostalog. Moj deparatman je za industrijsko inženjerstvo i menandžment, a samo u okviru našeg departmana postoje programi koji se bave samo računarima, informacionim sistemima, tu je i mehatronika koja uključuje i robotiku kao i razna upravljačka zanimanja menadžera.

Dubravko Ćulibrk

Kako budući student da odabere pravi smer za sebe?

Moje iskustvo je takvo da studenti uglavnom imaju ideju šta bi voleli da rade i čime da se bave. Ako ih više privlači neka ogranizaciona strana i više vole da sagledaju ceo problem, kao i da ih rešavaju, onda će ih pre privući menandžment. Ako su računari ono što ih zanima, onda uglavnom znaju na koji od pet ili šest različitih programa žele da se prijave. Svaki student, a mislim da ih ne bi ni bilo u tolikom broju da to ne znaju, već ima viziju šta bi želeo da bude, odnosno, čime da se bavi nakon završetka fakulteta. Mislim da je važno istaći da nakon završenog bilo kog od studijskih programa koji se bave ovom tematikom, praktično nema studenta koji ne dobije posao. Većina dobije praksu još tokom studiranja, iz koje se nakon završetka fakulteta i zaposli. Mi jesmo nauka, ali smo i inženjerija, iako nismo možda direktno povezani sa privredom, ako ne pravimo kadar neće biti ni privrede.

Teško je navesti sve, ali, koliko je onda konkretnih zanimanja moguće ostvariti sa nekog od smerova?

U osnovi, svaki studentski smer tačno pokriva odgovor na pitanje šta postaneš kad završiš fakultet? Danas računara ima bukvalno svuda, a samo zaposlenje zavisi od slučaja do slučaja. Svršeni studenti će se baviti računarima i informacionim sistemima, a gde tačno, teško je reći. To može da bude banka, neka poljoprivredna grana ili nešto sasvim treće. Sve to varira i često je stvar afiniteta osobe.

Kakvi smo u odnosu na takozvani razvijeni svet i konkurentne fakultete van naše zemlje?

Realno, barem što se FTN-a tiče, ima nešto u čemu prednjačimo, a to se ogleda u sprezi nauke i privrede. Generalno je teško i univerzitetima po razvijenim zemljama da naprave inženjera koji je odmah spreman za rad, a mislim da mi to jako dobro radimo. Ono što nas muči ili bismo mogli možda malo bolje, povezano je sa nadogradnjom. To je deo u kome se bavimo naukom. U vezi je i sa trenutkom u kojem živimo i sa sredstvima. Mislim da bi to moglo bolje. Ipak, kada se sve zajedno pogleda, mislim da smo dobri i vidim da se radi na tome da se i ovaj segment unapredi. Ako je reč baš o onome čime se ja bavim, a u pitanju je veštačka inteligencija, usvojena je strategija razvoja za Republiku Srbiju. Nadamo se da će se uskoro formirati i nacionalni institut i mislim da su sve to pozitivne stvari.

Često imamo prilike da čujemo kritike na osnovno školstvo, manje za srednje škole, a nekako se uvek ponosimo fakultetima. Kakvo je vaše iskustvo?

Ja to gledam praktično, naš posao je da od onoga što dobijemo napravimo najbolje što možemo. Mi smo relativno mala država, nemamo puno velikih prirodnih resursa osim ljudi i mislim da bi trebalo mnogo više da ulažemo u njih. To nije neobično, na primer, Finska je to uradila sedamdesetih godina pa je zato dobila Nokia telefone i svašta još. Mislim da bismo i mi tako mogli. Taj deo svakako može bolje, ali i dalje ne možemo da se požalimo, jer ono što dobijemo kao finalni proizvod je, očigledno, veoma vredno. To se vidi na primeru IT industrije, pa i drugih inženjera koje proizvodimo i koji značajno utiču na naše društvo. Ono što ulazi u kombinaciji sa našim mogućnostima da nešto od njih napravimo uopšte nije toliko loše.

Pored svega ovog što radite, koliko vremena ostane za neke lične stvari, hobi i slobodno vreme?

Ako uračunamo provođenje vremena sa klincima i kučićima u slobodno vreme i zabavu, onda imam (smeh). E sad, da radim nešto sam, a da računar nije pored mene, toga baš nema.

Ipak igrate neku igru na računaru?

Slabo. Igram na tablama sa klincima, preko celog dana gledam u računar, pa na kraju dana jednostavno nemam želje.

A hoćete li braniti deci da oni jednog dana igraju igre?

Apsolutno ne, ali ih ograničavam već sada. Dobili su Playstaton 4 pro za Novu godinu, igralo se za praznike, a do prvog rođendana u martu je pod ključem.

Razgovor sa profesorom Ćulibrkom u okviru emisije "Dnevna soba" možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

Foto: privatna kolekcija/delovi "Reenact" prezentacije