Predstava u predstavi

Nekada je bilo retko da se ljudi bave raznim granama umetnosti, čak i kada su one bliske i koreliraju u procesu rada i kreiranja određenog dela.Ipak, ti dani su izgleda za nama, jer u današnje vreme,  sve češće srećemo umetnike koji multidisciplinarno posmatraju svoj kreativni rad. Upravo tako je i Julija Lola Stanković koncipirala, osmislila, napisala, režirala, producirala, pa čak i glumila u svojoj predstavi kojom završava doktorske studije.

Kakva je Predstava u predstavi?

U pitanju je moja doktorska predstava, doktorat na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Osnovne studije sam završila iz produkcije, nakon toga master iz marketinga, a onda sam ipak rešila da se vratim umetnosti. A da bih uspela da  doktoriram morala sam i da režiram i da pišem dramski tekst, što je bilo veoma izazovno. Čak sam rešila i da sebi napišem malu ulogu gde zapravo u predstavi igram sebe, to jest producenta. Mislim da sam na taj način zaokružila sve.

Kako je tekao tvoj razvojni put i odluka da se baviš umetnošću, odnosno najviše pozorištem?

Posle druge srednje škole upisala sam produkciju u želji da se bavim filmom. Međutim, na Akademiji umetnosti u Beogradu pozorište, film i TV se izučavaju zajedno. U momentu kada jetrebalo da uradim diplomski rad, bilo mi je lakše da završim pozorišnu predstavu i tako sam, jednostavno, kroz rad, zavolela pozorište koje mi je ušlo pod kožu. U početku mi je to delovalo lakše nego da uradim film, a nakon toga me je to sve baš privuklo. Posle sam htela da upišem master iz nečega što ima veže ili sa pozorištem ili sa filmom, nisam mogla da se odlučim. U međuvremenu je prošao prijem i onda sam rešila da odem na marketing,  što se na kraju ispostavilo kao super odluka, zato što tim delom mogu da zaokružim ceo proces koji radim i kojim se bavim. U međuvremenu sam otvorila udruženje koje se zove JL produkcija i tu već imam tri celovečernje predstave i nekoliko dečijih predstava. Tako sam se definitivno odlučila za pozorište. Radim dosta i na filmu, radim i u marketingu, ali pozorište je nešto što volim najviše.

Doktorske studije jesu kruna akademske karijere, ali i veliki trud i napor koji treba uložiti da bi se posao priveo kraju. Kako si rešila da je to nešto što ti je u tvom obazovanju potrebno?

Zanimalo me je šta se to uči dodatno na doktorskim studijama. Dopadalo mi se koji su profesori tu na Novosadskoj akademiji.  A s druge strane, s obzirom da sam mlađa od svih ljudi s kojima sam studirala, nekako mi se činilo kao imam vremena, jer, što da ne, moja generacija i dalje studira, pa hajde da probam doktorat i vidim šta će da bude. To je bio pravi razlog, a ne iz nekih preteranih ambicija prema profesuri, mada, naravno, ni to u narednom periodu ne isključujem.

Ova zanimljiva predstava o predstavi izvedena je pre par dana u Begradu, imali ste premijeru na Kamernoj sceni SNP-a, ali se uskoro ponovo vraćate u Novi Sad?

Tako je. Premijera je bila u Srpskom narodnom pozorištu, na kamernoj sceni a sada 10. novembra igramo u pozorištu mladih u 8:00 uveče.

Ova predstava je o predstavi ili je to predstava u predstavi, kako bi je ti približila publici koja je nije pogledala?

Pa bukvalno, samo ime kaže, predstava o predstavi, zato što je nastala iz moje želje da pokažem publici šta je sve to što ostaje iza zavese, što publika ne vidi nego vidi samo krajnji rezultat. Bilo mi je zanimljivo da pozorište ne posmatramo samo kroz taj konačan proizvod, već da zavirimo u ceo proces stvaranja od čega su veliki deo problemi. Koliko je komplikovano napraviti jednu predstavu, koliko priča se iza toga događa. Inspirisao me i jedan moj prethodni projekat, jedna predstava na kojoj smo radili na kojoj je sve što je moglo da pođe po zlu , pošlo po zlu. Onda sam odlučila da, po uzoru na to, napravim novu predstavu koja prikazuje proces nastanka. Naravno nije po istinitom događaju, ali je inspirisano mojim doživljajima. 

Na početku predstave govoriš jedan duži monolog koji je beskrajno duhovit, ali je i veoma iskren, a reč je o spisku obaveza koje moraju da se odrade kako bi jedna predstava uopšte mogla da se odigra?

Pa zapravo jeste. Od momenta studiranja producenti rade sve. Mi nikad ne radimo samo produkciju. Tako da sam želela da baš taj deo bude komičan, ali da bude publici jasno kako počinje predstava i kako sve to izgleda iz vizure jednog producenta. Kad se sve tako složi u najmanju ruku stvarno jeste smešno.

Snašla si se odlično u ulozi glumice. Da li imaš ideju da bi to moglao da bude i u budućnosti posao za tebe?

To ne znam. Mislim da za sad ostajem samo u svojoj predstavi, ali u suštini, kad bi bilo nešto što mi je interesantno i kad bi to bio neko od mojih prijatelja ili možda ponovo neki moj projekat. Samo što bih sledeći put definitivno volela da imam reditelja koji me vodi kroz proces, i kao producenta i kao glumicu. Mislim da se ne bih upuštala ponovo u sopstevu režiju.

Jedan takođe duhovit deo predstave, koji malo vuče i na crnu komediju je taj da u stvari zoveš neke kolege glumce da učestvuju u projektu koji te listom odbijaju. To je, naravno deo predstave, ali koliko toga ima u realnim okolnostima?

Ima, kako da ne, naravno. Generalno sam za doktorat lično tražila ljude koji znam da će odmah da prihvate. U predstavi igraju moj momak i moja drugarica. Tako da nisu mogli da me odbiju. To mi je bilo najlakše jer sam znala da proces može da traje duže nego što bi trebalo. Nemamo budžet i  jednina mogućnost je bila da okupim ljude koji će da rade iz ljubavi.

 Glavna priča i jeste ljubavni trougao. Kako ste se tu snašli vas troje, koji se, očigledno, dobro poznajete?

Interesantno. Nikome nije bio problem, što je zaista najčudnije od svega. Meni  je bilo potpuno u redu da moj momak poljubi moju drugaricu. Mi smo u ovom poslu profesionalci, ja sam bila najradosnija kad im scena prođe najstrastvenije Cela priča je naslonjena na komad “Tramvaj zvani želja” koji je obavezni deo tokom studiranja na Akademiji.

Koliko je teško postaviti predstavu na scenu i doći do finalnog, dela kada se popale svetla uz publiku u gledalištu?

Jako teško. Mi smo u ovome bili predugo, čak nam se u jednom momentu menjala i glumačka podela. Milsim da je najgore kada sam rad zapadne u ćorsokak, kada kreativni proces jednostavno ne ide. Stvarno je bilo jako teško. Polazna tačka bio je dramski tekst koji mi je bio zaista nenormalno zahtevan da napišem, jer nisam dramaturg i mislim da bi definitivno pisanjem dramskog teksta trebalo da se bavi isključivo dramaturg. Posle toga smo došli na režiju gde je dosta toga zapinjalo. Ali, nekako smo timski sve to odradili, sve ideje samo na kraju realizovali, malo je išlo sporije, ali je ispalo odlično.

Koliko su ti od pomoći bile starije kolege, mentor?

Zapravo najviše mi je pomogao moj mentor sa akademije koji je došao i da gleda probe i davao sugestije i definitivno sam njegove savete najviše poslušala. A što se tiče kolega iz posla, naravno svi su bili pozvani da pogledaju i zaista im se zahvaljujem na tome što su se svi potrudili da dođu i da pogledaju, pa čak i da napišu mali kritički esej. Ovo je već treće izvođenje i sve njihove sugestije su uvažene. Mislim da ću to da uvrstim u svoj doktorat.

Kakvi su ostali projekti na kojima radiš?

Ima toga dosta, da se fokusiramo samo na pozorište. Imam jednu duo dramu koja se zove Usemljeni Balkan, po adaptaciji Usamljenog zapada Martina McDone. Naša koleginica dramaturškinja je adaptirala tekst. Izvodili smo ga u Pragu,  a dobili smo čak i nagradu na Prag Fring festivalu. Išli smo na festival u Italiji, međutim, za sada ta predstava ne živi nigde u Beogradu. Imala sam još jednu predstavu koja se igrala u Vuk teatru u Beogradu godinu dana. Jednom je bila izvedena i u Pozorištu mladih, međutim trenutno ništa od toga ne igra. Fokus mi je na ovoj, doktorskoj predstavi, pa ćemo da vidimo. Jako je teško doći do nezavisnih scena i do pozorišta. Sad sam videla da postoje po Beogradu, verujem i u Novom Sadu dosta prostora koji zapravo po satu izdaju mladima i to su neke normalne i povoljne cene. Obično su to ili školice glume ili prostori. Mi smo na primer prvu verziju predstave radili kod koleginice u školici glume na Voždovcu, što je stvarno divan gest od nje. A posle toga smo radili u jednom kafiću, pustili su nas mesec dana da budemo tu. Ko hoće snađe se.

Jovan Vanja Marjanović

foto: Vida Jović

Julijino gostovanje u emsiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod;