Društvo / Intervju
Novi Sad je još uvek sredina koja se otima od malograđanštine
Milan Tripković po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. Javnosti je, međutim, dosta poznatiji kao pisac i jedan od osnivača popularne novosadske knjižare Bulevar books. Do sada je objavio dela "Komad bašte", "U dalekom svetu običnih ljudi" i "Klub istinskih stvaralaca". Poslednji roman, koji je objavila Fabrika knjiga, našao se nedavno u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Velika je čast naći se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Kakvi su tvoji utisci, da li si zadovoljan?
Nisam očekivao ni ovoliko. Tako da su utisci izrazito pozitivni. Jako sam zadovoljan zbog tog iskustva i raspleta oko žiriranja. Osećam samo zadovoljstvo i sreću.
Koliko nominacija za NIN-ovu nagradu doprinosi autoru, u smislu pridobijanja nove publike?
Mislim da dosta doprinosi. Baš sam se pre nekoliko dana video sa svojim urednikom i izdavačem, Dejanom Ilićem iz Fabrike knjiga, koji je bio vrlo protiv konkurisanja, generalno. Ne samo za NIN-ovu nagradu, nego su sve nagrade za njega glupost. Onda sam ja samoinicijativno, ali uz njegov blagoslov, konkurisao za tu nagradu i to se zaista pokazalo kao vrlo značajno, u smislu publiciteta i dopiranja do šire publike, koja inače ne bi ni čula za knjigu. I on mi je, kao takav zakleti protivnik, priznao da je grešio i da zaista ne bismo mogli da očekujemo ni približan rezultat, u smislu prodaje, kakav smo dobili sada nakon cele ove priče sa NIN-ovom nagradom.
Kada govorimo o "Klubu istinskih stvaralaca", žiri i ulazak u uži izbor za nagradu su pokazatelj koliko je knjiga dobra. Kakve su, međutim, reakcije običnih ljudi, čitalaca?
Izrazito su pozitivne, bar ove što dolaze do mene. One što ne dođu, verovatno baš i nisu. Tako da nisam verovatno objektivan izbor, ali osećam jedan nalet iskrenosti kod svojih prijatelja, koji imaju potrebu da me nazovu i da mi na neki način odaju priznanje. Kažu da su uživali čitajući knjigu. Uglavnom su pozitivni utisci.
U romanu kritikuješ društvo, ali na jedan šaljiv, humorističan način. Koliko je bitan takav pristup kritici u današnje vreme, kada je ljudima definitivno potrebno malo smeha?
Mislim da je to zapravo poslednja odstupnica nekakve normalnosti. Dosta dugo već, posebno mi ovde, živimo neke glupe stvarnosti i humor je nekako poslednji bastion nečeg za šta možemo da se uhvatimo, da ne ode sve baš dođavola. Meni je to nekako prirodno. Kad svi tako preozbiljno sebe doživljavaju, onda zaista ne preostaje mnogo toga, nego da im se smejemo. Svima njima koji sebe tako ozbiljno tretiraju. Od političara, recimo i nekih drugih centara moći oko politike. Meni je prevashodno bilo važno da nešto kažem, a čini mi se da toga nije bilo previše do sad u našoj književnosti, upravo o tom našem književnom miljeu koji je meni dosta blizak.
OBRATI PAŽNJU
Pisanje je definitivno umetnost. Pretvoriti maštu, misli, u reči i rečenice, da to opet ima nekog smisla. Šta tebe inspiriše, kako pronalaziš inspiraciju kada pišeš?
To je stvarno nezahvalno, teško pitanje. Konkretno za ovu knjigu je zapravo nestvarno koliko to sve deluje iščašeno na momente, kad se čita. Ali, na žalost, dosta toga što se nalazi u knjizi je zapravo teška realnost. Inspiracija je svuda oko mene. Težnja je pre svega da se napravi neki lako čitljiv i zabavan tekst, koji će možda skrenuti pažnju na neke stvari, progovoriti o nečemu o čemu ne razmišljamo "na prvu".
Pored tebe, ove godine je nominovana i Novosađanka Marijana Čanak za roman "Klara, Klarisa". Sigrno si ponosan i na to, s obzirom na to da je tu knjigu izdao Bulevar booksa?
I kao urednik sam potpisan u toj knjizi, pošto sam imao prilike prvi da je čitam i da prihvatim taj rukopis. Marijana, na žalost, nije imala sreće sa nekim malo većim izdavačima sa kojima je prvo stupila u kontakt. Zbog toga sam posebno ponosan. Poneki veći izdavači zaista ne uzmu u obzir neki zaista dobar tekst, dobro književno delo, nego im to prođe "ispod radara". Da li zbog nepažnje, prevelikog broja rukopisa koji dolaze do njih... To je nekako satisfakcija i baš volim što smo mi to objavili, kao autsajderi u svakom smislu i što je ta knjiga baš privukla mnogo pažnje. Ne samo zbog te nominacije, nego, čini mi se, baš zbog teme. Zbog načina na koji tretira pitanje identiteta, žensko pitanje potrage za sobom i neka suštinska pitanja koja su uvek aktuelna, ali čini mi se sad posebno.
Pored vas nominovana je i Saša Savanović, takođe iz Novog Sada. Kako vidiš književnu scenu u Novom Sadu, u ovom proteklom periodu?
Da, Saša je bila u širem izboru s romanom "Novo Sada" koji je objavila za Partizansku knjigu. Mada, ona trenutno, čini mi se, ne živi ovde. Povremeno dolazi, ali verovatno sebe doživljava kao novosadsku autorku. Ona je svojim prvim romanom imala tako značajan i velik uspeh plasiravši se u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Imali smo Slobodana Tišmu u užem izboru, kao predstavnika jedne starije generacije pisaca, novosadskih klasika i Vladimira Kopicla koji je bio u širem izboru. Ima ovde dosta ljudi koji pišu. Baš sam srećan što nekako svi gravitiraju oko ovog našeg mesta. Izdavač nagrađene knjige Danice Vukićević je Relja Dražić, naš Novosađanin i prijatelj. Sve te ljude nekako doživljavamo kao svoje, pošto su stalno tu, viđamo ih gotovo svakodnevno.
Koliko ima arogantnih pisaca u Novom Sadu? Kako sada to komentarišeš, s obzirom na to da si se time bavio u knjizi?
To mi je baš zanimljivo, toliko što mi do kraja tu nije uopšte sve čisto. Ne osećam to kao društveni problem, više je to fenomen ego tripa, koji je osoben ne samo za novosadske pisce već i pisce generalno. Možda mi to deluje očiglednije, jer je Novi Sad još uvek sredina koja se otima iz malograđanštine i prerasta sa porastom broja stanovnika i veličine grada u nešto više. Ali, još uvek taj duh provincije brižljivo čuva. Onda je to ovde možda očiglednije. Baš mi je to interesantno, taj fenomen je inspirativan da se obradi na jedan tako veseo način.
Intervju sa Milanom poslušajte i u novom izdanju emisije Pop up:
S. Rudakijević
