Društvo / Intervju
Književnost je uvek uzbudljiva i izazovna
Roman "Klara, Klarisa" i ulazak u uži izbor za NIN-ovu nagradu skrenuli su pažnju na novosadsku spisateljicu Marijanu Čanak. Dvostruka je dobitnica nagrade "Laza K. Lazarević", objavila je knjigu proze "Ulični prodavci ulica" i zbirku priča "Pramatere", ali prvi roman je definitivno dobio najveći publicitet. Priča prati glavnu junakinju Klaru, inteligentnu ženu koja se suočava sa toksičnim odnosom i gubitkom sopstvenog identiteta u patrijarhalnom društvu, istovremeno istražujući različite vrste odnosa i ravnotežu između socijalizacije i autentičnosti.
Da krenemo od romana i užeg izbora za NIN-ovu nagradu. Kakvi su utisci sada kada se to sve sleglo? Definitivno su te taj roman i nominacija stavili pod reflektore.
Volim da mislim da nisu mene, nego knjigu. To je ono što je meni zapravo važno u celom tom kontekstu finala izbora za NIN-ovu i Vitalovu nagradu, svih tih medijskih nastupa, intervjua. Nekako je sve to u službi knjige, njenog života, da se za knjigu čuje, da ona ima neku dugovečnost, da nađe put do čitalaca. Nije nužno da sve to utiče na mene i moj život, volim da razdvajam te dve stvari. Ono što knjiga živi, nije nužno da ja kao autorka živim.
Definitivno je roman bio pun pogodak, a pročitao sam negde da prvobitno nije trebalo da bude u toj formi. Kada si primetila da bi Klara trebalo da dobije širu sliku? Kada si kretala da pišeš da li si imala nešto drugo u glavi?
Ne da nije trebalo da bude roman, nego zaista nisam znala šta će to biti. Naprosto sam se upustila u taj tekst. Klara me je nekako zaposela. Pojavila se kao jedna dominantna, intrigantna ženska osoba koju ja želim da upoznam. Vodili smo neku vrstu imaginarnog dijaloga i ona mi je otkrivala tu priču, nisam znala kuda će to da vodi. Imala sam poverenja u proces i naprosto sam pustila da ta vrsta priče sama odabere svoju najbolju formu. Ispostavilo se da to i jeste roman. Ja sam samo znala da ću pisati prozni tekst. Da li će to biti priča, pripovetka, neka eksperimentalna forma ili roman, to nisam u startu znala. Ali, jednostavno tako se odvijalo, nizale su se epizode za epizodom i u nekom trenutku sam shvatila da to vodi u roman.
Šta te je inspirisalo da napišeš tu priču? Da li je to situacija u društvu kod nas, u svetu, da li je nešto lično, iz okruženja ili možda sve zajedno?
Mislim da je to jedno opšte ljudsko iskustvo, da je to nešto čemu smo svi na ovaj ili onaj način izloženi. Generalno, u procesu pisanja volim da krenem od nekih opštih mesta koje ću onda predstaviti na neki specifičan način. U ovom slučaju to je bilo pitanje koliko možemo živeti autentično sebe, a da se ne otuđimo u potpunosti od sveta. Činjenica je da se svi rađamo sa nekom autentičnom esencijom, nosimo svoje individualne osobenosti, nešto po čemu smo drugačiji od svih ostalih. Ali, onda se u procesima socijalizacije taj deo zataškava, gubi, osipa ili ga kamufliramo da bismo se uklopili u neke delove društva, da bismo igrali neke uloge zahvaljujući kojima opstajemo. Tako se ta naša autentičnost osipa i zaboravljamo zašto smo uopšte došli u život, što je paradoksalno i prilično apsurdno. To je izazov u kome se Klara našla kao centralni lik. I ta dilema da li će uspeti da se do kraja vrati sebi ili će ostati potpuno izgubljena i rasuta kroz sve te odnose koje je izgrađivala.
Koliko se danas cene pisci? Ne u smislu publike, uvek će to imati svoju publiku, nego u društvu.
Zaista ne znam. Kad razmišljam o tome, nekad mi se čini da treba biti totalno lud, pa se baviti pisanjem i biti toliko posvećen - istraživati, posmatrati svet na određen način, krasti vreme za pisanje. Neko ko potpuno racionalno tome pristupa, verujem da se ne bi uopšte usudio na tako nešto, jer čemu? Čemu raditi tako zahtevan i ozbiljan, obuzimajući posao za koji niste plaćeni. Nekad kada razmišljam o tome nailazim na nihilistička raspoloženja, ali sa druge strane to je neka nesavladiva unutrašnja strast koju nema smisla obuzdavati. Naprosto kad krene priča, ona mora da se ispriča. To je nešto jače od racionalnog poimanja i vrednovanja književnosti. Koliko je uticajna, koliko je bitna, koliko nije... Na kraju svega, ipak, verujem da ima ljudi kojima knjiga i dalje nešto znači.
OBRATI PAŽNJU
Pored pisanja baviš se i regresoterapijom? To, barem ovde kod nas, nije toliko rasprostranjeno. Možeš li da kažeš nešto više o tome i da li to i na koji način povezuješ sa pisanjem?
Regresoterapija je vrlo jednostavan terapijski proces. U osnovi je činjenica da je svaki naš problem, svaki izazov s kojim se suočavamo, negde morao početi. U regresoterapijskom procesu vraćamo se na taj izvor, u samo vreme i mesto nastanka - na izvorište aktuelnog problema. U samom korenu raščišćavamo taj problem, da se on danas ne bi pojavljivao, ponavljao, da nas ne bi tištio. Vrlo jednostavan proces koji se odvija kao terapija razgovorom. Kroz razgovor se osvešćuju ti različiti obrasci i to nekadašnje vreme, prošlost u kojoj smo zarobljeni. Moguće je da ima veze i sa mojim procesima pisanja, pogotovo u prethodnoj knjizi. U zbirici "Pramatere" sam se bavila tim nasleđem i uticajima prošlosti kroz živote predaka i koliko smo mi ustvari slobodni da živimo sebe ili živimo one ljude koji su živeli pre nas.
Spomenula si zbirku. Šta je sledeće? Da li će to biti zbirka priča, da li ćeš nastaviti sa romanima, da li u ovom trenutku znaš šta je sledeće?
Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da ću i dalje pisati prozu. Mislim da ću nastaviti da pišem kratke priče dokle god sam živa. Iako se roman više vrednuje danas, nego bilo koja druga književna forma, verujem i u vrednost kratke priče i one su uvek bitne. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da se neću možda upustiti u neke eksperimentalne forme. Važno mi je da se igram kroz stvaralački proces, da mi bude zabavno, da se osećam dobro u tome, da istražujem. A šta će biti konačan ishod, to je nepredvidivo.
Zbog čega se romani više vrednuju? Da li je to opravdano?
Što se mene tiče, potpuno je neopravdano. Mislim da su tu marketinško-tržišni razlozi u pitanju, da se to više nameće publici, nego što to publika sama bira. Nekim suludim tokovima se to dogodilo, pogotovo kod nas na ovim našim prostorima. Mislim da je apsolutno neosnovano. Književnost ne možemo svesti na jednu formu, jedan oblik. Književnost je ceo spektar, nesaglediva i uvek uzbudljiva, izazovna, nova. Zahteva promene, propitivanja, istraživanja, igru. Ne možemo ostati verni romanu doživotno.
Imaš li neki savet za mlade, nadolazeće pisce, koji tek kreću da se bave time ili planiraju?
Malo je nezahvalno davati savete. Ne verujem da postoji univerzalna istina ili univerzalno dobar savet koji bi odgovarao svima. Što je za nekoga lek, drugome je otrov. Nerado bih se usudila da dajem savete. Mogu reći pišite, čitajte, zabavljajte se. To je važno. Zabavljajte se u tim kreativnim procesima. Trudite se da istražujete, da rušite te postojeće, umrežene forme. Tražite svoj glas, svoj izraz. Na kraju, ipak, ima smisla.
S. Rudakijević
