Novi nivo formule opstanka

Novosadski umetnici Predag Uzelac i Goran Augustinov samostalno stvaraju već dugo godina, svako u svom prepoznatljivom stilu. Iako su privatno dobri prijatelji, nisu se udruživali u okviru večih projekata, sve do izložbe "Plafoni 100/2/2" koja je pre nekoliko dana postavljena u Kulturnoj stanici Svilara. Posetiocima izložbe, koju je podržala Fondacija EPK 2021, Uza i Goran će otkriti svoj unutrašnji svet i ideju koja je započela sasvim slučajno, u realnosti jednog trenutnka. Vremenom, umetničko viđenje naizgled obične stvari i odnosa, postalo je vredna kolekcija radova sabrana u okviru izložbe.

"Izložba je nama vrlo zanimljiva, pošto smo razvijali i naš odnos. Mislim da se taj odnos promenio na bolje i da smo upoznali jedan drugog. Lično sam do sada bio samostalan u procesu stvaranja, a mislim i da je Uza tako radio. Kada smo počeli da radimo zajedno imalo smo baš naporne periode. U četvrtak smo konačno stavili tačku na proces stvaranja, otvorili izložbu, a sam rad je dobio neki svoj drugi život. Na otvaranju je bila lepa poseta, malo smo strepeli zbog svih ovih mera, ali je dobro prošlo. Deluje mi da smo poput neke gerile, kao iz podzemlja, jer sve to i jeste došlo iz nekog takvog prostora, moje radionice koja je u podrumu zgrade i njegovog ateljea koji je na Tvrđavi", ispričao nam je Goran na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kakav je prvi utisak nakon otvaranja izložbe?

Goran: Nikad mi se do sada nije desilo, meni je to neobjašnjivo, ali je svakako prevazišlo naša očekivanja. Možda upravo zbog toga što je naš rad bio ispreplaten svojeglavim principima, gde je svako držao neku svoju stranu, misleći da je to najbolje. Ipak smo došli do zajedničkog rešenja i zapravo, otkrili neki novi nivo. Zajednički rad je takođe dobra prilika da se čovek usavršava. Nadam se da će sada, kada smo ga "pustili niz vodu", rad možda stići nizvodno do Beograda, a mogao bi i uzvodno do Pešte ili Beča i da će sam rad prevazići naša shvatanja.

Deluje da vas dvojica niste slučajno prijatelji dugi niz godina?

Goran: Isplao je da nismo slučajno, mada i jesmo. Prvo ga nisam podnosio, onda mi je bio super, pa ga opet nisam podnosio, sad mi se opet sviđa (smeh). To je valjda i normalno, slično je i sa mojom ženom. Kako prolazi vreme, prođu i nesuglasice. Priča iza svega ovog je suštinska. Sada nam je jasno da, kada bi odnos dvoje ljudi bio zaista partnerski, unapredio bi, možda čak izlečio, ovo društvo i celu situaciju u kojoj se mi sada nalazimo. Dugo sam imao bunt protiv zajedničkog stvaralaštva, a ljudi na tom prvom koraku često i odustanu. Kada se to prođe, onda sve postaje jedna nepregledna poljana mogućnosti.

Šta konkretno čeka posetioce izložbe?

Uza: Mislim da će posetioci videti sebe. Krenuli smo od nečeg jako ličnog, što se kasnije ispostavilo kao veoma opšte. Konkretno, posetioci će prvo moći da čuju priču o tome šta je pokrenulo ceo proces stvaranja ove instalacije. Ispitali smo instituciju zajedničkog odnosa, para, dvoje ljudi... To je i formula za opstanak sveta, a mi smo je prikazali kroz prizmu koja se dotiče i socijalnog i moralnog i etičkog i društvenog, čak možda i religioznog. Mislim da je teško prepričati, treba da se vidi i oseti. Uz sve to, podvučeno je jako lepom muzikom. Možda baš sada treba, u doba koronavirusa, otići sam na izložbu ili u nekom manjem društvu, odslušati muziku i doživeti izložbu na pravi način, pokrenuti neke svoje misli.

Goran: Da sam sad slušalac, ne bih pojma imao o čemu se ovde radi (smeh).

Kako ste došli na ideju o celom projektu?

Uza: Goran je na Najlon pijaci kupovao ram za neki svoj rad. U ramu je bila fotografija, kupio je ram sa fotografijom i na licu mesta je krenuo da je izvadi jer mu nije bila potrebna. Čovek koji mu je prodao je dotčao do njega i pitao ga šta radi? Rekao mu je da to ne može da se odvaja, taj ram ide sa tom fotografijom, to je sve zajedno. Iz poštovanja prema tom čoveku doneo je i ram i fotku u salon, ja sam naišao, malo smo se oko toga smejali, ali, gledajući fotografiju, ona nas je uvukla u sebe i svoju auru. Radi se o jednom bračnom paru s kraja pedesetih ili početka šezdesetih godina. U svojim pogledima, ljudi na fotki su nosili razne misterije, tajne, lepotu, inteligenciju. I to nas je navelo da pokrenemo ovaj rad.

Koliko vremena vam je bilo potrebno od početka ideje do realizacije?

Uza: Mislim da ovo ni sada nije gotovo. Imali smo fazu ovog rada koju smo prikazali na "Razlikama", a koja se nalazi u okviru ovog rada. Kada smo se dogovorili sa Svilarom za izložbu krenuli smo od nekih drugih stvari pa smo se zajedno ukomponovali, integrisali. Siguran sam da ovo može i dalje da se razvija.

Vas dvojica ste se dokazali, svako u svom polju i opsegu umetničkog delovanja. Koliko ste se mešali jedan drugom u sektor?

Goran: Mislim da je onaj odnos kada se malo volimo, malo ne u stvari bilo međusobno prilagođavanja, kao i naših pogleda na iste stvari. Kada bismo o istom događaju slušali od dvoje različitih ljudi, to bi bila potpuno drugačija priča. Tako smo i nas dovojica počeli da se prilagođavamo i menjamo. Umetnost je, u procesu stvaranja, vrlo tanana i nema nikakav etalon vrednosti. Ne može se reći ni pošto je, niti da li ima bilo kakvu vrednost. To je jedna muka i potreba da se ideja iz sebe izbaci, a kada se sve završi, da pomisliš koliko ti je drago da je sve prošlo. Kada rad krene svoj život, on nametne neke svoje vrednosti. Dok stvaraš, ne znaš ni šta tačno stvaraš, niti dokle će to otići. Na kraju se često i sam iznenadiš kako sve to ispadne.

Jedno je stvoriti delo u svom ateljeu, a potpuno druga stvar je postaviti ga u prostoru u kojem izlažeš. Koliko je teško sve to uskladiti?

Goran: To je pretpostavka. Prostor je potreban, to je kao odelo na čoveku. Da bi se istakli određeni delovi potrebno je i dobro svetlo, količina vazduha, boja zida, ali ja imam utisak da se sve nekako namesti. To je kao kada hoćeš da odeš na ljubavni sastanak, pojaviš se i sve ispadne ok. Tako je nas taj prostor prihvatio, mi smo ga napunili, mada smo se u početku plašili da je prevelik za nas. Kao i život, dok se nešto ne desi ne možeš pretpostaviti. Na kraju smo shvatili da sam prostor i postavka i nije bio previše veliki zadatak za nas.

Koliko vas generalno, kada govorimo i o ranijim radovima, drži jedna ideja, inspiracija ili tehnika?

Uza: Mene generalno drži. Bavim se fotografijom i ovaj rad možda i jeste krenuo od fotografije, ne od moje lično, nego mislim da je preovladao moj senzibilitet prema fotografiji, generalno. Prepoznao je to i Goran, iako mu fotografija nije prva stvar kojom se bavi, prosto je bitan osećaj. Možda je to neka veza, a možda baš i nije. Meni je prijao ovaj rad, sklon sam određenim promenama i u tehnologiji i fotografiji, načinu prezentacije. Nekad čak pomislim koliko sam svaštar, kako neki umetnici imaju put koji razvijaju i stignu daleko. Mislim da je bilo bitno i da sam uvek znao da prepoznam vrednosti Goranovih instalacija. One su uvek imale smisla, duha i određene doze filozofije. Naravno da je bilo preklapanja u mišljenjima, ali iznad svega je bilo poštovanja.

Koji bi mogao da bude dalji život ove izložbe?

Uza: Ove mere su desetkovale i kritiku i publiku, sve. Videćemo. Jako malo vremena smo dobili za sve ovo. Trajalo je dok nismo završili. Naporno je bilo i fizički i mentalno, meni je jako prijalo jer baš nisam tip koji se u radu muči, naprotiv. Pitanje koje su nam postavili je zašto nismo imali katalog? Ovaj rad, da bi bio rad, mora da korespondira sa pubikom, prostorom, okolinom i da ima određenu relaciju. On je sada mnogo kompleksniji u prostoru i posle razgovora sa ljudima. Bavili smo se dosta nekim asocijacijama, ličnim i opštim, što je dalo jako veliki broj reakcija. Mnogo ljudi se nekako umešalo u rad, iako nisu profesionalci, neke sugestije smo prihvatali. Zanimljivo je da smo ceo rad razvijali kroz određene odnose, a da i kritika, kroz plasman, rad može da pruži još više.

Dakle, stavljate izložbu na Solekse i pravac negde dalje?

Goran: Zapravo početak našeg delovanja jesu ta dva motorića, kada smo hteli da odemo na jedan ozbiljniji put, u Atinu i spasimo jednog prijatelja od njegovih nevolja u životu. Nismo, na žalost, to uspeli da uradimo zbog raznih spleta okolnosti, ali vrlo je moguće da ćemo to u narednom periodu ostvariti i otići tamo na Soleksima sa delom radova.

Izloža je postavljena i otvorena, da li ćete se baviti zajedničkim radom ubuduće?

Goran: Momentalno je da se nećemo baviti zajedničkim radom, a već kad izađemo odavde, možda i hoćemo. Mislim da nam je potreban mir od nekih par dana, da se sve to slegne, napravimo završni katalog i da ćemo odmah nakon toga početi da pričamo o tome šta bismo mogli sledeće. Pretpostavka šta će to biti je nemoguće. Ujutro ništa, u podne već svašta. Dobar je odušak u životu imati privilegiju da možeš da imaš makar privid da možeš nešto da menjaš i govoriš ljudima koji će to moći da čuju i kad više ne budeš ovde.

Izložba može da se pogleda u KS Svilara?

Uza: Otvaranje je bilo 19. novembra, traje samo do utorka i zaključno sa ovim danom može da se pogleda, a onda je skidamo u sredu.

Razgovor sa Predragom i Goranom poslušajte u plejeru:

Jovan Vanja Marjanović

foto: Vladimir Veličković