Nikola Rakočević: Prijava za posao otkriće vam mnogo toga o sebi

Popunjavanje upitnika za posao deo je života kroz koji većina mladih prolazi više desetina puta.
Saveti za pisanje CV-a i pristup upitnicima variraju, ali uglavnom se svode na to da budete iskreni o sebi, svojim interesovanjima i veštinama. Međutim, ekipa koja stoji iza monodrame "Recite nam nešto o sebi", u kojoj glumi Nikola Rakočević, odlučila je da taj proces sagleda iz drugačijeg ugla. Kroz prizmu glavnog glumca otkrili smo mnogo toga o sebi – i o samoj predstavi.

Kako je nastala ideja za ovu monodramu?

Sarađivao sam s Milanom Mrđom i Bobanom Đuričićem na predstavi "Laura, molim te", takođe monodrami, koja je zasnovana na Milanovoj zbirci poezije "Knznjer", napisanoj u duhu Petrarke. Tada smo istraživali gde se danas nalazi lirski subjekt i kako doživljavamo ženu. To je preraslo u eksperimentalnu monodramu o čoveku koji, potpuno sam u stanu, provodi vreme ispred monitora. Publika vidi zid njegovog "ekrana", prati ljubavnu priču koju on doživljava kroz društvene mreže, a koja je, zapravo, plod njegove mašte.

Milanov prvi roman "Napomena" bio je prirodan nastavak našeg rada. U njemu se pojavljuje isti lik, ali sada pokušava da dobije posao. Na upitniku za zapošljavanje lik iskreno piše sve što ne zna, ne može i ne ume, kao čin potpune iskrenosti. Naziv "Najiskrenije motivaciono pismo na svetu", sa dodatnim nazivom "Recite nam nešto o sebi" odmah mi je bio intrigantan. Monodrama je zahtevna forma, posebno za glumca, ali mi se dopala ideja da istražim ovaj koncept.

Iako je u pitanju monodrama, laptop igra ulogu skrivenog partnera, zar ne?

Pa da. Mislim da je značajno da je taj partner, koji je u prvom delu predstave glavni i važniji, zapravo taj monitor, dok su s druge strane ljudi koji su tu, prisutni. Cela ideja komunikacije svodi se na pokušaj da nešto kažemo o sebi, a to pitanje otvara mnogo tema. Mislim da, kada želite nešto iskreno da kažete o sebi, to povlači mnogo razmišljanja. Zapravo, šta ste vi zaista?

Možemo reći: "Ja sam glumac, imam porodicu, osvojio sam mnogo nagrada, igram u tom i tom pozorištu..." ali to nije kompletan odgovor. Takođe, mogu reći: "Ja sam Srbin koji živi u Beogradu, rođen u Kragujevcu," ali i dalje nešto nedostaje. To pitanje mi je bilo izuzetno intrigantno i ceo koncept me privukao. S druge strane, čini mi se da danas retko ko sme da kaže da nešto ne zna ili ne ume. Sve je postalo strašno komplikovano, a nekako se čini da je važno priznati da nešto ne znamo. Mislim da je to potpuno u redu. Niko nije savršen i to je prirodna pojava. Kod 99,9 odssto ljudi je tako, a oni za koje kažemo da su savršeni, često su nesavršeni baš zbog te težnje ka savršenstvu.

Kako da ti kažem, to je užasno komplikovano, ali je istovremeno jednostavno i oslobađajuće. Veoma je teško, ali i oslobađajuće, kada priznate da nešto ne znate ili ne možete da uradite. Nekako, imam osećaj da je danas to postalo čin hrabrosti.

Odavno mi niko nije rekao da je pogrešio, što bi bilo ljudski, ali jeste kompjuter koji mi je nedavno Izbacio "uuups, izvini, desila se greška!". Ti si počeo da glumiš pre gotovo 20 godina, iako si dalje jako mlad. Kako se tebi dešavalo u životu da dobijaš poslove?

Na razne načine. U početku sam uglavnom išao na kastinge. Odeš negde, probaš nešto, neko te testira, isproba, pogotovo kada te ne poznaje. Desi se da neko prepozna ili zaključi da si baš ti odgovarajući za određeni lik i da bi trebalo da ga igraš.

Glumački posao je veoma interesantan jer, iako si često u centru pažnje, tvoja uloga je plod nečijeg izbora. To što radiš je zapravo rezultat odluke nekoga ko je odabrao da ti to igraš. Postoje slučajevi kada glumac ima dovoljno snažan autoritet i dođe u pozorište s konkretnom idejom: "Želim da odigram taj i taj lik." Ako se ta ideja poklopi s planovima uprave, može se desiti da je prihvate kao dobru ideju. Međutim, to je retkost. U mom slučaju, većinu uloga sam dobio jer je neko smatrao da sam ja dobar za njih.

Jesi li se sretao s ulogama koje ti nisu prijale ili ti nisu legle?

Naravno, bilo ih je dosta. I takvi procesi su dragoceni, iako često vrlo bolni i nezgodni. Naiđe uloga koja ti jednostavno ne leži. Jedna od takvih za mene je bila Rodion Romanovič Raskoljnikov iz "Zločina i kazne" Dostojevskog. Na toj ulozi sam se, da tako kažem, slomio. Bilo je užasno; dva dana pre predstave sam imao mučnine i nisam uspeo da postignem sve što je trebalo za tu ulogu. Ipak, bilo mi je dragoceno da shvatim razloge zašto je to bilo tako. Prvi razlog je tehničke prirode – nisam bio dovoljno pripremljen, naročito u govornom smislu. Drugi razlog je motivacija. Hteo sam da pokažem kako ja, Nikola Rakočević, mogu da odigram Rodiona Romanoviča – ulogu koja bi ostala upisana u istoriju srpskog pozorišta. Ta ambicija je bila prevelika, preglomazna i na kraju neproduktivna.

Ne mislim da treba smanjivati kriterijume, ali je važno biti realan. Treba razumeti pozorište, njegovu prirodu i jasno definisati uloge – šta je glavno, a šta sporedno. Kao u bendu: kada bubnjar zna šta treba da radi, a gitarista svoj deo, sve funkcioniše. Ako svako solira, nastaje haos. Uloga Raskoljnikova za mene nije bila uspešna, ali je bila ključna za moj razvoj kao glumca. Ta predstava, u mom izvođenju, svakako nije uspela, ali me naučila mnogo o onome što gluma ne bi trebalo da bude.

Koliko je različit rad u pozorištu i na filmu?

Ima dosta razlika, posebno u samom procesu. Ali, na kraju i pozorište i film zavise od ljudi i njihovih odnosa. To je najvažnije – kako autori pristupaju temi i kakvi su međuljudski odnosi među glumcima. U filmu imate kameru, markere, često gledate u zelenu traku ili neki objekat. U pozorištu imate više slobode, ali ne možete da "ne radite ništa" i da se to vidi – publika je udaljena desetak metara i sve mora biti jasnije, ekspresivnije.

Zanima me, čak i privatno jer volim tu seriju, da li će biti nekog sledećeg jutra koje će promeniti sve?

To stvarno ne znam – trebalo bi da pitate autore. Možda i neće. Entuzijazam je bio presudan u stvaranju te serije, ali za televiziju su potrebna sredstva da bi se nešto uradilo kako treba. "Jutro će promeniti sve" je bila važna i dobra serija i trebalo bi omogućiti tim ljudima da naprave nešto još bolje i lakše. Međutim, u produkcionom smislu, to se nije dogodilo, tako da zaista ne mogu da kažem da li će biti nastavka.

Koliko je "Jutro" uticalo na tebe?

Ono što mi je bilo najznačajnije u vezi s tom serijom bio je izuzetan odnos među nama na snimanju. Sve je funkcionisalo tako prirodno i lako da niste ni svesni koliko je to dragoceno, dok ne dođete na neki sledeći projekat gde komunikacija nije na tom nivou. Ovde su svi – Vlada, Goran, Isidora, Jovana, Andrija i ostali – bili potpuno posvećeni i harmonični. Imali smo probe, ali je sve od početka delovalo jasno i prirodno, kao da se podrazumeva. Ta lakoća odnosa i igre bila je izuzetno osvežavajuća.

S druge strane, produkcija je bila zahtevna jer se serija nije snimala u studiju, već na lokacijama i terenu, što je uvek izazovno. Ipak, rezultat je bio vredan truda. Posebno mi je značilo što su ljudi imali potrebu da pričaju o seriji. Nakon njenog emitovanja prvi put mi nije bilo teško da razgovaram s publikom. Ljudi su mi prilazili, delili svoja razmišljanja, pričali o tome koliko im je serija bila važna i šta su u njoj prepoznali. Inspirisala ih je da razmišljaju o sebi, o prošlim vremenima, pa čak i o filmskom programu.To iskustvo mi je bilo jedno od najdragocenijih u karijeri jer je pokazalo koliko moćno umetničko delo može da utiče na ljude.

Gde publika može da pogleda tvoju monodramu i gde ćeš se uskoro pojaviti?

Monodrama se igra ovde, na Dorćol Platzu. Osim toga, radim i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde trenutno imam probe i predstave. Što se monodrame tiče, do sada smo je igrali u Bečeju, Vrnjačkoj Banji, Pančevu na festivalu, a očekujemo još poziva. Nadamo se da će neko čuti za predstavu i, ako nas pozove, svakako ćemo se odazvati. Za sada, sledeći termin je zakazan za 27. novembar ovde na Dorćol Platzu.

Intervju sa Nikolom Rakočevićem u okviru emisije "Dnevna soba" možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija