IDEM: Novi album stiže na jesen

IDEM je solo projekat Antuna Alekse, tromboniste poznatog po radu u bendovima Porto Morto i JeboTon Ansambl, kao i pevača i gitariste benda Trophy Jump. Na ovogodišnjem Festivalu uličnih svirača, Antun je predstavio IDEM uz podršku muzičara Voada i Tandare. Novi album "CIAO" očekuje nas na jesen, a do tada na repeat slušamo njegovom debitantski album "Poyy".

Kada si započeo svoj solo projekat, da li si očekivao da ćeš tako brzo osvojiti region? Šta bi rekao Antonu koji tek započinje ovaj projekat?

Ne bih mu rekao ništa, jer mislim da bi se isprepadao. Pustio bih ga da radi šta radi, i sve će biti u redu. Ali da, sigurno nisam ovo očekivao.

Zanimljiv mi je tvoj stil nastupanja, podseća na reperski stil, gde ti pevaš uz matricu. Zašto si odlučio da tako nastupaš?

Nisam uopšte planirao da nastupam, jer nisam verovao da će išta biti od ovog projekta. Ali nakon što sam izbacio prve singlove, nešto se pokrenulo. Ljudi su me počeli pozivati da nastupam, i meni se to učinilo kao fora, da to isporbam, jer mi onda ne treba niko i ništa. Nisam hteo da skupljam neki bend opet, po hiljaditi put, već sam hteo da isprobam nešto novo i vidim kako će to izgledati. Možda bude grozno, možda bude super. Na kraju sam shvatio da sam mogao mnogo toga da naučim iz tog iskustva, koje mi je bilo, a i dalje jeste, veoma zanimljivo. Taj način nastupanja donosi neku neposrednost sa publikom, jer kad si u bendu, sve je glasno, sve prži, a ovo ima osećaj kao da smo svi zajedno u tome. Zavoleo sam taj pristup, iako planiram da idem u pravcu benda s novim materijalom, zadržaću deo ovog stila jer mi se stvarno dopao.

U međuvremenu su ti se pridružili i Tandara i Voado. Kako je došlo do te saradnje?

Prvi koncert van Zagreba imao sam u Vinkovcima, na jednom festivalu. To je bilo dok mi je tek izašao drugi ili treći singl. Pošto Tandaru znam iz izlazaka i sa svirki, a znam i da je iz Vinkovaca, poslao sam mu poruku i pitao ga da li želi da mi bude DJ, mislim, da samo pritiska play na laptopu, ako je kod kuće. On je pristao i od tada smo počeli da radimo zajedno, jer smo se odlično uklopili. Sa druge strane, Vladu (Voado) sam skupio na Velvet festivalu, gde je on tada radio, a ja nastupao. Sreo sam ga tamo i pitao kad mu počinje smena, da li će moći sa mnom na binu da malo “klik, klik”. On je rekao, strava, može, super, i od tada rokamo zajedno.

Tvoj debitantski album Poyy izašao je prošle godine, a sada imamo i nove singlove koji najavljuju novi album Ciao. Šta će biti novo na tom albumu? Već si spomenuo drugačiji stil.

Biće malo više stvari koje naginju bendovskim aranžmanima. Semplovi i sve što sam koristio možda zvuče više u klasičnom indie-punk-rock fazonu, koji ja volim da slušam. Trenutno imam ceo album složen, ali nisam još siguran koliko će to nekome zvučati drugačije ili slično kao pre. Nemam taj osećaj. Meni najviše zvuči drugačije zbog distorziranijih, energičnijih i drugačijih muzičkih aranžmana.

Nema gde nisi nastupao tokom ovog leta, bio si na skoro svim festivalima u regionu. Možeš li nam navesti neke koje posebno pamtiš?

Rock Live u Koprivnici mi je bio top, jer je tamo bila baš naša publika. Bilo je puno ljudi, i skoro svi su znali skoro sve stvari, baš je bio top vajb. Zatim, naravno, Zlarin Street Music Festival, koji mi je posebno drag jer je to moj domaći teren i moji ljudi. Sa njima mi je uvek najlepše. I treće, bilo mi je jako zanimljivo na festivalu Graffiti na Gradele u Bolu na Braču. To je festival na kojem nikada ne bih očekivao da sviram, jer totalno odudaramo stilski od ostatka programa. Ali bilo je jako dobro videti da smo uspeli da pridobijemo tu publiku u klubu koji je potpuno drugačiji od onoga što inače radimo, i da su svi vajbali s nama.

Nešto što definitivno privlači publiku tvojoj muzici je to što se ljudi lako u njoj pronalaze. Kako uspevaš da napišeš nešto u čemu se trenutno može prepoznati mnogo mladih, ali i starijih ljudi?

Te pesme su prvenstveno nastale jer sam ih pisao za sebe. Pišem o onome što mene muči, što želim i čemu težim, šta ne bih i šta bih. Nekako mi se čini da i drugi ljudi imaju slične probleme. Verovatno je dovoljno jasno i usmereno, pa su se ljudi uspeli pronaći u tim pesmama i da im je to bilo pitko, a i dovoljno zanimljivo.

Koja je razlika između srpske i hrvatske muzičke scene? Šta vi imate što mi nemamo? A mi što vi nemate? Koje su to neke dobre stvari na obe scene?

Kao dobre stvari na obe scene, rekao bih da je u Srbiji ta alternativna scena jako fokusirana, sa publikom koja to stvarno prati. Ne moraju ni znati svaku pesmu ili izvođača, ali postoji neka vrsta hype-a u tom smislu. Na primer, Hali Gali je uradio zanimljivu stvar privlačeći ljude nekoj vrsti alt-rocka. S druge strane, imam i osećaj da sve u Srbiji ima vrlo sličan zvuk, kao da postoji određena uniformnost u pristupu songwriting-a. To mi je trenutno zanimljivije u Hrvatskoj, gde mi se čini da je scena raznolikija, sa više uticaja sa različitih strana. Onda imaš bendove koji istinski zvuče zanimljivo i neobično, iako možda nemaju toliku publiku, ali tu se nešto dešava, nešto što može biti inspirativno na nekom drugom nivou.

Ožujsko piješ u Hrvatskoj, a da li si pronašao dobro pivo u Srbiji?

Pa, šta ja znam, obično uzmem Zaječarsko. Nisam ja baš za pivo, trenutno pijem gemišt. Ta pesma "Žujice" je takođe nastala iz gluposti, iz neke stvarne situacije, ali više je bila šala za nas jer smo jedno leto forsirali da pijemo žuje jer nam je bilo smešno. Smešno nam je bilo da pijemo to šrot pivo kao da je nešto najbolje na svetu. Nije to nikakav promo, niti je meni to omiljeno pivo. To je bila samo fora.

A.N.

foto: Zoran Ješić