Dobra priča na prvom mestu

Novinar i autor brojnih dokumentarih filmova, naš sugrađanin Aleksandar Reljić, u svojim filmovima istražuje priče u vezi sa kulturom sećanja, ratnim zločinima, zaštitom ljudskih prava, ksenofobijom i sličnim društvenim temama. Za dokumentarni film "Enkel" dobio je više međunarodnih prizanja i bio u najužem izboru za najbolji evropski dokumentarni film u 2018. godini. Nedavno je završio film "Do daske" koji se bavi slučajem Srđana Švelja, novosadskog stiliste i DJ-a kojeg su tabloidi proglasili krivim za pedofiliju pre nego što je suđenje počelo, iako mu se za to krivično delo nikada nije ni sudilo.

"U svetu dokumentarnog filma zanima me bukvalno sve. Razne teme su uvek u opciji, samo što za svaki film treba zaista dosta sredstava da bi se završio. Svetska produkcija dokumentarnih filmova je uvek bila bogata, ali je u zadnje vreme daleko više popularizovanija. Zanimljivo je da i u našoj zemlji ima sve više mladih dokumentarista, imamo značajne autore sjajnih dokumenatrinih ostvarenja koji postižu ozbiljne rezultate na svetskim festivalima", kaže Aleksandar, koga čitav Novi Sad poznaje po nadimku Relja, na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Koliko je sama priča važna za dobar dokumentarni film?

Ona je, barem meni, najvažnija. Dolazim iz novinarstva i mene je taj poriv odveo u dokumentarni film, koji je, kao platforma, u određenim smislu kreativniji za pripovedanje. Pre svega mi je važna priča. Postoji dosta kolega koji se na drugačiji način kreativno izražavaju kroz dokumentarni film, kod mene je priča na prvom mestu.

Koliko je onda važno, ali i teško, da se postigne određena poruka i poenta?

To već zavisi od same teme. Postoji film koji radim i snimam već pet godina, tačnije od septembra 2017. godine i mislim da sam ga konačno završio. Takva je prosto tema, morao sam da pratim transformaciju na terenu. Film se zove "Mamula All Inclusive" i upravo ulazu u postprodukciju, to je nešto što bi trebalo sledeće da izbacim. Mamula je ostrvo koji se nalazi na ulazu u Bokokotorski zaliv i koje je, za vreme Drugog svetskog rata, bilo koncentracioni logor pod upravom italijanskih fašista. Taj nekadašnji logor je danas pretvoren u hotelski rezort. Od momenta kada je ostrvo dato u koncesiju na 50 godina, počeo sam da pratim njegovu transformaciju. Pet godina sam snimao radove i kroz taj period sam posmatrao i transformaciju ljudske svesti. Sve to sam radio iz ugla preživelog logoraša. Prošle godine u septembru je taj rezort završen, a u samom hotelu je održana komemoracija žrtvama, to je već samo po sebi bizarna situacija. Time smo dobili upravo ono o čemu sam snimao film "Mamula all inclusive" - ono što jedno s drugim ne bi trebalo da ide.

Kadar iz filma "Do daske"

Znači da su novi vlasnici ipak imali sluha za pomen žrtvama i neku vrstu posvete?

Nove vlasnike je javnost pritisla da tako nešto ipak urade, to nije nešto što su oni želeli. Na samom početku otpor je bio veliki, čak ni crnogorski parlament nije tako lako uspeo da izglasa tu koncesiju, bila je oborena vlada i tek nakon toga je izglasana dozvola da se od nekadašnjeg logora napravi hotel. Svašta se tu dešavalo i svega toga bi trebalo da ima u ovom filmu. Dakle, ne radi se o senzibilisanosti vlasnika hotela za žrtve ili istoriju, naprotiv, ovo i jeste film upravo o tome - da novac briše sve pred sobom, pa briše i sećanja na žrtve.

Koliko ti je bilo teško da dođeš do informacija. Pitam generalno, ali i posebno kada je u pitanju taj film, jer su takve informacije često skrivene, posebno kada je u pitanju veliki novac?

To nas vraća na početak i činjenicu da sam ja zapravo novinar. Iz tog ugla sam radio i ovu priču i možda sam i slučajno postao ili postajem deo te industrije. Kolika god ona bila, industrija dokumentarnog filma kod nas ipak postoji. Meni nije teško da dođem do tema, blizu novinarstva sam praktično od ’94. godine, a od ’97. jedem tu koru hleba i to je ipak dug vek.

Nedavno si završio film o sudbini čoveka kojeg poznaje ceo grad, Srđana Švelja, aka DJ Fanatka. Kako si došao na ideju da napraviš film o tome što se njemu dogodilo?

Krajem janura 2020. godine, kada je uhapšen Srđan, završavao sam jedan film i bio sam u velikoj gužvi, ali sam ispratio o čemu se radi i odah mi je cela priča "zasmrdela". Znam da "čitam" novine, odnosno, znam da čitam između redova. Shvatio sam da se radi o klasičnom lovu na veštice, da je Srđan paravan za neke stvari koje moraju da se sakriju i odmah sam počeo da razmišljam o tome kako bih mogao da pomognem. Onda se desila korona, dugi period zatvaranja u kome su nas okupirale neke druge stvari. Onda, u jesen 2020, prišao mi je Srđanov i moj zajednički prijatelj Rajko Božić i pitao me da li bismo mogli nekako da pomognemo Srđanu. Tada smo se dogovorili da napravimo foru, ne da snimamo film, nego da predstavimo javnosti da pravimo film. Ideja je bila da uradimo tizer u kome ćemo ispričati da radimo na filmu, nismo imali ideju da to zaista bude film. Zašto? Zato što je napad na Srđana u medijima i uopšte u javnosti bio potpuno jednostran. Niko se nije zapitao da li je to baš sve tako, mediji su ga optužili za pedofiliju, da je nakaza, silovatelj... Mi smo pokušali da napravimo nešto što bi bio makar mali balans u javnosti. Taj trejler, koji smo snimili i aploudovali na jutjub, u naredih pet dana videlo je osam hiljada ljudi. Tizer koji sam počeo da pravim, na kraju je izašao na deset minuta, što je već kratki film, a ne tizer. I shvatio sam da želim od toga da napravim baš film. Pokušao sam da pronađem koproducente koji će to podržati, što je bilo jako teško, ali mi je time bilo još draže što sam u celu priču uspeo da uvedem BIRN (Balkanska instraživačku novinarsku mrežu), koji će zajedno sa mnom progovoriti o neodgovornosti medija ili o činjenici da se neko predstavlja kao medij, a da to zapravo uopšte nije.

Sve nas, kada gledamo bilo koji film, zanima šta se desilo na kraju priče. Mislimda ovaj film mnogo više govori o problemu medija kod nas, nego o samom slučaju?

To i jeste suština. Ovaj film zapravo nije o Srđanu. Film je o suđenju putem medija, o lovu na veštice, o stigmatizaciji ljudi, o činjenici šta se dešava sa nekim ko stane na žulj moćnicima koji imaju uticaj na medije. A ti mediji isključivo rade po principu uticaja i pritisaka nekih viših krugova moći. Srđanov slučaj je bio najbolji case study, studija slučaja za tako nešto, jer mi ovde govorimo o medijima koji su ga osudili za pedofiliji, a njemu se nikada na sudu nije ni sudilo za pedofiliju. To je samo po sebi bilo dovljno i bizarno i paradoksalno da bi ušlo u priču.

Šta se na kraju desilo sa Srđanom?

On je osuđen na dve godine zatvora, svoju kaznu je odslužio, prihvatio je trenutnu situaciju i pokrenuo žalbu koja je sada na Ustavnom sudu Srbije, koji će o tim presudama dati svoj sud. Ukoliko se tamo ne odbace presude koje je dobio, ići će do Strazbura. Njegova presuda glasi za proizvodnju pornografskih fotografija sa maloletnim licem i za jedno polno uznemiravanje. Zapravo, te fotografije nisu pornografija, a malolento lice je osoba koja je u tom trenutku imala sedamnaest i po godina, što Šveljo nije mogao da zna. Dakle, očigledano je da je cela priča nameštena, ali na sudu može da vam se desi svašta i da vam presudi ko šta hoće. Mediji su ovde samo deo uticaja, ovde se radilo o uticaju neke politike. On sam se politikom nikada nije bavio, ali je bio podesan u svakom smislu da se podmetne kao kukavičije jaje i da se skrene pažnja sa pravih pedofila. Da se podsetimo, tada su se najavljivala hapšenja pedofila sa političke scene i sa estrade. Mi do danas nismo čuli ime tog političara.

Tokom rada na nekoj novinarskoj priči približavaš se temi, ali ljudima o kojima istražuješ. Koliko je problematično biti mnogo blizu, a koliko je opet loše biti jako daleko od svega?

Sve to zavisi od same priče. Ne možeš biti daleko od priče ako se njome baviš, dakle, moraš biti blizu. Ako se radi o akteru, moraš imati njegovo poverenje, da on zna da radiš pravu stvar. U ovom slučaju, bilo je važno da Srđan ima poverenje u nas i to od samog starta nije bilo sporno. Moram ipak da podvučem da se nas dvojica nikada nismo družili. Svi mi smo deo nekog urbanog novosadskog kruga i miljea, poznajemo se, ali nikad nismo bili prijatelji, iako imamo puno zajedničkih prijatelja. Bilo mi je jako važno, kada sam ulazio u celu priču, da nikada ništa loše o tom čoveku nisam čuo, naprotiv.

Kako teče dalje život jednog dokumentarnog filma i kako stići do festivala?

Sve to zavisi od samog filma, koliko je on konkurentan ili nije. Na primer, "Do daske" nije skup film, iako bih ja voleo da je bolji, sa sredstvima koje sam imao taj film nije bilo moguće snimati dve godine. Hvala naravno i ekipi koja je bila sa mnom i koja je zaista dala sebe, koja je radila mnogo više nego što sam mogao da ih platim. Ovaj film je jeftiniji i ne može da ode na neke velike festivale i upadne u velike selekcije. Ipak, zadovoljan sam jer je dospeo ne pet ozbiljnih festivala, prikazan je po Srbiji, Hrvatskoj, bili smo i u Crnoj Gori, čak smo stigli i do Švedske. Ono što je zapravo bio cilj ovog filma je postignut. Srđan se u javnosti prikazao u drugom svetlu u odnosu na većinu medija. U Srbiji je prikazan osam puta, nakon projekcije publika je mogla da razgovara i sa Srđanom i sa ekipom i sve te projekcije bile su njegove male pobede. To je negde i najvažnije, on se vratio u život i mislim da mu je, u velikoj meri, moj film pomogao.

Festivali su jedno, projekcije nešto drugo. Kako film ipak dođe do šire javnosti?

Sve to zavisi od teme. U ovom slučaju, Srđan je bio taj koji je privukao ljude da gledaju film, jer je on jedna harizmatična, izuzetna ličnost, koja je imala uticaja u javosti pre svega kao kreativac u svetu muzike i mode, DJ, stilista. Puno ljudi je htelo da vidi šta se Srđanu zaitsa desilo. Neke druge ljude je privukla tema o suđenju putem medija, jer to je jedan jeziv fenomen koji nas prati, sada već punih 30 godina. Mi smo žrtve medija koji su u šaci vlasti, tih moćnih krugova. Prošli smo i kroz ratnu propagandu, pa onda kroz razne političke i druge propagande, pa je i ovde upotrebljena da bi se u Srđanovom slučaju neke stvari sakrile i sve to je fenomen koje je takođe insteresantan ljudima.

Koliko bi nam vremena trebalo da vratimo odgovorne medije?

Treba nam dosta godina. Kada se stvari grade one moraju dugo da se rade da bi se sagradile. A da srušiš treba ti minut. Užasno je teško graditi, a rušiti je najlakše. Mi smo i ovde doživeli da smo u jednom trenutku bili i cenjeni i gledani i uticajni, bili smo neka vrsta korektiva javnog mnenja, a onda je bio potreban samo jedan dan da se sve to sruši i uruši.

Na čemu trenutno radiš, koja priča će dobiti svoj film?

Trenutno radim na tri filma. Uz ovaj koji sam već pomenuo, "Mamula All Inclusive", tu je i film "Novosadsko sećanje", o raciji i tom stravičnom zločinu iz 1942. godine koji se dogodio u našem gradu. Na tom filmu radim punih godinu dana, najviše sam ga snimao upravo prošle godine kada se obeležavala 80. godišnjica tog zločina i mislio sam da ću ga završiti. Ali, kao i u nekim ranijim projektima, pa tako i u ovom, nisu mi dali da ga završim. Novosti i atuelnosti u vezi sa tim slučajem su ponovo u žiži, planom da se izgradi spomenik takozvanim nevinim žrtvama 1944/45, gde na spisku imamo i osuđene ratne zločince. Upravo zbog toga nisam smeo da završim film i moram da nastavim da ga snimam, da vidim dokle će ići ta ljudska glupost i bezočna revizija istorije, čiji smo svedoci unazad 30 godina. Nešto ipak optimističnije, treći film je o Ivanu Živkoviću Žiletu, čoveku koji je u sedamdesetoj godini svog života istrčao maraton u svom dvorištu za vreme korona lokdauna. To je posebno bilo "zanimljivo" svim starijima od 65 godina života. On je iz nekog svog protesta istrčao maraton u svom dvorištu i sada trči maratone po svetu. Taj kratki film zvaće se "Maratonac".

Reljino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: CORE DOX, iz filma "Do daske"