Društvo
"Imposter" u nama: Kako se izboriti sa osećajem da nismo dovoljno dobri
Aktivistkinja Lana Nikolić dugo je živela u uverenju da su svi njeni uspesi rezultat slučajnih srećnih okolnosti i da ona zapravo ništa ne zna. Međutim, kasnije je saznala da takav stav o sopstvenim postignućima ipak ima naziv - imposter sindrom.
Foto: Canva
"Kada sam već bila na doktorskim studijama, shvatila sam da postoji još gomila ljudi koji se osećaju isto kao i ja. To su neretko bili veoma uspešni ljudi, a sada već svi znamo da imposter često ide ruku pod ruku sa perfekcionizmom", priča Lana.
Kako objašnjava psihološkinja Milica Lazić, imposter sindrom pre svega podrazumeva sumnju u sopstvene veštine i sposobnosti koja nije u skladu sa realnim stanjem.
"Imposter sindrom odnosi se na postojanje doživljaja da smo negde uljezi, da se nalazimo na nekom zadatku kojem nismo dorasli i bojimo se da će nas drugi ljudi u tome 'provaliti'. U realnosti mi zapravo imamo kapacitete za taj posao koji obavljamo, a ono što nas koči je naš subjektivni doživljaj sopstvenih sposobnosti", kaže Milica.
Međutim, postavlja se pitanje na koji način imposter sindrom možemo razlikovati od neke realne samokritike i procene sopstvenih sposobnosti.
"Možemo da se zapitamo, na primer, kako drugi ljudi reaguju na nas. Kada smo u nečemu nekompetentni, drugi ljudi to primećuju i iz okruženja dobijamo fidbek o tome. Kada smo u nečemu kompetentni i drugi ljudi pozitivno reaguju na nas, a mi i dalje imamo doživljaj da 'varamo' i ne umemo nešto da radimo, onda je vrlo verovatno da je reč o nekom našem unutrašnjem doživljaju, a ne o realnoj slici", objašnjava psihološkinja Milica Lazić.
Milica Lazić, foto: lična arhiva
Korene imposter sindroma često možemo naći u najranijem detinjstvu. Lana Nikolić ističe da obrazovni sistem igra važnu ulogu u tome kako učimo načine na koje ćemo vrednovati sebe.
"Ja sam bila veoma nadareno dete, ali uopšte nije bilo prostora da to izrazim u školskom sistemu. Kada se tako nešto desi, mi dobijamo poruku da smo duboko pogrešni i da su stvari koje nas zanimaju nepotrebne. Onda porastemo i postanemo, spolja gledano, uspešni, ali iznutra vrlo nesigurni i uplašeni da će nas neko jednog dana otkriti", priča Lana.
I neka istraživanja nam pokazuju da je veća verovatnoća da ćete imati imposter sindrom onda kada se osećate drugačije od većine ljudi u svom okruženju. Na primer, ako ste žena koja radi u oblasti u kojoj su muškarci dominantni.
OBRATI PAŽNJU
Iako pogađa oba pola, imposter sindrom se, generalno, češće javlja kod žena nego kod muškaraca, što je pokazala i jedna ovogodišnja meta-analitička studija Državnog univerziteta u Kaliforniji (California State University). Psihološkinja Milica Lazić kaže da na samopouzdanje žena, pored vrednovanja njihovih postignuća u najranijem uzrastu, utiču i rodne uloge koje su podrazumevane u društvu.
"Ako je odrastanje dece praćeno porukama o tome da oni nešto ne mogu i da uvek neko nešto zna bolje od njih, vrlo verovatno će se razviti neki osećaj bazičnog nepoverenja u vlastite sposobnosti, iako oni mogu paralelno da razviju te sposobnosti. Tu se javlja raskorak između toga kako mi zaista funkcionišemo i kako vidimo sebe. U našem društvu se i dalje takve poruke daleko češće šalju devojčicama, za koje se pretpostavlja da mnoge stvari ne umeju da rade. To naročito važi za one stvari za koje se očekuje da tipično pripadaju muškim rodnim ulogama", objašnjava Milica Lazić.
I Lana Nikolić kaže da je uočila da postoje određene razlike kada je reč o imposter sindromu kod muškaraca i žena.
"Mislim da je opšte poznato da žene, pre nego što se prijave za konkurs za posao, čekaju da ispune sto posto traženih kvalifikacija, dok sa muškarcima to nije slučaj. Naravno, ne mogu da generalizujem da svi tako rade, ali čini mi se da su žene nesigurnije. I ja sam dugo bila takva i trebalo mi je mnogo vremena da naučim kako da napravim iskorake i kada nije sve savršeno. Sigurna sam da je to u velikoj meri rodno obojeno. Istovremeno, često se dešava da su najuspešnije žene te koje su najnesigurnije, koje se stalno preispituju", priča ona.
Lana Nikolić, foto: BeFem
Naša sagovornica ističe i da je veoma važan jezik kojim ćemo se sebi obraćati, odnosno kako ćemo se odnositi prema sopstvenim postignućima.
"Ono što želim i sebi i drugim ženama je više mogućnosti da se podsetimo da nije slučajno to što stvari koje radimo - radimo dobro. Meni se često dešavalo da, kada nacrtam nešto, kažem: 'Vidi kako je lepo ispalo'. I onda sam morala da naučim da kažem da nije ‘ispalo’, nego sam ja nacrtala, ja sam uradila", priča Lana.
I Milica i Lana su saglasne da je važno potražiti pomoć psihoterapeuta kako bismo naučili zdrave mehanizme vrednovanja sopstvenih postignuća.
"Osobe koje imaju imposter sindrom najčešće su svesne svog mehanizma i najčešće pate zbog toga što rade sebi. U tim okolnostima svakako može da im pomogne neko stručno lice koje bi radilo na tome da osoba stekne uvid u to zbog čega je došla do takvih zaključaka o sebi. Neko ko bi mogao da pomogne toj osobi da uči iz iskustva, odnosno iz različitih okolnosti u kojima je uspela da savlada neki zadatak", kaže psihološkinja Milica Lazić.
"Mnogo vodim računa o tome kako razgovaram sa sobom. Ako je došlo do neke greške, mogu da kažem sebi da se greške događaju, da je sve manje-više ispravljivo. Prosto, podsećam sebe da nešto nije toliko strašno kako meni izgleda. Onda pokušavam da kažem sebi šta sam sve već dobro uradila. Nekako pregovaram sa sobom kako bih došla do zaključka da dobro radim i da dajem sve od sebe", kaže Lana Nikolić i zaključuje da je veoma važno otvoreno govoriti o imposter sindromu i mentalnom zdravlju generalno. Na taj način saznajemo da i drugi ljudi prolaze kroz slične probleme i da postoje rešenja za njih.
Celu epizodu Rodnopravnosti možeš poslušati u prilogu:
Irena Čučković
