Društvo
Drvo je fabrika života i zaslužuje da živi
U doba razvoja, brze gradnje, širenja naselja i proširivanja mreže saobraćajnica vrlo često strada drvo. Ali nema veze, posečeš jedno, posadiš drugo i za 20 godina je sve bolje nego pre. To staro drvo bi se verovatno osušilo, a sada imamo mlado koje je sasvim ok. Da stvari nisu baš takve, objasnio nam je Milan Ružić, direktor Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Foto: Pixabay
“Kada razgovaramo o starim stablima i o stablima koja su doživela neku svoju zrelost, moramo da razmišljamo o njima kao da su ona fabrike života. Ta stara stabla nisu samo puka stara stabla koja možda imaju neko oboljenje, neke kvrge, ili su sklona padu ili im otpadaju grane i tako dalje. Ne, to su fabrike života. U tim starim stablima postoji veliki broj niša, pukotina, šupljina, duplji u kojima se nastanjuju drugi organizmi i koje su im često jedini dom. Najugroženije vrste insekata u Evropi žive upravo u starim stablima, njima trebaju ti gorostasi u kojima će se razmnožavati. Pojedini od tih insekata se razmnožavaju godinama pre nego što izađu napolje u svom odraslom obliku, taj ceo proces prilično dugo traje. Osim toga, stara stabla su tu u prirodi da bi davala potomstvo: Uzeću za primer stabla hrasta lužnjaka koji može živeti i više od 300 godina. Dakle jedno drvo koje je uspelo da preživi sve nedaće u smislu suša, poplava, požara, seča, bolesti, drugih životinja koje su ga napadale, gljivica, ratova i ko zna čega je u stvari zaslužilo da živi. Takvo drvo je dobar genetski materijal koji iza sebe ostavlja seme da da novi život onoga što je u prirodi najkvalitetnije, dakle najizdrživije Jedan deo ljudi koji razmišlja o drvetu kao tehničkoj masi, ti ljudi prave greške zato što takva stabla nastoje da uklone, a ona su u principu zadužena za održavanje jednog ogromnog spektra biološke raznovrsnosti što je vrlo bitno.”
Kod nas se stara stabla često seku?
Čujem šumare kako kažu da je neko drvo staro i da ono ne ugrađuje u sebe više dovoljno ugljendioksida i ne vrši tu ekosistemsku ulogu vezivanja CO2, što je vrlo bitno zbog planete i klimatskih promena, ali to apsolutno nije tačno. Jeste da mlado drvo brže raste, ali ono je zapremisnki manje. I staro drvo u sebe ugrađuje materiju, ali je, pre svega, staro drvo fabrika života i filter za čistu vodu i filter za vazduh i dom mnogim drugim vrstama. Ono što primećujem kada putujem svetom, posebno u države zapadne Evrope i kad se vratim u Srbiju, u Srbiji nedostaje starih stabala. Mi praktično na prste jedne ili dve šake možemo da nabrojimo lokacije u Srbiji gde naši građani mogu da odu da vide više od desetak starih hrastova ili da nađu neku jako staru bukovu šumu. Toga nema. Mi smo svoju prirodu toliko izmenili da su u njoj praktično srednjedobna ili mlada stabla, često i zasađena, dakle nisu ona koja su prirodno nicala, ili su to šume koje su vrlo lošeg kvaliteta. Tako da naši građani na žalost nisu ni svesni činjenice kako treba da izgleda jedna stara šuma, u kojoj svi životni ciklusi savršeno funkcionišu.
Milan Ružić, foto: lična arhiva
Osim starih stabala koja su pre svega dom za mnoge vrste ptica, životinjica i insekata, veoma značajnu ulogu u ekosistemu imaju i mrtva stabla, zar ne?
Mrtvo drvo je takođe ono što održava ciklus života. Stara stabla kome padaju grane ili deo debla su odgovorna za druge organizme koji tu žive. Nemojmo zaboraviti da njih uglavnom razgrađuju gljive. Ako posetimo šumu koja ima dovoljno starih stabala, u kojima ima mrtvog drveta, bilo da je ono stojeće ili da je poleglo, u takvoj šumi ćemo imati veliku raznovrsnost gljiva, koje opet razgrađuju mrtvu materiju i pretvaraju je u humus i dalje to sve ulazi u ciklus prirode. Ako iz šume konstantno iznosimo, a to radimo posebno u urbanim sredinama, lišće, plodove, grane i sve ono što drvo proizvodi, mi u velikoj meri osiromašujemo to tlo, zato što drveće crpi iz tla hranjive materije, koristi ga, a ne vraća mu ono što bi trebalo da vrati. To je još jedna od velikih grešaka. U šumi, na livadi ili bili gde, mora da kruži materija, dakle nešto raste, pa propadne, pa nanovo raste i tako dalje, od toga zavisi kvalitet života. I od toga ne zavisi samo kvalitet života bubamare, gliste i ptice, već i nas ljudi.
Koliko seča drveća utiče na naše živote?
Zbog toga što prirodu često koristimo do krajnjih granica, naše oranice postaju sve manje plodne, a naše šume imaju sve manje sposobnosti da se obnove. Setite se samo katastrofalnih klizišta koja su proradila u Srbiji 2014. godine, kada su bile velike poplave. Ako bilo ko od naših građana ode u krupanjski kraj ili negde na Đerdap, videće da su stradala naselja tamo gde je iznad njih u planini bilo najviše seče. I to uglavnom nerezonske, nelegalne seče koju su ljudi sprovodili jer su ekonomski slabo stojeći. A čoveku u Srbiji uglavnom prvo padne na pamet, kad želi brzo da dođe do novca, da uzme motornu testeru, uleti u šumu, poseče koliko može i na brzinu zaradi neki novac. Međutim, posledice nakon toga su zaista katastrofalne. Dobijate ceo eko sistem koji je nestabilan i jedno područje koje nije dobro za život čoveka. Kada klizište odnese tlo, tu više nema proizvodnje, nema šume, nema ničega. Gubite priliku da i dalje uživate u plodovima svog rada i na kraju krajeva, da imate čistu i zdravu vodu, da organizujete bilo kakav turizam ili bilo šta. Da ne pominjem efekat bezbednosti koji je u ogromnoj meri narušen.
Foto: Pixabay
Šta se dešava sa stanovnicima drveta koje je posečeno?
Proteramo ih. To je vrlo lako videti. Ne moramo govoriti samo o pticama koje se gnezde u dupljama i kojima treba izrazito staro stablo. Ne možete očekivati da će orao belorepan napraviti gnezdo na drvetu koje je visoko četiri metra i staro deset godina. To je nemoguće. Jednoj ptici koja ima raspon krila od dva i po metra i koja može da pravi gnezdo mase od preko jedne tone, treba drvo koje je u prirodi staro barem 80-90 godina. Crna roda takođe, vrlo ugrožena vrsta, strogo zaštićena, posečemo staru šumu i za nju tu više nema mesta. Ona mora da ode. Mi smo u stanju da proteramu čitavu jednu faunu sa jednog područja koja više tamo ne može da se vrati: ne samo da nema mesto gde da smesti svoje leglo, svoj porod, već gubi i priliku da se odmori, da se sakrije, nahrani i tako dalje. Ceo životni ciklus tih vrsta je poremećen.
Koliko je vremena potrebno da se na staro stanište vrate pojedine vrste?
To je ne samo biološko, ekološko, već i filozofsko pitanje. Budući da je priroda toliko oštećena da je ceo ciklus života i smrti, praktično i padavina, u ovom jeku klimatskih promena toliko narušen, niko vam ne može dati tačan odgovor. Vidimo ogromne napore šumara da u današnje vreme samo pokušaju da uzgoje mlade hrastove. I to im vrlo teško uspeva. U tolikoj meri je sve poremećeno. Šumarii primećuju i da se prirodne šume suše, ne mogu da izdrže te ogromne nalete toplote u junu, julu i avgustu i čak nekad po pet šest meseci konstantne suše, a količina padavina je sve manja. Primećujemo i na nekim mestima u planinama, gde su razređene bukove šume, da one počinju da se suše, jer, čim razredite šumu, ona nema kapacitet da se oporav. Ona onda ne plodonosi, nema potomke, ta šuma se ne razvija, imate klimatske promene, automatski u toj šumi je drveće slabije kondicije i podložnije je bolestima, parazitima i onda sve ode do đavola. Dakle, pravo je pitanje da li mi sada imamo priliku da restauriramo ta staništa. Inače ova dekada od 2021. do 2030. je u celom svetu posvećena obnovi prirodnih staništa kao poslednjoj brani ka očuvanju i nas ljudi.
OBRATI PAŽNJU
Opšte je poznata stvar da se mlađe generacije mnogo više bave očuvanjem prirode nego njihovi roditelji i da više pažnje posvećuju ekologiji. Da li mladi mogu da spasu šume?
Kada bi ti mladi mogli da iskoriste svoj glas i urade nešto korisno, onda da. Biti osvešten i negodovati na društvenim mrežama je jednako tome da ne budete osvešteni i ništa ne uradite. Dakle, ja mogu da zamerim ljudima koji ne preduzimaju aktivnosti, a znaju da problem postoji. Ne kažem da su svi mladi takvi, niti da je to većina ili manjina, ali mnogo primera znam gde individua prepoznaje problem, ali niti zna kako da se uključi, niti ima priliku. Mislim da mladi u Srbiji generalno nemaju dovoljno glasa. Njihov glas se ne čuje . Oni su, na žalost, izolovani i nisu dovoljno ozbiljno tretirani ni kao glasačko telo da bi uopšte mogli da menjaju stvari i na žalost veliki broj njih i ne odlučuje o svojoj sudbini. Ne uzimaju u svoje ruke to demokratsko pravo da mogu da odu i da biraju ono što im se sviđa ili ne sviđa. To je osnovni problem. Ponoviću još jednom - imati svest o tome da postoji problem, a ne činiti ništa jednako je tome da nemate svest.
Kako ih pokrenuti? Gde mogu da se informišu?
Mi kao organizacija dajemo primer drugima i konstantno pozivamo na akcije. Trudimo se da imamo svoje članove, volontere, savetnike, da damo primer. Mi smo prošle i pretprošle kalendarske godine zajedno sa svojim članovima i saradnicima posadili više od pet hiljada stabala, uglavnom hrasta i nekih drugih, ali isključivo domaćih vrsta drveća. Apsolutno nismo želeli da idemo na tu varijantu da se sadi šta bilo i gde god, samo pod izgovorom - eto posadili smo hiljadu stabala. Ne, nego smo vrlo pažljivo birali lokacije i spram tih lokacija smo birali do kojih ćemo sadnica doći. Iz tog razloga smo konsultovali ljude koji se bolje razumeju u celu priču, ali i vrlo teško odabrali rasadnike koji mogu da ispoštuju takve naše zahteve, koji nisu specifični, nego su samo ispravni. Ono što je ogroman problem je da, ako sad recimo dođe neka fondacija, ili država poželi da sadi dve milijarde autohtonih stabala u narednih deset godina, verujte mi da sada ne bi našli ni sto hiljada sadnica. Rasadnička proizvodnja, ona koja se tiče domaćih vrsta drveća koje treba saditi u Srbiji, koja su aklimatizovana i koja pripadaju određenom prostoru i određenim staništima je uništena. Ona ne postoji. Vidim šta sade ljudi u gradovima, šta sade ljudi u selima kao vetrozaštitne pojaseve. Njima se podmeće kukavičje jaje, to je sibirski brest, to je bagrem, to su neke druge vrste drveća koje ne pripadaju ovom podneblju. One stvaraju hlad i biomasu i mogu da pomognu pčelarima, ali to je prevara. Dakle, mi koristimo dobru volju ljudi i koristimo prostor na kome može da se sadi, sadeći nešto što će neko poseći ili što će se osušiti za deset godina i nikad neće doći u fazu da bude stanište nečemu. To je ogroman problem. Velika je razlika između toga da li imate hiljadu stabala koje prave hlad ili imate hiljadu stabala koja ćete odnegovati da postanu stara i da na njima možemo da vratimo vrste i ekosisteme koji nam nedostaju. Bagrem, sibirski brest i ovo drugo što se nudi građanima je prevara. To neće doneti nikakav boljitak, osim toga što je drvna masa i hlad i to je sve. Dakle, konstantno idemo pogrešnim putem i na žalost ne vidim neku jasnu strategiju kako to sad sprečiti i kako građanima reći da nije sadnja bilo čega dobra, već da je to samo simulacija rešavanja problema.
Kompletan razgovor sa Milanom Ružićem, direktorom Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije poslušajte u emisiji Eko linija
Alma Kovčić
