Bezimena kuhinja za ljude iz Džungle

Te zime je ledio Dunav, a ja sam sa migrantima hodao po Beogradu i njihovom kampu. Na mestu današnjeg "Beograda na vodi" nalazile su se stare železničke barake. Bez grejanja i struje čekali su, čini mi se, novu 2017. godinu. Dok sam oko podneva "vijao" priču po kampu, primetio sam da se stvara red, ljudi su u miru počeli da se postavljaju jedan iza drugog. Par minuta je prošlo, a onda je beli kombi ušao na čistinu između baraka. Ljudi su zviždali, drali se, dobacivali... Dvokrilna zadnja vrata kombija su se otvorila, riđi bradonja je izbacio zvučnik, Rage against machine je zvukom napunio kamp i barake. Iz kombija su izneli tri velika lonca, pripremljen je sto, izvađena kutlača. Ljudi su u sporom hodu čekali na svoju porciju toplog obroka. Ekipa koja je spremala taj obrok zvala se, a tako se i dalje zove - No name kitchen. Ovo je priča o momcima i devojkama koji čine kičmu ove kuhinje.

Pre nekoliko dana stigla je vest da se lokalna policija sukobila sa aktivistima No name kitchena u Šidu. Relativno brzo sam stupio u kontakt s njima i dogovorili smo se da im se pridružim, da ih pratim u radu, fotografišem i napišem tekst o njima. Sutradan sam bio u busu za Šid. Opet je hladno. Popodne sam bio pred njihovom kućom, na uglu ulica Karadžića i Dučića. Zdanje sa jednim spratom ide više u širinu nego u visinu. Iscrtana je muralima i grafitima, porukama podrške migrantima, dve velike kapije prošarane su duginim bojama. Pogled na kuću otkriva vrlo jasan stav o migrantskoj krizi. Postala je, pored kuća Ilije Bašičevića Bosilja i Save Šumanovića, poznato zdanje među stanovnicima Šida. Unutrašnjost miriše na skvotove koje sam viđao po Evropi. Organizovana, čista, delovi namenjeni za spremanje hrane i dnevni život su uredni. Veš mašine su u skoro svakoj prostoriji, non stop rade, jer aktivisti svakodnevno peru odeću koju migranti donose. Svakog jutra oko pola osam kreće spremanje hrane i tu hranu oni jedu zajedno s migrantima. Ostave i dvorište preuređeni su u magacine koji čuvaju odeću i obuću, osnovne lekove. Kao i ljudi koji su se okupili oko ove priče, tako je i sa ovom kućom, njena jedina funkcija u ovom trenutku je da bude malo svetlo u tami koje nas okružuje.

Jutro je. Opet je hladno, grejanja nema. Lorens iz Bristola upada u sobu, užurbano objašnjava da im treba pomoć oko prenosa stvari. Za fruštuk je sočivo. Ana iz Španije sipa doručak u tanjir, nisam siguran da sam ikada jeo sočivo za doručak, nisam siguran ni da sam to ikad jeo. Iz magacina mi daju papuče namenjene migrantima. Par brojeva su manje, ali će poslužiti. Razmišljam o tome šta će me čekati u Džungli. Taj termin se godinama koristi za migrante koji ne žele u kampove, već se skrivaju po šumama. U tesnom kombiju, sa vodom za kupanje, vrućim čajem, hranom i odećom, Edi iz Francuske, Anke iz Belgije i ja uputili smo se u Džunglu.

Ekipa iz Džungle

Servo na kombiju ne radi, teško se okreće i vozi, pun je rđe, ne radi radio, izlupan je sa svih strana. Put nas vodi u njive i šumarke koji okružuju Batrovce, pogranično seoce. Put je težak, pun rupa, odskačem po vozilu dok mi Evropljani objašnjavaju kako da se krećemo po našoj teritoriji. Jako me to podseća na put Srbije ka Evropskoj uniji. Pokušavam da napravim šalu na taj račun, primaju je sa zadrškom. Usred neke njive, Anke govori da je "to mesto". Posle nekoliko minuta se pojavljuje dvadesetak nesretnika, željnih toplog obroka. Edi se glasom kroz koji provejava razočaranje obraća ljudima koji su se okupili oko kombija: "Rekli ste da će vas biti desetak, ne dvadeset. Spremili smo za ovu turu samo određen broj jela". Mirno ga slušaju i međusobno dele hranu. Ne žale se. Edi otvara vrata kombija iz koga iznose dva bureta od dvesta litara, jedno sa toplom, drugo sa hladnom vodom. Migranti znaju rutinu, ubacuju creva u burad, poneli su prazne flaše koje će napuniti vodom za piće, neki se pripremaju za kupanje. Anke ih proziva i deli kese sa opranom odećom. Za ručak su sočivo i krompir sa hlebom. Ljudi pored kombija dele hranu, a ostatke stavljaju u male kutije. Posle sat vremena je gotovo. Sakupljena je prljava odeća, zapisani zdrastveni problemi migranata i šta im je sve potrebno. Kombi pali iz treće, ljudi se lagano razilaze. Pogledi upućeni ka kombiju su isti onakvi kao kada gledam najbolje prijatelje koji odlaze. Znam da će se vratiti, da su tu, ali zašto moraju da idu?

Poslušajte šta Lorens iz Bristola kaže o aktivnostima No name kitchena:

Posle treće ture, smrznutih stopala stižem u kuću. I dalje je hladno. Dok pokušavam da se ugrejem uz električni radijator, ekipa iz Evrope je uveliko u poslu. Pripremaju večeru za nas, kuvaju čajeve, ispisuju šta sve sutra treba uraditi. Kuća polako poprima oblike doma, toplota više ne dolazi samo iz radijatora. Toni, kuvar i grafiter iz Peruđe, opisuje osmehe klinaca kada su videli duboke patike. Poredi posao kuvara u restoranu sa Mišlenovim zvezdicama sa dostavljanjem hrane iz kombija. Da čuju ovi iz Mišlena, dodelili bi kombiju makar tri zvezdice. Jednostavna jela, pripremljena sa puno ljubavi, baš onako kako bi moja baka pravila. Osmeh u serviranju hrane bio je dezert, a ne bi mi dozvolila ni da počistim sto. Tako je i sa No name kitchen ekipom. Ne traže ništa, a daju mnogo. Uz toplo jelo, dobiješ i nadu.

Noć pada, sedim u kuhinji i kucam ovaj tekst na pozajmljenom kompjuteru. Većina volontera, aktivista, odlazi uskoro. Svečano je. Pravili su falafel, Edi je večeras bio kuvar. Cela kuća miriše na kuvanje, cela kuća je dom za sve nas koji ga tražimo. Takvu otvorenost duha nisam sreo nigde, da sam se pojavio na vratima bez ičega, dali bi mi i hranu i smeštaj. Ljutit pišem ove redove, znam osobe koje odvajaju deo svog vremena da bi nekome pomogli, ali ovi ljudi daju sebe! Svi oni, bez izuzetka, imaju svoje poslove, radili su prekovremeno ili su nabacivali još posla sa strane, samo da bi skupili pare i volontirali u Srbiji. Sramotan je naš odnos prema nemoćnima. U Šidu ima ljudi koji im pomažu, ali je i "normalno" da se organizuju anti-migrantski protesti. No name kitchen aktivisti spremni su na svakodnevne probleme s policijom ili napade profašista, ali svakog dana oni ipak nastavljaju da kuvaju.

Sada je već kasno, došli su novi volonteri. Kovid vlada Evropom, a ja sam jutros otvorio vrata Nemici koja je ceo dan provela na putu, samo da bi po hladnoći kuvala ljudima koji beže od rata. Nisam siguran ko je ovde lud? Ja, koji sam odrastao sa izbeglicama iz ratova u Jugi, ili oni koji njima pomažu.

Marija iz Berlina priča za Oradio o tome zašto se priključila No name kitchen ekipi:

Hladnoća duva kroz zidove. Pričaju o fudbalskim timovima iz svojih gradova, mene smeštaju u Red Star tabor. Čujem ih kroz vrata, ali oni mene ne čuju dok se derem "Voša!". Novi aktivisti dobijaju upustva šta i kako se radi po kući, koji migrant ima koju bolest. Svako ističe detalje za koje misli da su bitni. Čujem ih kako se smeju i kako nalaze rešenja za probleme. Kako žive, kako umeju da potroše ovo malo vremena na Zemlji na stvari koje su bitne. Čujem ih kako se zadovoljni, kako će svojim bližnjima pričati o ovom iskustvu. Čujem ih kako pričaju o tome šta je potrebno da budeš čovek. Edi i Ana sutra odlaze, zameniće ih neka nova dobra duša. Biće ratova, biće gubitaka, ali biće i No name kitchena.

Za kraj ne umem da napišem ništa pametno, niti sam to ikada umeo. Ali znam, Bosilj i Šumanović bi imali svašta da kažu na temu onoga što se dešava u njihovoj varoši. Bili bi ljuti na nas.

Tekst i fotografije: Vojin Ivkov