U mnogim zemljama je normalno da deca imaju svoju baštu

Učiteljica Vesela Mačkić pokazala je svojim primerom da svako od nas može da učini da njegova okolina bude bolje mesto za život, ali i da poboljša zdrave navike ljudi u svojoj okolini. Ona je sa svojim razredom u Osnovnoj školi "Ivan Gundulić" na Čeneju napravila organsku baštu. Sa njom smo u emisiji "U kakvoj zemlji želim" da živim pričali o tome kako je došla na ideju da napravi plastenik.

Sa svojim učenicima si prošle godine, kada su oni bili prvi razred, pokrenula projekat "Zdrava užina". Ove godine ste to nadogradili projektom "Organska bašta i zdrava ishrana". Napravili ste plastenik u školskom dvorištu i deo nastave prebacili u učionicu na otvorenom. Kako si došla na ideju da pokreneš takav projekat?

Prošle godine sam primila prvake i posmatrala sam njihove navike, odnosno, šta je to što oni jedu za užinu. Kroz svoj lični primer, donoseći zdravu užinu, probala sam da ih motivišem da probaju da izbace grickalice i gazirana pića, da uvedu obavezan doručak, jer smatram da je u tom uzrastu to vrlo važno. Međutim, nisam uspela da doprem do svih učenika. Razmišljajući o tome kako da ih sve motivišem, došla sam na ideju da zasadimo povrće koje će oni moći da jedu. Popričala sam sa roditeljima, oni su to vrlo rado prihvatili, napravili smo bašticu koju smo postepeno proširivali i to se pokazalo kao sjajan projekat.

Da li ti je možda Džejmi Oliver, sa svojim silnim projektima zdrave ishrane u školama u Velikoj Britaniji, bio inspiracija?

Da, zaista jeste. Inače i u skandinavskim zemljama, a i u Americi, sasvim je normalno da deca imaju svoje bašte i da uzgajaju biljke. To nije povezano samo sa ishranom, već sa kompletnom nastavom, pa čak i sa preduzetništvom. Posle uzgoja, deca prodaju to što je raslo u bašti, a onda je unapređuju, pa čak i usmeravaju sredstva na neka putovanja. Dakle, ostavljeno je deci da sama daju ideju kako će novac dalje uložiti. I mi smo ove godine proširili našu priču, školska uprava je to videla kao dobru stvar i priključila nas je preduzetnim školama, a to nam je omogućilo da dobijemo sredstva i da napravimo plastenik, jer je on uslov za organsku proizvodnju. Gajili smo dosta biljaka koje deca do tada nisu imala prilike da vide ili probaju i to im je bilo najzanimljivije, da pipnu, da probaju, da pomirišu matičnjak koji miriše na limun, zatim lavandu, ruzmarin i slično. Napravili smo i kutak za pčele, a posadili smo i klice koje jako brzo niknu, pa smo već počeli i da ih jedemo i to je sad posebno zanimljivo, jer nisu znali da neka travka ima ukus ploda koji oni znaju da drugačije izgleda.

Kakve su reakcije kolega i roditelja?

Reakcije roditelja su sjajne. Mi pratimo objave i priče koje su u vezi sa našom baštom i vidimo da roditelji u najvećoj meri to odobravaju. Ove godine fokusirali smo se na to da uključimo u projekat i što više starijih đaka, uzrasta od petog do osmog razreda i to se pokazalo kao sjajno. Veći deo projekta sam ja sama iznela, ali je naravno bilo kolega koji su me podržavali i pomagali mi od početka. Ove godine sam se trudila da što više nastavnika uključim u projekat i da ih nagovorim da u svoj plan i program uvrste aktivnosti koje mogu da realizuju u bašti. Sjajnu saradnju sam ostvarila sa nastavnikom tehničkog koji će sa đacima praviti kompostarnik i štandove na kojima će đaci izlagati svoje proizvode, profesorke engleskog i nemačkog će praviti kartice sa nazivima biljaka na tim jezicima, profesori biologije i hemije imaju sjajne ideje o časovima u bašti, kao i profesorka geografije, tako da mnogo aktivnosti iz nastavnog plana mogu da se realizuju u bašti, što je veoma važno jer su to trajna i primenjiva znanja.

Ti radiš u školi na Čeneju u koju idu deca koja uglavnom žive u kućama i kojima je bašta bliska. Da li misliš da bi isti efekat bašta u školi imala i u gradu?

Oni dolaze sa sela, ali verujte da nisu imali predznanje. Kao i ja, i oni su u projekat ušli sa jako malim ili nikakvim znanjem o uzgoju biljaka, tako da smo zajedno učili. Pozvali smo roditelje da nam budu edukatori. Mislim da bi i deca u gradu to vrlo rado prihvatila. Posećivale su nas škole iz grada i deca su bila zaista oduševljena. Deca vole sve aktivnosti, samo je bitno da ih prezentujete na njima prihvatljiv način.

Koliko je bilo teško pokrenuti ovakav projekat i skupiti sredstva za njega? 

Prošle godine sam ja sa roditeljima u više navrata prikupljala novac. Ima društveno odgovornih kompanije koje žele da pomognu, koje prepoznaju nešto što je dobro i koje su se odazvale ove godine. Dakle, prošle godine smo krenuli sami i zaista nam nisu bila potrebna neka ogromna sredstva. Potrebni su vam samo dobra volja i organizacija, nekoliko radnih subota koje mogu biti zanimljive. Ove godine nam je trebalo više novca da bismo mogli da napravimo plastenik i iza nas je stao Univereksport, koji je preko ministarstva ušao u projekat preduzetnih škola i podržao naš projekat.

Kakvi su planovi za dalje?

Sledeće godine startujemo od septembra i proširujemo priču. Aktivnosti sve više prebacujemo na đake, mi ćemo biti koordinatori i neko kome oni mogu da se obrate za bilo koju ideju, savet ili nedoumicu, ali zaista puštamo njih da što više dođu do izražaja, da sve aktivnosti oni osmišljavaju. Pričala sam sa jednom koleginicom iz Hrvatske, jer oni tamo takođe imaju baštu. Kod njih đaci prodaju svoje proizvode, a od prikupljenog novca jednom godišnje iznajme autobus i odu na izlet, što je svakako dobra ideja i nešto što i mi možemo da uradimo.

Kompletan razgovor sa učiteljicom Veselom Mačkić u emisiji U kakvoj zemlji želim da živim možete poslušati na podkastu O radija.

Alma Kovčić