Dokle god ne budemo jednaki a različiti, borba neće prestati

Međunarodni Dan žena, 8. mart, nije samo dan u kome se slave žene, čestita i praznuje, već je to dan u kome treba realno da sagledamo u kakvom su stanju prava žena u vremenu u kome živimo. Da situacija nije dobra jasno je svakome, a borba svih nas, ne samo žena, treba da traje svakog dana, iz sata u sat. Iako ovaj datum postoji više od jednog veka, obeležavanje Dana žena ne bledi i aktivno se sprovodi i kod mladih. 

Pobunjene čitateljke, foto: Youtube screenshot

Među onima koji se bore za ženska prava i jednakost u društvu, najviše kroz prizmu kreativnog i kritičkog razmšiljanja na polju književnosti je regionalni kolekitv "Pobunjene čitateljke", koje u okviru svog delovanja kritički čitaju, analiziraju i pretresaju regionalnu i prevedenu književnu produkciju iz feminističkih i srodnih angažovanih perspektiva. Nekritičko slavljenje autoriteta, svođenje kritike na marketinški alat i ustaljeni pristupi na književnim scenama deo su pobune i akcija ovog udruženja, a gošća "Dnevne sobe" bila je Nađa Bobičić iz "Pobunjenijh čitateljki".

Kako si dočekala ovogodišnji 8. mart?

Tog dana se uvek osećam borbeno i radosno. Osmog marta se tradicionalno održava marš na kojem su žene iz različitih krajeva Srbije, marširalo se od Slavije do prostora "Miljenko Dereta". Tu se oseća zajedništvo i solidarnost, pa sam tog dana uvek nekako srećna zbog akcije koja se organizuje

"Pobunjene čitateljke" je veoma dobar naziv koji se lako se pamti. Kako ste odabrale baš taj naziv?

Ljudi ga uglavnom lako zapamte i često koriste. Mi smo se inspirisale nekim teorijskim feminističkim knjigama iz angloameičkih prostora, ali smo to onda prilagodile našem podneblju. Mi se nekako uvek protiv nečeg bunimo i često nas pitaju zašto, a naši odgovori su uglavnom isti - dokle god ne bude rodne ravnopravnosti, ne samo u književnosti nego i šire, dokle god ne budemo različiti, a opet jednaki mi nećemo prestati da se bunimo.

foto: Tanja Drobnjak

Ta ideja okupila je i ujedinila veliki broj aktivistkinja širom regiona, kako ste uspele da se povežete?

Mislim da su nam pomogle dve stvari. Prvo je da su feministkinje književnice i teoretičarke sarađivale u regionu sve vreme, pa i u najtežim ratnim okolnostima, tokom devedesetih. Bile smo solidarne. U tom smislu samo smo nastavile tok koji je već postojao, nismo morale da gradimo nešto iz početka nego smo nastavile u tom prostoru. Druga stvar je da smo, kao mlade milenijalke, razmišljale o tome kako regionalna književnost postoji kao nadprostor, zajedničkoi prosor, jer se knjige objavljuju kod različitih izdavača, postoje različiti festivali. Mi smo, kao mlađa generacija, došle na ideju da pokušamo da povežemo našu perspektivu dece koja su bila neposredno ili kraj ratnih dejstava sa feminističkim pristupima. Tako je nastao zbornik "Rat iz dečje perspektive" koji je dostupan na mrežama i na našem sajtu. Pokušale smo da uvežemo naša različita dečija iskustva sa književnošću koja se bavi temama od '45. do ratova devedesetih. To je objavljeno 2018. godine i od tada radimo u regionalnom prostoru i važno nam je da se širimo. Uključili smo makedonski jezik, uključujemo slovenački, a nadamo se i drugim regionalnim jezicima.

Svedoci smo da je u svemu, pa i u književnosti, prisutna hiperprodukcija. Ona sa sobom povlači i veliki broj dela koja bi trebalo da zaobiđemo. Iz vašeg polja delovanja, koji su principi koji bi trebalo da nas vode ka odabiru nove knjige ili autora?

Tačno je da se obajvljuje veliki broj naslova i teško je odabrati. Preporučila bih da se ne ide uvek na ono što je najvidljivije, iako i knjige koje su popularne mogu biti odlične. Trebalo bi obratiti više pažnje na izdavače koji objavljuju književnost za mlade, ili neke manje izdavače koji prevode određene korpuse književnosti. Književnost nije jedna priča, najčešće muškarca koji je u neku ruku povezan sa ratom, kakav je kod nas stereotip, pokušajte da istražujete različite forme. Jedan od najzanimljivijih korpusa književnosti, kako u svetu tako i kod nas, jesu LGBT i feminističke književnosti. Nemojte biti zatvoreni i misliti da je to samo za žene ili za aktivistkinje, to je književnost koja se bavi najrazličitijim životnim temama i kompleksna je poput realnosti u kojoj živimo.

Foto: Marija Piroški

Ako povežemo te dve teme, aktivizam i praznik, gde je po tebi danas 8. mart, a gde 1. maj?

Da, to je zanimljivo pitanje. Osmi mart je nastao 1910. godine kao akcija socijalistkinja koje su htele neki datum koji bi bio pandan Prvom maju, ali za radnička ženska prava. Preko Ujedinjenih nacija, 8. mart je postao međunarodni Dan žena, što je podrazumevalo njegovo ideološko razblaživanje, ne govori se o tome koje su različitosti među ženama. Razlikuju se žene iz centra kapitalizma, žene sa preiferije, ne govori se o klasnim ili rasnim razlikama i višestrukim nejednakostima sa kojima se razlličite žene suočavaju. Govori se, ali se izgubio taj borbeni karakter. Naravno ne svuda, pa ga mi zato, tradicionalno, obeležavamo maršem, kao i dosta drugih aktivistkinja širom sveta. Isto tako, 1. maj se suzio na sindikate i naravno, zavisno od države i uslova, taj praznik se sveo na praznovanje i odmore, roštilj, protiv kojeg nemam ništa, ali to je pre svega bio borbeni praznik za radna prava. Zahtevalo se nešto što je nekad davno delovalo nemoguće - osam sati rada, osam sati za kulturu i osam sati za odmor. Danas treba da imamo još jače i čvršće zahteve - da se manje sati radi, a više vremena provodi u nekakvom kreativnom vremenu. S druge strane, kapitalizam nam nameće sve gore uslove i sve ono sa čim se srećemo svaki dan. Nadam se da će i jedan i drugi praznik biti sve borbeniji ceneći tradiciju u kojoj su nastali, a sve manje sveden na nivo komemorativnog praznika.

Kada bismo sada napravili presek današnjeg vremena, deluje da je situacija katastrofalna. Sa druge strane, deluje i da borba daje neki rezultat?

Mislim da je jedna od glavnih zamki našeg vremena i kapitalističkog sistema da izgleda kao da van tog sistema ništa nije moguće. I u neku ruku nam se ukida budućnost. Dovoljno je da pogledamo stanje u ekologiji, tačnije, ekološku katastrofu kojoj prisustvujemo, o čemu nam dovoljno govori ova zima koje nije ni bilo. Tu su i ratovi u Ukrajini, u Palestini, u Sudanu, gde su ljudima doslovce ugroženi životi. Sve izgleda kao da smo u nekoj distopiji i da ništa drugo nije moguće i da drugačije i nije moglo biti. To je samo taktika ovog sistema i zato nam je važna i književnost i kreativno promišljanje. Kao što bi rekla književnica Ursula Le Gvin: i moć kraljeva izgledala je kao da je Bogom dana, ali je i feudalizam propao. Ovo što sam parafrazirala jeste put kojim bi trebalo da se borimo za tu vrstu kritičkog pristupa i vraćanja budućnosti. Ovaj sistem nam stalno ukida budućnost, preti nam katastrofama i apokalipsama, ali kreativnim razmišljanjem, čitanjem, možemo doći do toga da se taj sistem sruši i dovede neki koji je pravedniji i održiviji. Imamo veliku privilegiju da ovde imamo socijalističku istoriju, iskustva ljudi koji su živi i svedoci su tog vremena, da je moguće napraviti sistem koji teži ka dobru većine. U tom smislu hajde da gledamo prošlost, ali da zamišljamo neku novu budućnost.

Nađino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović