Album nedelje: Nick Cave - Ghosteen

Sedamnaesta Kejvova propoved

Retka su uzbuđenja koja najavljuje neki novi tonski zapis u današnjoj muzičkoj industriji. Albume niko više da i ne sluša, već nekoliko godina unazad smo svedoci carstva singlova, bezličnih propratnih spotova… Dobro, ovaj fenomen možemo posmatrati i iz generacijskog ugla. Ali, dugoočekivano izdanje Nika Kejva spada u pomenuto stanje pozitivne euforije, nešto što smo strpljivo konstruisali u svojoj mašti tačno tri godine kako bi konačno zakoračili  na rajska vrata čije ključeve drži jedan od najturbulentnijih rok (anti) heroja u crnom. Iznad ulaza u taj vrt izobilja stoji natpis: Ghosteen. I nemojte se odmah stresirati ako niste vernik. Taj svet niste vi projektovali – on vam je nevino ponuđen bez mogućnosti da ga odbijete. Pitanje je samo poverenja i verovanja u nečije verodostojne stavove/pesme.

Svetlo na kraju albuma: Nik Kejv

Sniman od Engleske, preko Nemačke pa sve do Kalifornije, ovaj album sadrži jedanaest kompozicija i podeljen je na dva dela (više su to celine), jednostavnog naslova Part 1 i Part 2. Te zvučne boje ispunjavaju platno slike koja čini zaključnu trilogiju zajedno sa soničnim izdanjem Push The Sky Away (2013) i ogoljenim remek – delom Skeleton Tree (2016). Posle mraka mora da dođe svetlo, tuga je neizbrisiva ali se na ovom albumu ista slavi na veličanstven način. Kejv je počeo da piše tekstove za pesme koje će kasnije uobličiti u njegov novi naslov  još u februaru 2017. Vrlo svesno nije prišao ovakvom stvaranju još od kraja 2015. kada mu se desila velika porodična tragedija. Suočavanje sa takvom jednom turobnom podelom uloga opipljivo je dočarano u filmskom ostvarenju One More Time with Feeling (2016), potresnim dokumentarnim noarom australijskog reditelja Andrua Dominika. Ponovne kreativne korake u svojoj karijeri opisao je kao novu vrstu lirskog samopouzdanja u procesu "prisilnog gašenja", gde je svoja osećanja ograničio na neko vreme. A onda polako, reč po reč i njegova kuća u Brajtonu počela je opet da isijava toplim svetlom. Tada bi senke igrale na zidovima (prema Kejvovim rečima) dok su se roditeljski vapaji pretvarali u neke pomirljive ali nikad zakopane misli.  Ovo je ujedno bio i prvi put da se poznati muzičar okrenuo svom domu kao inspiraciji i mestu za pisanje novog albuma. Promena okoline i rutine dovela je do toga da je „Dobri sin“ nagomilao zalihe linija i misli, slika i ideja, umesto da piše pesme na njemu poznat tradicionalan način. Vođen više intuicijom i putem bez znakova, poput tesktova sa pomenutog albuma Skeleton Tree, ovaj prkosni pesnik, pre svega, jednostavno je odustao od pristupa temeljenog u vidu naracije jer je verovao u svoju restriktivnost. Objašnjavajući svoj novi pristup pisanju, Kejv je rekao: "Ideja da živimo život po ravnoj liniji, poput obične priče, čini mi se sve apsurdnijom ali pozitivnom i, više nego išta, retkom vrstom intelektualne pogodnosti . Postoji čisto srce, ali svuda oko njega vlada haos“.  Na dalje dešifrovanje odgovora sa ovog albuma ne treba trošiti puno vremena jer se samo jedan jedini zaključak može metaforično iskopati ispod uvodnih tekstova kompozicije Bright Horses:

„The bright horses have broken free from the fields

They are horses of love, their manes full of fire“

Ali, ne zaboravimo ni velikog Vorena Elisa. On je Kejvov verni štitonoša, mudri Votson, roditeljski nastrojeni Alfred i do smrti odani Lanselot. Ghosteen je svakako kruna njihove dugogodišnje saradnje, možda čak i kraj avanture čija karta putovanja, stara tačno četvrt veka, i dalje krije mesto zakopanog blaga. Nisu u pitanju nikakve zlatne poluge, eliksir mladosti niti neko tajno oružje. Polazeći od same kovanice naslova albuma, to blago su Kejv i Elis, poput putujućih majstora/limara, sklapali iz čiste ljubavi a tek izrađene kompozicije su dalje sejali zemljom. Ovaj tandem potpisuje sve pesme kao i kompletnu produkciju. I zaista nema potreba de se ovde i sada bavimo svakom pesmom ponaosob. Ko zna koliko bi nam stranica trebalo za to.

Ko zna koji put sa emocijama: Elis i Kejv

Što se samog omota izdanja tiče, u pitanju je slika The Breath of Life (2001) umetnika Toma Duboija. Naizgled kičastog naboja, ova vizuelna poluutopija zapravo se zgodno uklapa uz očiglednu radikalnu promenu emocionalnog pejzaža Nika Kejva i njegove prateće grupe. Mnogi značajniji muzički kritičari iskreno su saglasni u činjenici kako Ghosteen krije neke od najlepših pesama koje je potpisao kralj ubistvenih balada. Po nekima, gospodin Kejv više nikada i ne mora da se oglasi na ovakav način. Jedan okret ključem, i rajska vrata sigurno su zaključana. To je možda uslovni, ali isto tako pravičan hepi end.

U nastavku poslušajte ceo album "Ghosteen".