Sretenje, idealna pauza za skijanje

Klima se promenila, zima se pomerila za par meseci pa i skijaška sezona na mnogim planinama počinje tek u januaru. Pred nama su sretenjski praznici, mini odmor, koji će mnogi iskoristiti za odlazak na planinu. Kažu da 90 % skijaša, koji su nekada skijali za Novu Godinu ili ranije, čak i za 29. novembar,  poslednjih godina koristi baš Sretenje za zimski odmor. Kopaonik je odavno postao mesto za pokazivanje a ne za sport, ali srećom ima još mesta za skijanje koja su dostupna i nama, smrtnicima.

U Srbiji ima dosta mesta za skijaše, a da nisu Kopaonik ili Zlatibor, kaže Nebojša Bunjevčev, ski instruktor i skijaš sa stažom od 40 godina! Za one koji tek počinju, naročito ima dosta izbora, jer im nije presudna dužina staza . 

“Ima puno tih, takozvanih  “manjih planina”, koje nisu manje po gabaritima, ali su manje poznate među skijašima. Goč, Golija, Stara planina, Zlatar, Divčibare. To su sve planine sa jednom ili 2 staze što je sasvim dovoljno za početak. Ako neko uči, njemu ništa ne znači 70 km staza na Kopaoniku. Kopaonik kao najviša planina pruža mogućnost da stalno skijaš i da uvek ima snega, kod ostalih moraš da pratiš i da “gledaš  u pasulj”. Goč je  malo dalje od Novog Sada u odnosu na Divčibare, ali ima više snega. Smeštaj može lako da se nađe i nije skup. Npr, noćenje je 50tak evra u poređenju sa Kopom gde je 200, znači četiri puta više!

Stara planina je viša kategorija jer njome upravljaju “Skijališta Srbije”, državna firma koja ulaže u infrastrukturu, pa su i cene nešto više. Kada pričamo o manjim, Goč, Golija, Divčibare…ili se grad bavi time ili privatnici. Tu su cene pristupačne, recimo između 1000 i 1500 dinara je dnevna ski karta, dok je na Kopu dnevni skipas 4000 dinara. Ja volim da preporučim i Divčibare jer su porodično orjentisane, ima mesta za šetnje i druge aktivnosti. Imaju idealnu stazu za početnike. Goč je super, ima 2-3 male žičare, a dobar je i Zlatar, ali je tamo staza malo komplikovanija od divčibarske."

Kod tih, manjih skijališta, treba uvek pratiti prognozu i stranice na društvenim mrežama, kako biste bili sigurni da ima snega i da žičare rade, kaže Nebojša.  

U regionu je situacija takođe povoljna.

“ Nalazimo se na dobroj geografskoj lokaciji. Verovali ili ne, čak i u Mađarskoj ima skijalište.  Ima u Rumuniji, u Transilvaniji, ali je daleko. Od bližih, Bugarska je favorit. Imaju 4 skijališta koja su veoma pristupačna jer imaju autoput praktično, do samog skijališta. Ja bih izdvojio Borovec kao  jedno od najlepših mesta u okolini gde može da se skija. Ima svih vrsta staza, plavih, crvenih i crnih. Cene su pristupačne, niže nego na Kopaoniku. Jeftiniji su i od Jahorine, gde puno naših ide da skija. U Bosni imaju sjajna skijališta, popuz Vlašića, koji je jako popularan. Bosna ne kuburi sa snegom. Tu je i Bjelašnica koja je u Federaciji. Vanpansionska potrošnja je mnogo manja. Na Kopu je, recimo, čaj oko 400 dinara, u Bosni ili Bugarskoj je mnogo manje. Treba ipak uzeti u obzir da su piće i hrana na stazi uvek skupi. Neko je to dovukao tamo gore, to nije lako. Dakle, Kop je najskuplji, pa Jahorina, pa onda Bugarska, pa onda ova mala skijališta kod nas i u Bosni.”

Treća opcija je odlazak na neko od skijališta u zapadnoj Evropi, u Austriji, Italiji, Sloveniji, pa čak i Francuskoj. Zvuči skupo, ali uopšte ne mora da bude, priča Bunjevčev, koji se upravo vratio iz Italije, iz mesta Madona di Kampiljo, što ga je izašlo 475 evra za 7 dana sa ski pasom za celu regiju! Preporuka je da se ide preko nekog od udruženja. Skijaška udruženja organizuju svoje ski ture koje su, obično, mnogo jeftinije od agencijskih. Ima tu i drugih prednosti.

Snežana Bačlija Knoh je ove godine, sa porodicom, preko jednog udruženja putovala u Francusku. 24 sata puta zvuče zaista obeshrabrujuće, ali njeni su utisci jako pozitivni.

“Ovo nam je drugi put u Francuskoj, bili smo i prošle godine, pre toga smo išli i u Austriju. Mi bismo išli negde bliže ali nije bilo ponuda u terminu koji nam odgovara, zato smo išli u Francusku. Mi idemo u manja skijališta, za nas je to raj. Svako od njih  ima bar 20 staza. Nema gužve, čekanja na gondolama, žičarama, staze su sređene. To je oko 400-500 eur po osobi i tu je sve uključeno, put, smeštaj, ski pas i škola skijanja. Malo svakako nije, skijanje je skup sport, al mislim da može da se priušti. Što se vanpansionske potrošnje tiče, većina EU gradova je na nivou Novog Sada koji je sada jako skup, pa nam ništa ne deluje puno. Mi nosimo hranu da ne moramo da se smaramo sa spremanjem tamo. Kupimo u marketu nešto, iste su cene. Hamburger na stazi je 15 evra. Bili smo u Austriji, to je bilo skuplje, ali i smestaj je lepši, neke brvnare sa kaminima. Cene zavise od mesta, neka mala sela su skuplja,  ako ima jedna radnja, veća mesta imaju markete gde su iste cene kao kod nas. “

Za Snežanu, put preko udruženja ima puno prednosti i to nije samo cena.

"Mi preporučujemo. Jeste autobus naporan, ali imate osećaj zajednice. Ćerka je imala blag potres mozga na stazi kada je jedan momak udario, pa smo onda videli sta znači podrška i pomoć. I te školice koje imate na svom jeziku, instruktore koje poznajete, koji putuju sa vama. Deca imaju društvo što je jako bitno. To je pomalo kao neka ekskurzija, jedno malo selo koje putuje zajedno. “

I Snežana je posle puno godina skijanja ponovo proskijala, veoma lako. Kažu da se to ne zaboravlja, kao vožnja bicikla.

Nebojša Bunjevčev kaže da to što nemate iskustva na snegu ne sme da bude razlog za odustajanje, jer je za učenje potrebno nekoliko časova. Na snegu malo više, na suvom nešto manje. Da, dobro ste pročitali, skijanje se uči i na suvom. Kako to izgleda, koliko košta, šta vam treba od opreme…slušajte u novoj epizodi “Špacir-bećara” na podkastu O radija. Čućete i kakva iskustva ima Dajana Matijević Jekić sa skijanja u Bugarskoj.

Fotografije: Nebojša Bunjevčev i Snežana Bačlija Knoh