Doktorka za strip: Dragana Radanović o pričama koje menjaju svet

Strip autorka Dragana Radanović već neko vreme radi kao istraživač na Univerzitetu u Leuvenu i kao predavač u Briselu, gde pomaže studentima da razviju kritički stav prema sopstvenom umetničkom radu i ispričaju svoje priče kroz strip.

Znamo je kao jednu od osnivačica strip pokreta "Stripotetke" i autorku nekoliko odličnih stripova koji preispituju konvencionalne poglede na svet. Od septembra prošle godine zvanično je dobila titulu Senior Lecturer.

"Sada sam profesor koji može recimo da ima svoje doktorante. Malo se penjem na toj lestvici što se tiče stripa, zato što je Belgija idealna zemlja za ovo što radim", priča Dragana.

"Najveći deo vremena provodim sa master studentima koji pokušavaju da ispričaju svoje priče u vidu stripa. Šta radim tu? U suštini radim dva bitna predmeta: to je Critical Practice, odnosno na koji način mi kroz praksu crtanja i pravljenja stripova kritički razmišljamo. Druga stvar je rad, jedan na jedan, kako bi njihovi radovi posle bili objavljivani"

To kritičko razmišljanje, koje ti predaješ studentima, je prilično važno u tvom dosadašnjem radu. Koliko je tebi zapravo važno pokazati stav kada želiš da se baviš stripom?

Čitalac stripa najčešće je jedna jako inteligentna osoba. Da bi neko mogao da pročita strip, on mora da zna kako slike funkcionišu jedna s drugom, kako tekst sa slikom funkcioniše. Ja računam na njihovu inteligenciju jer znam da će neke banalne teme, ako su rađene na banalan način, prosto odbiti ljude. Zbog toga je meni jako bitno da, kada nekoga već uvučemo u priču, da mu damo i više nivoa na kojima može da razmišlja. Igrom slučaja, moje teme su vezane za detinjstvo u ratu, za diktaturu, za nedemokratske zemlje. Mislim da su to teme koje svakom mogu biti bitne na ovaj ili onaj način, koje svakog dotiču na neki način. Zato mi je bitno da pružem čitaocu tu priliku da shvati da je inteligentno biće koje može da funkcioniše na intelektualnom nivou, a ne samo "čita neke lepe slike".

Čak i kada je strip eskapizam, dakle kada treba samo da se zabavimo, da li je i tada potrebna neka vrsta kritičkog promišljanja o svetu oko sebe.

Upravo. Kada postoji neka dubina u priči, onda taj strip prosto može da traje. Može više puta da se uzme, može svaki put da da neko drugo značenje, čak i ako je puka zabava. I to je možda važno, da privučeš svog čitaoca da se vrati toj knjizi, da mu drugačije znači kroz život ili kroz više čitanja.

Sa kakvim pričama studenti najčešće dolaze na konsultacije?

To zavisi, po mom iskustvu, isključivo od toga odakle dolaze. Imamo lokalne studente koji se bave nekim lokalnim temama, a tu su nam često i studenti koji, kao i ja, pobegnu iz nekih svojih zemalja i imaju drugačiju vrstu problema, pa se uvek vraćaju na te lične priče. E sad, te lične priče su nekad povezane sa jako ličnim temama, a nekad su prosto, svetske teme poput klimatskih promena, demokratije, teme majčinstva, očinstva...

Ti si sad zvanično doktor stripa. Kako si se uopšte zainteresovala za ovaj medij?

Tako je. Ali nisam ja jedina, imamo mi više sjajnih ljudi koji su došli do doktorske titule u stripu. Ali, kada sam bila mlađa znala sam, klasiku: Taličnog Tomu, Štrumpfove, Asteriksa i Obeliksa, ali ne mnogo više od toga. Malo po malo, mic po mic, saznala sam sve, naučila, uradila sam domaći. Saznala sam za Dominik Goble kao boginju stripa za mene. Sada su mi to već kolege, smešno mi je i da izgovorim, ali upoznala sam idole poput Džudit Vanistendael, Vivijen Niks, Inge Heremans. To su ljudi koji su u suštini kor belgijskog stripa, onog alternativnog.

Sad si upoznala mašineriju iznutra. Koio je to drugačiji osećaj nego kad im se divimo kao čitaoci?

Ja se više divim našima: kako uopšte objave strip u Srbiji? Lako je ovde: dođeš u Belgiju i uzmeš pare iz fonda i praviš strip. Nije toliko komplikovano kao u Srbiji.

Znači, ako imaš neki scenario i ideju, možeš da se prijaviš za novac, za neku vrstu stipendije? Kako to funkcioniše?

Belgija, koja je podeljena na flandrijski i na valonski deo, ima različite fondove u zavisnosti od pokrajine. Pokrajina u kojoj ja živim, to je Flandrija, ima Literature Flanders fond, koji jednom ili dva puta godišnje raspisuje konkurs za pisce i strip autore. Ako se ne varam 2.000 evra se dobije na ruke, a dobija se i mesečna apanaža na godinu ili dve, da se pravi sopstveni strip. Ne moraš da imaš ništa osim ideje i nekoliko stranica koje se pošalju, i onda postoji komisija koja određuje da li dobiješ to ili ne. Postoje kategorije za početnike, iskusne autore, razlikuju se i honorari, ali sve je to pažljivo uređeno.

Radila si strip o bombardovanju koji je bio deo tvog doktorata. Ranije si bila deo ekipe koja je radila strip o interseks osobama i njihovim problemima. Kakvo je tvoje iskustvo na tim projektima?

Strip je nešto što u suštini može da približi ljudima temu koja je apsolutno nevidljiva i u našoj državi, ali i u svetu. Kada sam radila strip o interseks osobama pitala sam se šta je tu bitno. Da su to ljudi koje mi ne možemo ni na jedan način prepoznati na ulici, a njihovi životi su mnogo komplikovaniji od naših. I to je bila, eto, prilika da se jednoj takvoj temi pruži vidljivost i da se na interesantan način poigramo sa tim kako to strip može da približi jednu tako nevidljivu temu publici.

Radila si i na stripu koji je takođe bio urađen u sklopu grupe autora. Bile su to priče iz perioda zatvaranja zbog korone.

Tako je. Ispričala sam priču o tome kako je kada neko ko treba da bude kreativan ostaje zatvoren u sobi i treba da stvara. Kako to izgleda kada si kod kuće, imaš sve one prljave sudove, a treba nešto i da uradiš na poslu. Ja sam se u mojoj priči vezala za neku generacijsku ideju o tome da žena mora, kad je u kući, da obavi sve po kući. Moj partner, na primer, ima vreme za rad, vreme za kuću i to je odvojeno. Malo sam eto bacila svetlo na to kako žena ima taj pritisak, jer nema taj luksuz da odvoji posao od kuće. Njoj je sve posao. Radila sam ranije i priču o preživljavnju Holokausta kroz Centar za primenjenu istoriju: imala sam fascinantnu temu o tome ko su bili ljudi koji su pomagali žrtvama da prežive Holokaust.

Je l' crtaš nešto u poslednje vreme? Imaš li vremena uopšte za to?

Pa nemam, ali mislim, ko me pita! Crtam sad, crtam… Setila sam se kako je moja prabaka u bila poznata po tome što je čitala erotske romane ženama u selu koje nisu umele da čitaju. I prosto to je bila jedna slika koja me je opsela potpuno. Kad sam to saznala, odmah sam rekla kako od ovoga moram da napravim strip. Gradim priču o iskustvima žena različitih generacija upravo o ovoj temi i za sada ima nekoliko završenih tabli stripa.

P. Klaić