Slike otvorene za dalja čitanja

Izložbu umetnice Lidije Delić "Ako budeš imao sreće više neće biti snova" možete posetiti u galeriji "Eugster Belgrade". Izložene slike zapravo su impresije iz svakodnevnog života na Islandu, gde je Lidija boravila mesec dana. Realnost koja se prepliće sa fantazijom i jedan svet, koji je za mnoge dalek. Sa druge strane, tu je uvek promenjiva priroda, koja nas opominje da će ipak nastaviti da živi posle nas. 

Hajde na početku da razjasnimo tu spregu svakodnevice i realizma u tvojim radovima, sa jedne strane i naučne fantastike kao polazne tačke u njihovoj realizaciji, sa druge.

Na ovoj izložbi, ali i u nekoliko prethodnih, zanimao me je odnos te dve stvari za koje se uvek, u mom životu, ispostavi da su dobre paralele. S tim u vezi je i ta realnost. Biti prisutan u svom gradu, ali isto tako biti prisutan na drugoj geografskoj odrednici, to je zanimljiva, emocionalna, lična i intimna odrednica u sklopu koje istražujem neke druge svetove. Otkad sam počela intenzivnije da se bavim slikarstvom, crtežom i video radom, pokazalo se nekako da je putovanje najvažnije za nastanak svih mojih radova. Ali, ne u trenutku pošto se vratim sa putovanja, već je u pitanju to vreme koje je između i koje onda stvori neki novi odnos prema tome što se desilo. Tada se moj lični utisak pretvara u neku vrstu atmosfere iz filma gde, poput reditelja, pokušavam da ga prenesem posmatraču, izbegavajući narativ trenutka i geografske odrednice. Sveobuhvatno, u pitanju je intimni ambijent, ali otvoren za dalja čitanja.

Ako budeš imao sreće više neće biti snova V

To je onda kao neka vrsta umetnosti adaptacije?

Ona je upisivanje trenutka, vremenskog. Da, može biti adaptacija. Posebno zato što tek posle nekog vremena ja vidim svoje slike na drugi način i onda čitam šta sam htela da kažem. Tada se slože utisak, sadržaj, početne ideje, motivi…

Koliko je Island bio najrazličitiji u tvom dosadašnjem umetničkom pristupu?

Bilo je i geografski i emotivno drugačije, mada je u pitanju jedno okruženje koje meni više prija nego ova svakodnevica u kojoj živim. Tamo mi je, uz čitanje knjige "Potopljeni svet" Džejmsa Balarda, u misli došao jedan otrežnjujući trenutak u vezi sa tim susretom čoveka i prirode, tim zaključkom koliko je priroda zapravo iznad nas i koliko je to vreme, koje je upisano u prirodu, značajnije i trajaće duže od čoveka – od nas. Na primer, na Islandu priroda miriše na sumpor. Osećamo se izolovano u svakodnevici, jer smo na ostrvu, kuće su udaljene jedne od drugih… Jednostavno i kao čovek/jedinka, a i kao turista sam se osećala udaljeno od čovečanstva. Samim tim priroda mi je bila bliže. 

Ako budeš imao sreće više neće biti snova II

To je bilo istraživanje nečeg novog, samim tim i istraživanje same sebe u tom okruženju i trenutku. Što i jesu ove slike – potpuno pojednostavljeni trenuci i vizure (vegetacija i prizori) koji su podstaknuti pomenutim književnim naslovom "Potopljeni svet", a koji će u jednom momentu biti izmenjeni, izgubljeni, izbrisani... To su bile neke odrednice koje sam pratila i koje sam, u stvari, htela da negujem. Posebno da kroz njih potenciram pitanje šta to zapravo sve znači u slikarstvu kao tradicionalnom mediju. Kao, slika fotelje, ja u ateljeu, napuštena soba, da li tek dolazimo ili se iseljavamo… Zato su ove slike same sa prizorima u nekom trenutku koji baš ni ne može jasni da se definiše. 

Ako budeš imao sreće više neće biti snova III

Kako si se ti lično osećala u tim otvorenim i zatvorenim prostorima, da li si se tamo ipak plašila nečega?

Osećala sam se nekako sigurno, naročito kada izađeš iz kuće, igračke su po ulicama, ne zaključavaju se automobili… Sa druge strane, sve vreme postoji mogućnost da će proraditi vulkan i da će se konačno dogoditi ta apokalipsa, koju tako dugo čekamo. Kad spominjemo strah, moram da zaključim kako moje slike ipak i jesu o strahu. Kada se dublje pogleda. Jer, stvari oko nas se uvek drastično menjaju, a mi to baš i ne primećujemo. E, te trenutke ja beležim.

"I believe in the power of the imagination to remake the world, to release the truth within us, to hold back the night, to transcend death, to charm motorways, to ingratiate ourselves with birds, to enlist the confidences of madmen.”

J.G. Ballard

Koliko radova je izloženo na tvojoj izložbi?

Čudna stvar sa ovim slikama je to što sam ih sve naslikala u nekom međuprostoru, dok sam pripremala druge izložbe i projekte. Potpuno sam bila posvećena njima – dve godine sam ih slikala, jer je i zbog koronavirusa došlo do pretumbavanja već dogovorenih izložbi. Međutim, moguće je da zbog "novog" i dodatnog vremena trajao taj proces ponovnog razmišljanja i rada sa njima. Slikala sam ih ukupno dve godine. Slike su rađene tehnikom ulje na platnu, ukupno ima deset slika, a u samom početku sam odlučila da ih spojim u priče, odnosno diptih slike, tako da u finalnoj prezentaciji zapravo ima pet slika.

Lidija Delić

Na koji način si prišla dnevnim rutinama na Islandu i šta je ono što si u okviru njih otkrila kao nešto novo u svom životu?

Ja sam neko ko obožava dnevne rutine. Sistematična sam i organizovana. Ne baš u stanu i ateljeu ali, to kako će mi izgledati dan i šta će biti ta moja dnevna rutina, to volim uvek da razjasnim sebi. Na Islandu su te dnevne rutine potpuno različite od naših ovde u Srbiji. Kupanje u bazenu sa sumpornom vodom, odlazak do radnje koja se nalazi pored svetionika, boravak u atelju na neograničeno vreme… Ovde u Beogradu se uvek borim za tih, dodatnih, četiri-pet pa čak i sedam sati dnevno za rad. Na Islandu sam boravila mesec dana, a tamo sam otišla sa idejom da prikupim što više minimalističkog sadržaja iz prirode da bi posle, zahvaljujući foto arhivi, sklapala svoje slike ili video radove. Izložbe islandskih autora su me oduševile a to je bio i slučaj sa njihovim muzičarima. Tada sam počela da uviđam kako mi je sopstvena umetnost malo dosadila i da mi je potreban neki iskorak i osećaj zabave. Onda sam počela da istražujem šta je to u samom sadržaju koji sledeći želim da prikažem, što bi i mene zadovoljilo na mnogo nivoa i potpuno zabavilo.

Ako budeš imao sreće više neće biti snova IV

Tvoja izložba donosi i skladan odnos radova sa prostorom. Koliko ti je bitna i takva vizuelna koncepcija?

Ja uvek uz temu istražujem materijale, ali i prostore u kojima izlažem ili ću izlagati. Ovde su slike bile spremane za garažni, veliki prostor i zato sam imala želju da se prvi put predstavim sa slikama na zidovima, a da one ne budu, poput instalacije, prezentovane u nekom prostoru sa audio-vizuelnim sadržajem. 

Dušan Majkić

Foto: Ivan Zupanc