Žongliranje kao sudbina

Ona je Paula Karolina. On je Džefri Franko. On dolazi iz Amerike, ali je poreklom iz Meksika. Ona je iz Kolumbije. Dvoje mladih uličnih umetnika upoznalo se u Srbiji tokom korone i odlučili su da zajedno izvode svoje performanse, tokom produženog boravka u našoj zemlji. Ona zna s loptama, a on je majstor sa štapom. Najviše vole raskrsnice na Novom Beogradu, gde zeleno svetlo za pešake duže traje i gde mogu da izmame osmeh vozačima zaglavljenimu svakodnevnim gužvama...

Džefri, kako si započeo život kao žongler?

Džefri: Život me je prirodno stavio na stazu sudbine kao žonglera. Tu veštinu sam počeo da učim sa osamnaest godina, sada imam dvadeset i tri. Sa druge strane, ceo ovaj poziv nosi u sebi dosta kulturnog zaveštanja. Kada nastupam, osećam se kao da plešem po vatri. Sve je to stvar mašte.

Mašta je veliki deo tvog poziva?

Džefri: Da, posebno sada kada se suočavamao sa ovom situacijom i pandemijom korone. Sve je veoma izazovno. Ja ne mogu da sedim kod kuće i da ne radim ništa. Pošao sam na put da bih radio i zaradio novac, sve to samo uz pomoć svojih ruku.

Još jedan dan na poslu: Džefri izvodi svoju tačku 

Paula, na koji način si ti odlučila da kreneš na ovakvo životno putovanje?

Paula: Sve je počelo pre pet godina. Bila sam student nekoliko godina, ali sam shvatila da me zanima umetnost. Onda sam godinu dana putovala, samo po Kolumbiji. Tada sam imala sedamnaest godina. Jedva sam čekala da postanem punoletna i da vidim ostatak sveta. Zanimala me i muzika, a ubrzo sam krenula sa žongliranjem. Na svom putu sam upoznala mnoge kreativne ljude, a prva zemlja koju sam otkrila bio je Peru. Onda su na red došli Brazil, Paragvaj, Argentina... Jako mi se svideo Brazil. Tamo sam boravila skoro dve godine, učila cirkuske veštine. Tada sam dobila šansu da doživim i Evropu a posle Italije, Slovenije i Hrvatske, na red je došla i Srbija. Evo me u Beogradu.

Džefri: Ja sam godinama skupljao pare kako bih se otisnuo u svet. Takođe, znam da sviram i moram da priznam kako od žongliranja više volim svirku – posebno bluz. Prva zemlja koju sam posetio van Amerike bila je Velika Britanija. Onda sam otputovao u Španiju, doživeo Italiju, Grčku, Tursku, Nemačku, pa sada Srbiju.

Zašto vam se dopada ovakav način života?

Džefri: Iz moje perspektive, mislim da svakome, u jednom momentu, postane dosadno od svakodnevnih rutina. Tu najviše mislim na posao. Budiš se svakog jutra u isto vreme, upadaš u iste poslovne situacije... Ja sam se smorio od te priče, jer sam shvatio da mogu da se emancipujem. Bilo je vreme za nove stvari.

Paula: Ja jako volim ovakav način života. Nezavisna sam mlada osoba, nemam raspored i sama sebi sam gazda. Upoznajem razne kulture i ljude, neprestano učim, jer imam svoje vreme. Naravno, sve je to začinjeno zabavom i osmesima na licima ljudi koji me gledaju. Njihova energija daje mi još veću energiju. Ni jedan put nije doneo istu priču i zato sam se zaljubila u putovanja. Što se tiče nekoh mojih veština, u Brazilu sam naučila žongliranje sa fudbalskom loptom. Stalno i svuda se uči. Upoznajem sebe svakim korakom i smatram da nam ceo svet pruža šansu, jednom u životu, da ga otkrijemo.

Predstava za prepuni saobraćaj: Paula izvodi svoju tačku

Koji su vam omiljeni rekviziti? 

Džefri: Plešem sa vatrom, to je deo moga tela. Sada trenutno ovde nemam rekvizite, ali planiram da ih napravim. U pitanju je lepa iluzija koja izgleda kao borba i prihvatanje vatre. Kao da ideš protiv vremena. Sada trenutno radim sa štapom. Paula je veći žongler od mene. U pitanju je zahtevan spoj telesne spremnosti, glume i spretnosti. Zato su nekada ljudi u šoku i nemaju vremena da nam daju novac. Na semaforu im se pojavi zeleno svetlo i moraju da krenu. Zato se nas dvoje vraćamo na neka mesta, znamo da je ljudima drago da nas gledaju. Oni veruju u naš rad.

U ovom poslu, svaki dan donosi stalne improvizacije, napredak i održavanje koncentracije. Na koji način unapređujete svoje veštine?

Paula: Verujem da je predanost mnogo bitnija od koncentracije. Svaki dan se trudiš više nego juče. Dosta kompleksnih stvari zahteva disciplinu. Žongliranje podrazumeva sinhronizaciju oba naša telesna pola u kombinaciji sa vremenom i tempom.

Usled vanrednog stanja, vas dvoje ste takoreći zaglavljeni u Srbiji već tri meseca i ne možete još da putujete dalje. Koji su vaši utisci o ovoj zemlji?

Džefri: Nama je Srbija jedna od najdražih zemalja do sada. Mogu da kažem da smo blagosloveni jer smo se zaista našli u povoljnoj situaciji. Naravno, svaka priča ima svoju tamnu stranu, ali u ovom slučaju ljudi su nam dosta pomogli. Družimo se i radimo, a svako novo iskustvo čini nas vrednim i dostojnim posla kojim se bavimo.

Štap kao glavni rekvizit

Zanimljivo je da ste se ovde i upoznali. Kako je došlo to toga?

Džefri: Paula i ja smo se upoznali na jednom semaforu, baš kada sam ja nastupao. Odmah smo se povezali, a sve je bilo lakše jer ja znam španski, a ona slabo govori engleski.

Da li ste posetili još neki grad u Srbiji?

Džefri: Pored Beograda, bili smo samo u Novom Sadu. I to je jako lep grad. Tamo smo šetali danima i otkrivali ulice, zgrade, hranu i ljude. Veoma je bitna ta socijalna svest da te neko, van tvoje zemlje, prihvati kao brata i prijatelja, da ti pomogne kada si izgubljen i bez plana.

Zagrevanje pred zeleno svetlo

Vas dvoje se na neki način i borite protiv protokola i sistema?

Džefri: Sve se više povezujemo sa prirodom i učimo kako da preživimo zahvaljujući sopstvenim veštinama. Ovaj štap, sa kojim radim, danas mi može spasiti život.

Gde ćete putovati posle Srbije?

Džefri: Moj plan je bio da vidim Holandiju. A onda se pojavila korona. Sada ću se više prepustiti instinktu. Najverovatnije ću posetiti Mađarsku. I dalje uživam u Beogradu. Videćemo da li put nastavljamo zajedno. Tek smo se upoznali, nećemo pritiskati stvari ako nas nešto bude kočilo.

A sada pogledajte kako svoje ulične veštine izvode Džefri i Paula:

Razgovarao, snimao i navijao: Dušan Majkić