Osamostaljivanje počinje u glavi

Samostalnost nije stvar životnog prostora niti plaćenih računa, samostalnost je nešto što se nalazi (ili ne) u glavi pojedinca.

   Svi smo prošli tinejdž fazu puberteta, kada smo bili mali buntovnici bez razloga. Kada prođu ti dani i borba za par sati duže u gradu, morali bi da pređemo u borbu za osvajanje sopstvenog životnog prostora, van roditeljskog doma. Tada se i najuporniji borci susretnu sa realnim svetom i poteškoćama koje nosi.

   Čak i kada nisu postojali izraženi materijalni razlozi kao danas, neretko su naši mladi, sve do stupanja u brak, pa i onda, živeli sa svojim roditeljima. Razlozi za to kriju se često u roditeljskoj želji za zaštićivanjem dece, koje se može prepoznati u izjavama tipa “Neka se on/a ne muči ako sam morao/la ja” – navodi Ina Poljak, psiholog, osnivač i glavni odgovorni urednik sajta www.psihoverzum.com.

   Socio-ekonomski uslovi na ovim prostorima su uticali i da se manje pažnje pridaje individualizmu, materijalizmu i nekim prolaznim stvarima, koliko je to slučaj u zapadnijim kulturama. Podjednako je važan i  kulturni kontekst i tradicija našeg društva kad se neretko pod istim krovom nađu tri generacije.

  "Sve ove pojave mogu uticati da osobe koje dugo žive sa roditeljima ne krenu da preuzimaju odgovornost za svoje postupke i ne znaju da obavljaju "mama poslove" , smatra Bojana Škorić, psihološki savetnik iz centra Trauma.

   U diskusiji na ovu temu važno je ograditi se od generalizacije jer postoje mnogi slučajevi mladih osoba koje vode računa o svojim roditeljima, kao i mladih koji rade, studiraju i sami sebe izdržavaju.  Ipak, imamo i slučajeve "samostalnih" koji dobijaju od roditelja skuvan ručak nekoliko puta nedeljno, pare za kiriju i račune, provod i ovo možemo izdvojiti kao neodgovorno, licemerno ponašanje.

   Kao što izraz „Gde postoji želja, nađu se i mogućnosti“ kaže, onaj ko želi da se osamostali pronaći će način za to, a onaj ko to ne želi, pronaći će izgovor - "Zašto bih se osamostalio?" i "Gde da ja nađem pare za to?"

   Možda je najvažnije da svaki pojedinac u sebi pronađe dovoljno jake razloge da se osamostali, da bude realan i da preuzme odgovornost i onda kada misli da se napolju možda krije strašni, surovi svet. Da se ne plaši da se suoči sa njim jer je od kuće poneo ono najvažnije: odgovornost, vaspitanje, istrajnost i želju da preuzme kormilo života u svoje ruke.

  Možemo reći da put ka samostalnosti počinje od kućnog vaspitanja. U idealnom slučaju, svaka osoba se odvaja postepeno, najpre emotivno, potom fizički i na kraju ekonomski, i ovome se ne mogu plastično dodati vremenske odrednice – nekada se to dešava sa 18, a nekad sa 30 godina. Najvažnije je da su razlozi iskreni, bez iracionalnih  strahova. 

  Vukašin Kartalović